Tajno društvo Sveti Đorđe, koje je formirao pripadnik službe državne bezbednosti Dragan Filipović, poznatiji kao major Fića, sa kolegama iz tajne službe planirao je da preuzme vlast u Srbiji.
Cilj im je bio da na čelo države postave svoje kadrove, za koje su bili uvereni da su patriote, a glavna prepreka bio im je bivši lider Demokratske stranke, kasnije i srpski premijer Zoran Đinđić.
Đinđićevu ulogu u DS, po želji ovog tajnog udruženja, trebalo je da preuzme Boris Tadić. Kako bi obezbedili prolaz "svom čoveku" do vrha vlasti i kasnije zajedničku vlast sa Vojislavom Koštunicom, koji je zadovoljavao kriterijume, tajno udruženje organizovalo dva puča u DS.
Naime, po službenoj belešci do koje se došlo, mreža obaveštajaca imala je česte sastanke sa moćnicima iz političkih krugova. Kako se navodi u dokumentu, mesto susreta bio je brod na Dunavskom keju, gde je, između ostalih, dolazio i Boris Tadić.
- U restoranu na brodu na Dunavskom keju česti gosti su bili Tadići, otac i sin, Ljubomir i Boris, piše u spisu DB.
Ističe se da je Filipović na vezi držao generale, među kojima je bio i Branko Krga, koji je kasnije, ulaskom Tadića u Vladu, postao načelnik Generalštaba.
- Bliska veza Dragana Filipovića je i Branko Krga, koji j etakođe sebe video kao novog načelnika VJ nakon demokratskih promena - stoji u dokumentu.
Ministar uz pomoć brata
U belešci Državne bezbednosti otkriveno je da Boris Tadić nije imao dovoljno znanja o telekomunikacijama, te da se kao ministar tog resora oslanjao na brata od strica Ranka Tadića.
- U vreme kada je Tadić, koji je bio savezni ministar za telekomunikacije, na istom brodu dolazili izraelski biznismeni u angažmanu Dragana Filiovića, koji su navodno pregovarali o kupovini provajdinga za novu mobilnu mrežu. Boris Tadić ne poznaje oblast telekomunikacija i u potpunosti se oslanja na stručnost svog brata od strica Ranka Tadića - precizirano je u belešci.
O specijalnostima Tadićevog brata, operativci DB su napisali i ovo:
- R. Tadić je ekspert RDB za elektronsko praćenje ometanje i prisluškivanje satelitskih komunikacija. Kao pripadnik elitn ejedinice JSO, kojoj je komandovao Legija, a kasnije i kao pripadnik državne bezbednosti, Dragan Filipović je bacio oko na Tadića još devedesetih.
- U ranijem periodu, dok je Filipović figurirao kao kandidat načelnika RDB, Tadić je bio njegov kurir na relaciji sa rukovodstvom DSS - piše u belešci.
Već tada je odlučeno da bi dolaskom Tadića na čelo DS, umesto Đinđića, tajno drušvo dobilo mogućnost da do vrha vlasti progura svoje ljude. Iako Tadić nije imao podršku u stranci, debeovci su oslučili da pokrenu puč za smenu Đinđića.
Postojao je plan za dve akcije rušenja Đinđića.
- Tadić je bio nezadovoljan u DS u dogovoru i za račun ove grupe pripadnika RDB, predvođenih Filipovićem, trebalo je u februaru, a zatim u junu, da izvrši stranački udar i smeni lidera te stranke, ali se od toga iz nepoznatih razloga odustalo.
Najozbiljniji pokušaj Đinđićeve smene u DS odigrao se 2000, kada je njegovu funkciju pikirao Slobodan Vuksanović. Taj puč je propao, a Tadić, koji se tada svrstao u Đinđićev tabor, nagrađen je državnom funkcijom, pa postaje ministar za telekomunikacije u tadašnjoj saveznoj vladi.
Od prvog ministarskog imenovanja, Tadićeva karijera je munjevito napredovala, baš kao što je napredovala i karijera Branka Krge, koji je 2002. unapređen i postavljen za načelnika Generalštaba, koji je, prema belešci DB, takođe bio na vezi sa članicama Svetog Đorđa.
Beba Popović, koji je važio za bliskog Đinđićevog saradnika, u jednom od intervjua otkrio je kakav su odnos imali Đinđić i Tadić:
- Animozitet je bio obostran. Tadić je ceo svoj politički život proveo u Zoranovoj senci i mrzeo ga je zbog toga, a Zoran je njega doživljavao kao nužno zlo i nazivao punjenom pticom!...
- On i danas mrzi Zorana i sveti mu se! Možda podsvesno, ali to radi. To se, naravno, najbolje vidi kroz ono šta je napravio od stranke Zorana Ðindića.
- Kad su Koštunica i drugi otišli iz DS, 1992. i kad je smenjen Mićunović dve godine kasnije, Tadić je u DS bio predmet podsmeha jer je predstavljao ostatak intelektualne elite koja je stranku osnovala.
- Ðinđić nije oterao Tadića iz DS samo zato što mu nije odgovaralo da stranku napusti i Tadićev otac Ljuba
Već godinu dana kasnije, karte su se ponovo promešale. Zoran Živković, koji je bio ministar odbrane, imenovan je za premijera posle ubistva Zorana Đinđića. Pet dana posle atentata i rokade u Nemanjinoj, na mesto vojnog ministra postavljen je Tadić.
Već naredne godine, iako je važio za autsajdera, Tadić je pobedio na izborima za predsednika DS. Bez stranačke knjižice demokrata ubrzo su ostali Zoran Živković, Čedomir Jovanović, Branislav Lečić, pa i Goran Vesić... S druge strane, Tadićeve demokrate ušle su u kohabitaciju sa Koštuničinim DSS, čime je ostvaren plan tajnog društva Sveti Đorđe.
Kurir.rs/Srpski Telegraf
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
