ZAGREB NE KOČI BEOGRAD NA EVROPSKOM PUTU: Biščević za Kurir: Saradnja Hrvata i Srba bolja u ekonomiji i kulturi nego u politici!

Veliki deo građana Srbije i Hrvatske ostavlja za sobom stare predrasude, dolaze nove generacije i, uprkos "paralelnim istorijama", na mnogo načina polako se otvaraju prozori, kaže u intervjuu za Kurir hrvatski ambasador u Beogradu Hidajet Biščević. Iskreno priznaje i to da Beograd zasigurno nije "najlakše mesto na svetu" za diplomatsko delovanje jednog hrvatskog diplomate, ali je, dodaje on, izazov zato veći.

Biščević, koji je u bivšoj Jugoslaviji bio novinar i glavni urednik čuvenog Vjesnika, u razgovoru se osvrnuo i na nekadašnju zajedničku državu, te na strahove koje je, nakon rata devedesetih, imao nekadašnji predsednik Hrvatske Franjo Tuđman.

Dve godine ste u Beogradu. Da li biste mogli da ocenite vaš rad na poboljšanju odnosa između Srbije i Hrvatske?

- Bilo bi neobično da sam ocenjujem svoj rad... Ali, ako bih rekao da nisam posve zadovoljan, a nisam, verovatno bih pridodao produžavanju ove već godinama prisutne mantre o stagnaciji naših odnosa, a to pak ne bi bilo u duhu u kojem i dalje zamišljam glavni posao i glavni izazov za hrvatskog ambasadora u Srbiji - svemu uprkos, učiniti sve da se stvari pokrenu, da se odnosi unapređuju, da se prepreke prevladavaju, razumevanje proširuje. Ovo zasigurno nije "najlakše mesto na svetu" za diplomatsko delovanje jednog hrvatskog diplomate, s obzirom na sveukupnu istoriju naših odnosa, na različite poglede na nedavnu prošlost, pa i na latentne razlike u pogledima na današnje stanje međunarodnih odnosa i vrlo ozbiljna geopolitička previranja u Evropi. Ali izazov je tim veći.

Ko bolje sarađuje - hrvatski i srpski političari ili "obični" građani Srbije i Hrvatske? I zašto empatiju posebno vidimo samo tokom nekih nepogoda, poput zemljotresa i poplava?

- Kad sam spomenuo stagnaciju, moram onda iskreno reći da na političkom nivou našoj saradnji nedostaje snažnija dinamika... Recimo, nemamo već dugo susreta na višim nivoima, prečesto se događa da nas dnevni događaji, izjave, afere i incidenti vraćaju unazad. A istovremeno, naša ekonomska i trgovinska saradnja gotovo da i ne pati od takvih stanja, sve je relaksiranija saradnja u kulturi... Kad spominjete "obične" građane, rekao bih da veliki deo njih, na obe strane, ostavlja za sobom stare predrasude, da dolaze nove generacije i da se, uprkos tim "paralelnim istorijama", na mnogo načina polako otvaraju prozori. Kad spominjem istoriju naših odnosa, ukupnu i nedavnu, mi ćemo uvek istrajavati na činjenicama, jer ne verujemo da se selektivnim pristupom i "literarizacijom" prošlosti može omogućiti ono najvažnije: okretanje budućnosti, ništa ne zaboravljajući.

Srpski Zakon o kulturnom nasleđu, u kojem se navodi da izdanja dubrovačke književnosti pripadaju i srpskoj i hrvatskoj kulturi, izazvao je novu polemiku u odnosima dve države. Ministar spoljnih i evropskih poslova Hrvatske Gordan Grlić Radman je izjavio i da će Srbija snositi posledice u pristupnim pregovorima s EU zbog "otimanja hrvatske kulturne baštine"... Šta vi kažete?

- U Hrvatskoj je to doživljeno kao još jedan primer nečega što se ocenjuje kao kontinuirani paternalizam, da ne kažem "kulturološki pijemontizam". Negiranje samosvojnosti jezika, podizanje tzv. bunjevačkog narečja na nivo službenog jezika, pa sad i ovo s Držićem, Gundulićem i ostalima... Prirodno je da se pitamo o čemu je zapravo reč. Koji je smisao i cilj? Iz kakvog razumevanja istorije to proizlazi? Davni političko-istorijski kontekst uzimati kao podlogu za aktuelne, savremene ocene ovakve vrste za nas je naprosto neprihvatljivo i navodi na neke druge motive. Jer, da navedem primer - u vreme kad je stvarao Dante Aligijeri nije postojala Italija, razjedinjene državice i republike ujediniće se tek nekoliko vekova kasnije, u vreme Rizorđimenta, pa danas nikome ne pada na pamet da sumnja je li Dante italijanski pesnik. Dodajem još nešto, uz rizik da ću mnoge u Srbiji naljutiti - dok će ovde u delu javnog prostora postojati teze o srpskom poreklu evropskih naroda, o tome da "book" dolazi od "bukvar", da su jezici ovog dela Evrope zapravo preimenovane varijante srpskog jezika itd., dotle će biti jasno da je, zapravo, reč o ovdašnjim razlikama oko nacionalnog i kulturološkog identiteta, jer ne deli celo srpsko društvo takve "argumente".

Mi ovde često slušamo pretnje iz Hrvatske da će nas blokirati - tačnije: uslovljavati - na putu pristupanja EU...

- Netačno. Eto, moram opet rizikovati da nekoga naljutim. Je li to još jedan primer onog narativa "drugi su krivi"? Prvo, nebrojeno sam puta ponavljao ovde da je ključni strateški interes Hrvatske da Srbija postane članica Evropske unije, da budemo deo evropske porodice, da delimo iste vrednosne i druge standarde, da odnose uređujemo u evropskom duhu tolerancije, uvažavanja razlika i nemešanja u unutrašnje poslove i da nam taj evropski kontekst bude platforma za prevladavanje prošlosti. Kakav bi to bio paradoks da "uslovljavamo" i usporavamo ili odgađamo ostvarenje tog našeg jasno deklarisanog strateškog interesa! Drugo, nije reč o "uslovljavanju" ili nekakvim blokadama - reč je samo o poštovanju pregovaračkih pravila. Unija ima jasna temeljna pregovaračka pravila i uslove, ko ih ne prihvata, taj blokira sam sebe i tu ne pomaže prebacivanje odgovornosti na neku od članica.

Jednom ste kazali da su "naslage prošlosti prevelike i predugo traju". Kako to promeniti?

- Kako kažu Englezi: "Time is the great healer." Vreme, strpljenje, okretanje kulturi saradnje umesto istrajavanja na starim stereotipima.

Ispričali ste jednom, kao dobar poznanik nekadašnjeg predsednika Hrvatske Franje Tuđmana, da je on pred smrt bio "opsednut strahom od obnove neke balkanske asocijacije, a bilo je tih ideja koje su od evropskih ministara spoljnih poslova stizale maltene svakog petka". Zar nije čudno da je neko iz EU, posle krvavog rata i konačnog raspada velike države tokom devedesetih, hteo da pravi neku novu Jugoslaviju?

- Predsednik Tuđman je doista bio krajnje osetljiv i oprezan prema idejama koje su se u tim vremenima množile na evropskoj političkoj sceni. Možda ćete se setiti, na primer, formule koju su po kabinetima zvali "šest minus jedan plus jedan" - objedinjavanje bivših jugo-republika, bez Slovenije, ali uz dodatak Albanije. Jedan od primera. Bila su to vremena kad se na mnogim stranama tragalo za nekim oblikom uspostave nove političke konfiguracije na ovim prostorima, pri čemu su mnogi od zagovornika raznih ideja i formula toliko malo znali o istoriji i odnosima u regiji da su neke ideje doista bile... pa, ponekad opasne, ponekad smešne.

Koje su vaše asocijacije kad se spomene Jugoslavija?

- Možda ću vas iznenaditi ovim sledom asocijacija: rođen sam u jednoj od najsiromašnijih i najnerazvijenijih zemalja tadašnje Evrope, odrastao u zemlji relativno visokog standarda koja je počela pucati kad je pukla ideologija i kad se slomio blokovski svet, jer su upravo ideologija i blokovski svet bili njena osnovna armatura.

O nestanku Mateja Periše

Srpska policija profesionalno radi svoj posao

I dalje traje potraga za hrvatskim državljaninom Matejem Perišem, vi ste se sreli s njegovim ocem, a videli smo i na ovom slučaju saradnju srpske i hrvatske policije...

- Strašan slučaj, s toliko još nerešenih nepoznanica. Zbog potrebe da se sve do kraja istraži i osvetli, ali i zbog potrebe da se izbegnu i otklone sve eventualne nepoželjne interpretacije, iznimno je važna činjenica, koju i Matejev otac potvrđuje i ponavlja, da srpska policija profesionalno i predano radi svoj posao u istrazi i da je uspostavljena saradnja s hrvatskom policijom.

Boban Karović