U ponedeljak, oko 17.35 PM dobih Viber poruku od mog druga Nenada Prokića u kojoj je pisalo: „Je l’ to onaj Draža što peva himne Đilasu u Pljižu?“ Ukačih da Prokić misli na Dražu iz Danasa, ali u prvi mah mi ništa ne bi jasno.
Šta, bre, peva, gde peva, kontraviberovah Prokiću, a Prokić mi reviberova „pogledaj Pljiž taj i taj od datuma tog i tog“. Ja pogledah i - gle - vaistinu ugledah Dražu kako u društvu Mićka i Voje Žanetića (šta li će on tu) peva himnu Đilasu, a na kraju balade ugledah i Đilasa kako istrčava na binu i pevačima lepi po 50 evra na čelo.
Šta je tačno u prva dva pasusa? Tačno je da mi je Prokić poslao napred citiranu poruku, tačno je da je Draža pevao, ali ono ostalo nije „dezinformacija“, „blaćenje“, „orkestrirana hajka“ - kako će to biti protumačeno - nego satirično dosoljavanje i zajebancija koji zastarevaju istog dana. Uzimati takve stvari preozbiljno izraz je žestoke nezobiljnosti. Toliko na tu temu.
Naša sledeća tema je pitanje koje je Draža juče postavio u Danasu - otkud Đilas u supi - pardon - u Danasu. Draža veli da je u životu i radu samo jednom kontaktirao sa Đilasom. Đido mu je, kaže potom, poslao SMS u kome je napravio pitanje kakva je razlika između onog što o njemu piše DJ Vučićević i onoga što o njemu pišem ja, a Draža mu je, vickast kakav je, odgovorio da je razlika u tome što se Đido družio sa DJV-om, a sa mojom malenkošću ne, na šta je Đido reesemesovao - „jako“.
Naravno, bio je to samo uvod u višegodišnje potpitanje svih pitanja - zašto ja toliko nabijam Đida na (figurativni) qurac, a Vučića toliko štedim. Uzgred, ni jednog ni drugog nikad nisam nisam nabio na figurativni Q - tu čast su imali samo Abu Ćirajk i Smajlovićka - ali evo ipak zašto.
Zato što ne dajem (niti ću davati) pet sitnih para na politiku seljačkih dandara - „drž’te Vučića lopova“ - kojom grupa opozicionih persona dramatis (nije tu Đilas ni najodgovorniji) pokušava da zabašuri i pod tepih odgurne sledeće stvari: 1. pasivno saučesništvo u zaveri za streljanje Zorana Đinđića, 2. ritualno sranje po Đinđićevom grobu, 3. aktivni, prisni (mada nategnuti) ortakluk sa prvoosumnjičenim u zaveri za ubistvo Zorana Đinđića, Koštunicom 4. pomirenje, basketanje, uzajamno uturanje prstiju u dupeta i koaliciono partnerstvo sa Ivicom Dačićem, protiv čije se stranke opozicija jedanaest godina krvavo borila, 4. (nedovoljno kako se pokazalo) ljigavo vraćanje na populistički identitetluk i - last but not least - basnoslovne muljavine, lagarije, mazarije i lopovluk koji su se u konačnici smučili upravo glasačkom telu Demokratske stranke koje je u indukovanoj beslovesnosti - čekajući valjda princa na belom konju - belim listićima Vučića dovelo na vlast.
I sad bi, valjda, toj gospodi ja trebalo da vadim trnje iz mindže. Počev od Vučića, zaključno sa poslednjim amalinom u Srbiji, svi (koji hoće da znaju) dobro znaju da je radikalska filozofija „narodne države“ koncept (legitiman), ali dijametralno suprotan konceptu liberalno-demokratske građanske države od koga nisam odstupio ni za „i“.
Nastavak u sledećem broju.
Kurir.rs
Foto: Marina Lopičić
NE PROPUSTITE
