Najnovije vesti

KAKVO KOSOVO? NEK SE NE ZAJE*AVAJU SA MNOM! Sloba je bio besan! Svega je bilo, od gađanja u glavu do potezanja rakije!
Foto: Profimedia

24 GODINE OD dejtonskog sporazuma

KAKVO KOSOVO? NEK SE NE ZAJE*AVAJU SA MNOM! Sloba je bio besan! Svega je bilo, od gađanja u glavu do potezanja rakije!

Politika

Danas se navršava 24 godine od Dejtonskog sporazuma.

Dejtonskim sporazumom je zvanično prekinut rat u Bosni i Hercegovini, koji je trajao od 1992. do 1995.

Nakon tronedeljnih pregovora, sporazum su parafirali Slobodan Milošević u ime Srbije, Alija Izetbegović kao predstavnik Bošnjaka, te Franjo Tuđman u ime Hrvatske.

Svemu su prisustvovali tadašnji državni sekretar SAD Voren Kristofer, kao i glavni američki posrednici u ovom slučaju - Ričard Holbruk, jedan od glavnih kreatora ovog sporazuma, i Vesli Klark.

Nebojša Vujović, diplomata i šef Misije SRJ u Vašingtonu 90-ih godina prošlog veka i jedan od članova jedanaestočlane srpske delegacije, uredno je sačekao da prođe dvadeset godina važenja državne tajne i onda rešio da nas provede kroz zamršeni lavirint mučnih pregovora.

Bez namere da tumači, komentariše i zaključuje, Vujović u knjizi „Poslednji let iz Dejtona – pregovori iza zatvorenih vrata“ iz ugla svedoka i neposrednog aktera faktografski otkriva tronedeljnu dramu u kojoj rediteljsku palicu drže Amerikanci, a zavađeni balkanski lideri pokušavaju da budu nešto više od pukih statista, piše Blic.

MILOŠEVIĆ BIO GLAVNI 

Ipak, pred nama se odvija pravi triler u kome između vojnih paviljona, sašaptavajući se, šetkaju Slobodan Milošević, Milan Milutinović, Jovica Stanišić; Alija Izetbegović, Muhamed Šaćirbej i Haris Silajdžić u Alijinom apartmanu teraju mak na konac zahtevajući nemoguće; Franjo Tuđman drži Miloševiću stranu; hodnicima špartaju američki oficiri za vezu između pregovaračkih strana – da pripomognu ali i da zavrnu ruku; kad zaškripi buldožerska diplomatija Ričarda Holbruka, svrati i državni sekretar Voren Kristofer da svojim autoritetom pogura stvari; u jednom hotelu u blizini svoju šansu čeka Ibrahim Rugova; članovi delegacija se, kad uhvate vremena, relaksiraju u dejtonskim klubovima gde Jovica Stanišić „drži čas“ gitare; kupuju se cipele za Miru Marković...

"Knjiga je svedočanstvo onoga što se tamo stvarno događalo iz sata u sat, iz dana u dan. Milošević je bio glavni pregovarač i lično sam ga doživeo kao čoveka koji je mogao da nosi teret. Možda je unutra imao nekih slabosti ali se nisu mogle videti. Nekad bi u toku pregovora znao da me upita: „A kako će ovi tvoji prijatelji Amerikanci reagovati?“, što znači da je imao ono što se zove zadrška u mišljenju, ali je to uspešno skrivao. Hrvati su bili relaksirani, sve svoje su bili već završili i tamo su bili kao na izletu, ali je Franjo Tuđman bio vrlo kooperativan. Kada smo otišli kod njega na kafu i kolače i sa predlogom da bar Srbi i Hrvati potpišu sporazum, on je odmah pristao. I da nije bilo tog zajedničkog Slobinog i Franjinog pritiska, muslimani ne bi prihvatili sporazum. Ponašali su se kao razmažena deca koja su mislila da su u Dejton došla po lizalicu, a ne na pregovore. Bili su ubeđeni da je Amerika na njihovoj strani i da će im sve završiti. Amerika im je dosta toga završila, ali morali su i oni da budu kooperativni", podseća Vujović.

BRDA NA POKLON 

Vujović to u knjizi ilustruje vrlo upečatljivom epizodom u kojoj Voren Kristofer traži od Miloševića da se kao simboličan gest i ustupak, muslimanima daju brda oko Sarajeva sa kojih su Srbi pucali na grad.

„U redu. Daću. Nek nas to košta pola do jedan procenat, ali neka to bude poslednja stvar koju od nas traže“, rekao je Milošević, a Kristofer je uzvratio da ne zna da li će to biti poslednji zahtev muslimana, ali da će biti poslednji koji će on nama preneti u njihovo ime.

Međutim, u jednom drugom slučaju Milošević nije popustio i to nas je koštalo bombardovanja i problema sa Kosovom. Naime, američko rukovodstvo je imalo ideju da se u Dejtonu reši i ovaj problem pa su preko Nebojše Vujovića poslali Miloševiću nacrt sporazuma koji je predviđao široku autonomiju za Albance, izgradnju njihovih institucija koje su bili napustili, smanjivanje centralizovanog uticaja Beograda, ali je to rešenje podrazumevalo ostanak Kosova u okviru Srbije. Milošević je to odbio. Pre toga, niko nije imao hrabrosti da mu odnese dokument koji je Vujović prvo doneo ministru spoljnih poslova Milanu Milutinoviću koji ga je pogledao i rekao: “Je l‘ ti hoćeš da mene Sloba ubije? Idi, sam ga odnesi i sretno ti bilo”.

Nezahvalna dužnost pripala je Vujoviću, a kako je to izgledalo on plastično opisuje u knjizi.

PROPUŠTENA ŠANSA

“Milošević je pročitao dokument i ljutito ustao. Zatim je zgužvao papire i gađao me njima u glavu: ’Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju? Pa šta oni misle, ko sam ja, kakvo Kosovo, to je unutrašnje pitanje Srbije, ne dolazi u obzir. Reci tim svojim vašingtonskim prijateljima da ne dolazi u obzir da se sa mnom zajebavaju. Jer ako se budu zajebavali, dobiće dobro zajebavanje!’”

Vujović je one zgužvane papire vratio američkom posredniku Barliju koji mu je rekao: “U redu, Nebojša, ja ću da informišem američku delegaciju... Samo mislim da je ovo možda propuštanje poslednje šanse da se situacija reši na uravnotežen, balansiran, opšteprihvatljiv način i da će nevolja tek da dođe”.

Propustili smo veliku šansu. Tada se moglo izvući rešenje za Kosovo koje je zaista bilo po formuli „više od autonomije a manje od nezavisnosti“. Izgubili smo ozbiljnu priliku da se oslonimo na pragmatizam i nasledstvo Kisindžerove (Henri Kisindžer, američki državni sekretar 70-ih godina prošlog veka, prim. nov.) političke doktrine, a ne da uletimo u makaze politike Bžežinskog (Zbignjev Bžežinski, politikolog i spoljnopolitički geostrateg, savetnik dva američka predsednika), koju je oslikavala rečenica „Povuci ih jako za m..a u pravcu u kojem želiš i slediće te“. Dakle, primeni silu kad moraš, jer bez sile nećeš postići rešenje. Mi smo, nažalost, izabrali ovo drugo. Kada sam razgovarao sa Kisindžerom poslednji put, u oktobru mesecu 1998. godine, i pitao ga šta nam sledi, rekao mi je: „Ispustili ste priliku u Dejtonu. Sad će vas udariti“. Tako je i bilo - kaže Vujović.

On ipak napominje da su, što se tiče BiH, u Dejtonu srpski pregovarači izvukli maksimum.

"Stvorili smo drugu srpsku državu koja nije nezavisna, ali Republika Srpska ima sve atribute vidljivosti i postojanosti", zaključuje Vujović.

BABA IZ GORAŽDA

Kad su pregovori završeni, Vujović je otišao u centralnu komandu vazduhoplovne baze kod generala Veslija Klarka, koji će mu pokazati nešto zbog čega je ostao bez reči. Klarkov ađutant je uključio monitor i satelitske snimke:

“Najpre sam video zemaljsku kuglu, zatim polako obrise svih kontinenata, pa onda u krupnom planu Evropu, pa onda Balkan, BiH i onda grad. General Klark je rekao: “Evo, ovo je Goražde... Sada ćemo da zumiramo lica”.

Zumirali su jedan balkon na kojem je stajala starica. Jasno sam video njeno izborano lice. Ostao sam zapanjen. Klark mi je rekao: ”Vidite kako mi pratimo sve što se dešava u BiH. I kad vam kažemo da se negde dogodilo vojno nasilje, mi to, svakako, u potpunosti dokumentujemo”.

RAKIJA DIPLOMATIJA

Slobodan Milošević strance je tokom mirovnih pregovora u Dejtonu 1995. godine podmićivao srpskom rakijom.

Svedoci iz tog vremena pričaju za Kurir da je u američkoj bazi Rajt-Paterson u Dejtonu, gde je parafiran sporazum kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini, Miloševićeva soba bila veoma popularno mesto, gde su često dolazili stranci i dugo se zadržavali baš zbog - viljamovke.

Bivši premijer SRJ Momir Bulatović, koji je sa Miloševićem sve vreme bio u Dejtonu, rekao je svojevremno da je unošenje rakije u vojnu bazu bilo zabranjeno, ali da je ona ipak prošvercovana kao - šumadijski čaj.

- U bazi Rajt-Paterson nije bila dozvoljena upotreba alkohola. A pošto smo mi bili tamo veoma dugo i maltene kao zatvorenici, Miloševićeva soba je bila najpopularnije mesto. Jer mi smo tamo doneli mnogo viljamovke, rakije naše sa kruškom, a deklarisali smo je kao šumadijski čaj. A ko god je došao na pregovore u Miloševićevu sobu, zadržavao se mnogo duže zato što su naše zalihe viljamovke trajale jako dugo - otkrio je Bulatović.

Bivši premijer Srbije i potpredsednik jugoslovenske vlade Nikola Šainović, takođe jedan od najbližih Miloševićevih saradnika i prijatelja, rekao je za Kurir da je donošenje viljamovke u bazu Rajt-Paterson samo simbol toga koliko je drama u Dejtonu bila velika. On dodaje da je tako mala stvar kao što je rakija imala veliki značaj.

- Tu postoji samo jedno objašnjenje - sve su to ljudi. Cela ta drama kojom ste okruženi tražila je neki kontakt sa svojom zemljom i onda to može da se simbolizuje čašicom rakije. Ne zato što je to alkohol, nego zato što je to ta simbolika - rekao je Šainović.

Kurir.rs

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...