Jelena Trivan, direktorka "Službenog glasnika" i predsednica Upravnog odbora Filmskog centra Srbije (FCS), kaže da je tragično što su napadi na "Daru iz Jasenovca" uticali na interesovanje za film i što dokazuju da je negativna propaganda jača od svakog plemenitog motiva i ideje. Kako kaže, film je počast žrtvama i one nisu zaslužile ovakvu hajku, ali sve to je, dodaje, podiglo interesovanje za film i u SAD i u Srbiji.
Snimanje filma o stradanju Srba u logoru Jasenovac tokom Drugog svetskog rata finansirao je FCS, bio je u trci za Oskara, a svetsku TV premijeru imao je sinoć na RTS.
- Kako je film zasnovan na istinitim i proverljivim podacima, koji su verifikovani istorijskim i sudskim spisima, on će svakako doprineti tome da istina progovori i da žrtve nađu svoj mir. Znate, deca iz Jasenovca koja su preživela su još uvek naši savremenici. Dužni smo i njima i onima koji počivaju, i onima koji su pokršteni i ne znaju svoje poreklo da odamo počast. Tako ovaj film treba posmatrati - ističe Trivanova.
Ne stišava se bura nakon ispadanja "Dare iz Jasenovca" iz trke za Oskara. Šta je za to bilo presudno - kvalitet filma ili pak politika?
- Sebi dopuštam da govorim javno samo kada branim istinu i kada raspolažem činjenicama. Nisam sklona olakim ocenama i kvalifikacijama tako da ne mogu da budem filmski kritičar, jer to nisam, pa zato i nisam komentarisala nijednu filmsku kritiku. Komentarisala sam političku propagandu koja je u formi "filmske kritike" pratila ovaj film. Znam da nijedan film koji je bio u konkurenciji nije imao ovakva osporavanja - da se nazove propagandom, da se optuži za napad na drugu državu i čak da mu se spori istinitost teme. Da li je to uticalo na one koji su ocenjivali film, ja ne znam.
Ocenjuju ga kao "neskrivenu nacionalističku propagandu"...
- U našoj kinematografiji je postojao deficit filmova sa nacionalnom temom. Tužno je sto smo se tek pred obeležavanje Velikog rata setili da je vreme da snimimo film o tom događaju posle "Marša na Drinu". Duhovi su se tada podigli, ali je FCS, prateći tu potrebu, napravio konkurs za film sa nacionalnom temom i zahvaljujući tome imaćemo i "Košare", "Operaciju 'Halijard'", "Johanovo srce" tj. "Žutu kuću" i mnogo drugih dobrih filmova. Kažem dobrih, jer je presudno da imamo dobar film, a ne samo atraktivnu temu, tako da kvalitet scenarija odlučuje koji će se film snimati. I "Djeca Kozare" Lordana Zafranovića prihvaćena su kada su izvršene intervencije na scenariju, koje je on prihvatio. Dakle, ideja je da se snimaju dobri filmovi, a ne po svaku cenu da se forsiraju neke atraktivne teme koje se sa lošim filmom pretvaraju u fijasko.
Ali da li su time drugi filmovi bačeni u zasenak u odnosu na nacionalne?
- Meni je jako žao što je cela priča oko "Dare" zasenila mnoge druge teme o kojima FCS ima šta da kaže. A imamo da kažemo da smo otvorili centar i izmestili ga iz interesnih krugova tako da mladi autori, mahom debitanti, imaju svoju šansu. Prošle godine smo imali šest debitantskih ostvarenja, a prošle i pretprošle godine na Berlinskom festivalu u programu "Panorama" briljirali su filmovi "Otac" i "Šavovi", oba je podržao FCS... Imamo film "Kelti" divne mlade autorke, debitantkinje Milice Tomović, i tom filmu, kao i svakom drugom, daćemo svu podršku za njegov festivalski život.
Čini se da, uprkos uspesima, stalno ima i nekih primedbi i da se za svaki problem odgovornost svaljuje na FCS, a lovorike idu autorima. Kako se nosite sa tim?
- Umorila sam se od nepravde, od toga da budem meta, da branim ono što je normalno i pravedno... Preuzela sam odgovornost da FCS unapredi svoj rad. Borila se za svaki film, budžet FCS koji mu je oduzet, zauzimala se za svaki projekat... Uprkos ličnim neprijatnostima koje sam doživela, mesecima sam pokušavala da film "Košare" bude nastavljen sa postojećim rediteljem. Svi su znali da kritikuju raspad ekipe, ali niko da pohvali FCS što je uspeo da održi ekipu i da uspešno završi medijaciju nakon višemesečnog pregovaranja pod pretnjama, okupljanjima veterana... Ovde pohvala nikada ne stiže i ja na to ne mogu da se naviknem.
Da li ste gledali film "Quo vadis, Aida?", koji govori o zločinu nad Muslimanima iz Srebrenice, a koji je ostao u trci za Oskara?
- Gledala sam film "Quo vadis, Aida?" i smetaju mi ta poređenja sa "Darom" u smislu prebrojavanja žrtava i toga čija je tragedija veća. Ta dva filma imaju nešto zajedničko - oba autora veruju u ljude čak i u vreme neljudskosti, tako da Aida nastavlja da živi u Srebrenici, gde je najmilije izgubila, a Daru spasava Diana Budisavljević. Zato i kažem da je "Dara" lekovita za sve, pa i za naše susede i žao mi je što ga otvorenog uma nisu pogledali nego unapred osudili kao antihrvatski.
Zašto je "Glasnik" odlučio da preuzme na sebe brigu o čuvenoj knjižari "Geca Kon" u Knez Mihailovoj u Beogradu?
- "Geca Kon" je moj veliki ponos i veliki nauk. Ponuda da preuzmemo ovu knjižaru došla je od Ministarstva privrede. Iako nije poslovno isplativa, jer je obaveza "Glasnika" bila da preuzmemo zaposlene, renoviramo knjižaru, plaćamo zakup, a budemo spremni da ostanemo bez toga, jer je objekat u restituciji. Nisam imala dilemu da isplativost i trošak nisu važni, da je to ponos i čast i da nam je ljudska i nacionalna obaveza da spasemo prvu srpsku knjižaru i sećanje na Gecu Kona. Ipak, začudila sam se da postoje oni koji misle da je bolje da zaposleni "Prosvete" ostanu tu i ne primaju po godinu dana platu sa neizvesnom budućnošću, umesto da imaju siguran posao i izvesnu budućnost. Da postoje oni kojima je bolje da knjižara pliva u vodi, nego da se nešto promeni. Učila sam dosta o našim naravima i otporu promenama, ali rezultat je sigurno najlepša knjižara u Srbiji sa 39.455 knjiga, galerijom, muzejskim delom sa predmetima Gece Kona i prostorom za književne tribine. Znate, zahvaljujući "Glasniku", gradovi koji nikada nisu imali knjižaru imaju je danas, knjižara se vratila na Plato, "Geca Kon" je vraćen u život. Ponosna sam, jer su to rezultati koji su za ponos.
O političkoj sceni
Deo ministara misli samo o svom imidžu
Nekada ste se aktivno bavili politikom, danas ste posmatrač zbivanja na političkoj sceni... Da li vas ono što vidite raduje, zabrinjava, rastužuje...?
- Ozbiljno me rastužuje nedostatak spremnosti kod dela društva da podrži državu u onome sto je zajednički interes, nego nam je sve, ali baš sve, razlog za napade i kritike. Kao za vakcine, za koje je bilo podsmeha da ih nikada neće biti, ali nigde bravo kada smo postali lider u tome. Otvaranje auto-puta je, takođe, bilo povod ne za bravo, nego za napad na glumca koji je učestvovao u programu, otvaranje stranih fabrika prilika za ksenofobiju... Zabrinjava me ta ostrašćenost, kao što me zabrinjava nespremnost dela Vlade da se uhvati s nepopularnim i teškim problemima, nego razmišljaju samo o sopstvenom imidžu. U politici ostaju upamćeni oni koji su nešto napravili, a ne oni koji se nikom nisu zamerili.
Korona i posledice virusa
Molim se bogu za antivaksere
Preležali ste koronavirus. Imate li neke posledice?
- Kao neko ko je među prvima imao koronu kada se o njoj ništa nije znalo, kada vakcina nije bila na vidiku, kada su se na pacijentima isprobavale terapije, ponosna sam što imamo milion vakcinisanih, što smo ovako mali uspeli ekonomski i medicinski da vodimo krizu, a oni koji su bili u bolnici znaju o čemu pričam. Molim se bogu za one što govore da korone nema ili da se ne treba vakcinisati da je nikada ne dobiju ili da se ne nađu u zemljama mnogo bogatijim od nas, gde neće stići da dobiju ni medicinsku pomoć, ni vakcinu.
Kurir.rs/Boban Karović
NE PROPUSTITE
