Najnovije vesti

NISAM NEVIN! VUK DRAŠKOVIĆ: Proglašen sam za ČOVEKA NOŽA! Doprinosio sam histeriji koja je podsticala UBISTVO Jugoslavije
Foto: Printscreen/Kurir

ISPOVEST

NISAM NEVIN! VUK DRAŠKOVIĆ: Proglašen sam za ČOVEKA NOŽA! Doprinosio sam histeriji koja je podsticala UBISTVO Jugoslavije

Politika

Kada sam 1990. poveo stranku Srpski pokret obnove i kandidovao se za pred- sednika Srbije, režim Slobodana Miloševića bio je u panici. "Nož" im je postao glavno propagandno oružje protiv mene. Proglašen sam za "čoveka noža"!

Ovo navodi Vuk Drašković u svojoj novoj knjizi "Ožiljci života" (Laguna), a čije delove je objavio Nedeljnik. Između ostalog, Drašković piše o počecima višestranačja u Srbiji, raspadu Jugoslavije, svom romanu "Nož", Slobodanu Miloševiću, upadu u Skupštinu...

Nisam želeo smrt Jugoslavije, ali nisam ni nevin

Rukopis romana "Nož", pre objavljivanja, dao sam na čitanje samo piscu Miodragu Bulatoviću Buletu. "Maestralno, zagarantovana ti je NIN-ova, možda i Nobelova nagrada za književnost, ako prihvatiš samo jednu malu moju sugestiju", rekao mi je. "Koju sugestiju?". "Da koljači budu četnici, a poklani muslimani... Umetnici pribegavaju lukavim podvalama. Kod Mirka Kovača ustaše ne pucaju u Srbe, nego u psa. Pisac je zasut pohvalama". Često ću se prisećati ovog Buletovog saveta kao nekog crnog proročanstva. "Nož" me je, nepripremljenog, gurnuo u veliku huku i buku, što je najčešće put u stradanje i nevolje. Gromovite i osvetničke reči pokuljale su iz mene. Nisam želeo smrt Jugoslavije, ali nisam ni nevin. Doprinosio sam histeriji koja je podsticala ubistvo te države. Ne abolira me istina da sam verovao da je Jugoslavija večna, da je neprobojna i neuništiva, i da joj moje pakosti ne mogu naneti nikakvo zlo. Ne aboliraju me ni priznanje krivice niti naknadno kajanje.

Vuk Drašković
foto: Nemanja Nikolić

On i na ekranu zrači zlom

Anatema bačena na mene zbog "Noža" uvela me je u klub ondašnje disidentske elite u Beogradu. Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Borislav Mihajlović Mihiz, Mića Popović, Tanasije Mladenović, Žika Stojković, Danko Popović, Brana Crnčević, Milovan Đilas, Ljubomir Tadić, Veselin Duretić, Matija Bećković, Vladimir Dedijer, Gojko Dogo, Rastko Zakić, Slobodan Bobe Filimonović, Rajko Durdević, Miodrag Skulić... Sastajali smo se i debatovali najčešće u antikvarnoj knjižari, preko puta zgrade SANU, i u stanu čuvenog profesora neuropsihijatrije Veselina Savića. Sve je filovano doskočicama i crnim humorom.

"Nemanjin mač, a ne krst nam je potreban..." - "Hrvati nikada nisu imali državu, a znaju gde su joj granice. Mi smo uvek imali državu, a ne znamo joj granice..." - "Dva moderna auto-puta su nam preko potrebna, od Sarajeva do Stambola i od Prištine do Tirane, oba jednosmerna..."

Te večeri TV Dnevnik bio je posvećen Slobodanu Miloševiću, njegovom govoru Srbima u Kosovu Polju. Njegovom slavnom pokliču: "Niko ne sme da vas bije!". Niko od nas, koji smo taj govor pratili u profesorovom stanu, nije skri- vao oduševljenje novim voždom Srba i Srbije. Ludi Vesko je ćutao, ćutao, ske- nirao televizijski snimak govornika. Iznenada, počeo je da galami i da psuje. "Majku vam komunističku i slepačku, zar ne vidite da je on moralni autista? Da ne razlikuje dobro od zla i da će nam, upamtite ovo, naneti najveće nesreće, ubeđen da nas usrećuje, apsolutno neosetljiv na pogibije i neslućene patnje miliona ljudi!". "Upoznaj ga uživo, popričaj sa njim, pa onda sudi", odgovorio sam. "On i na ekranu zrači zlom", rekao je profesor Savić...

Vuk Drašković
foto: Marina Lopičić

Bio sam kivan na ljude iz Demokratske stranke

U Srbiji su krajem 1989. i početkom 1990. osnivane prve stranke opozicije. Nisam ni pomišljao da i ja zagazim u te vode. Stranačka trka za vlast bila je daleko od mene. Mnogo je privlačnije bilo da ostanem svoj, samo svoj, slobodan i neukaljan. Da posmatram močvaru, da talasam perom, da žigošem i presuđujem, debatujem kod profesora Savića i u Milanovoj knjižari.

"Napisaću program, razmisliti o nazivu stranke, i ništa više od toga", rekao sam. Srpske zemlje, proširena Slovenija i zbog ustaškog genocida nešto umanjena Hrvatska. Trojna federacija ili konfederacija. Srpske zemlje bi obuhvatale Srbiju sa njenim pokrajinama, Crnu Goru, Makedoniju, skoro svu Bosnu i Hercegovinu, Kninsku Krajinu u Hrvatskoj. Srpske zemlje da budu kraljevina, a i cela država, ako to prihvate Hrvati i Slovenci... To je bila i potka i osnova programa stranke kojoj predložih ime Srpska narodna obnova, u slavu Mihajla Pupina. Još iste večeri pokajao sam se i uplašio svojih reči. Na religijsku leopardovu kožu, o kojoj sam govorio u zagrebačkom Startu (čuveni intervju napravio je Darko Hudelist, danas dopisnik Nedeljnika iz Zagreba, prim. prir.) i na novu etničku stvarnost u Jugoslaviji navukao sam magle mrtve prošlosti. Želeo sam i nameravao da se udaljim. I da se vratim u svoju radnu sobu. Ali, ali...

Širom Srbije zasut sam podrškom i oduševljenjem, što je prijalo mom samoljublju. Hvalile su me najglasnije hiljade i hiljade onih koji su u meni videli "velikog Srbina", hrabrijeg i luđeg i od Slobodana Miloševića. Režimska propaganda me je rastrzala. Bio sam dimna zavesa za prepredeno lukavstvo i zle namere novog vožda Srba i Srbije. On se pripremao za rat, za smrti, za neslućeno zlo, a ja sam bio taj čijim je "monstruoznim namerama" i hajkom na mene prikrivao svoje namere. Na meni su oštrili zube i prvaci opozicije u nastajanju.

Naročito sam bio kivan na ljude iz Demokratske stranke. Mnoge od njih smatrao sam svojim prijateljima. Kosta Čavoški, moj kolega sa Pravnog, prišao mi je u Domu omladine, gde se održavala nekakva njihova tribina, i zatražio da napustim salu! Nimalo slučajno, taj čovek, budući srpski akademik, i danas odapinje strele laži i mržnje u mene, a brani, ostrašćeno, Slobodana Miloševića i sve strašne zločine njegove kamarilo.

Da li sam iskren? Jesam, a i nisam. Jesam jer sam sedmice provedene u Srp- skoj narodnoj obnovi, upoređene sa mojim nestranačkim delovanjem pre toga, doživeo kao pad sa vrha solitera u podrum. Jesam i zbog toga što sam, kao pisac, tragao za zabranjenim istinama, satanizovan od većine, ali svoj i slobo dan. Nisam iskren zbog toga što su stotinak hiljada čitalaca mojih romana u meni podsticali mesijanske strasti, i to do granica da sam se sebi obraćao kao nekome ko, bez obzira na sve, nema pravo da se, kao Arhimed, kad je njegova Sirakuza bila napadnuta, skloni pod stakleno zvono.

Proročki govor koji će na kraju priznati i Milošević

U Sićevačkoj klisuri, u hotelu Sićevo, gde sam i prekonačio, dobio sam napad teške glavobolje. Migrena iz detinjstva. Bolovi su me činili nervoznim i razdražljivim. Trudio sam se da, pred sutrašnji miting u Nišu, nešto koncipiram, ali se um zapetljavao, ubrzo i paralisao. Ljudi iz niškog odbora SPO-a javili su da je interesovanje za miting ogromno, da u gradu nema trga koji će moći da primi desetine hiljada ljudi, i da su oni binu i ozvučenje postavili na Niškom polju. Šta - uplašio sam se - ako zbog migrene ne budem mogao da govorim? Kako to saopštiti narodu, kako će to narod razumeti i kakve će sve biti glasine o mome zdravlju? Dan je bio sunčan i vetrovit, 11. ok- tobar 1990.

Iz svih pravaca, slivale su se kolone na Niško polje. Nešto posle podneva, sa ostalim govornicima, a nikom ne govoreći kako mi je, popeo sam se na sklepanu pozornicu i poljubio zastavu Srbije bez petokrake, sa krunom umesto nje. Celivao sam i plavu zastavu SPO-a i zastavu srpske vojske iz Velikog rata. Procenio sam da je na Niškom polju više od stotinu hiljada ljudi. Taj prizor mi je pojačao migrenu, nisam slušao šta drugi govore jer nisam znao ni šta ću ja da kažem i kako ću da počnem kad budem najavljen. Masa je uzvikivala moje ime. Skamenjen, smeškao sam se narodu i mahao sa tri uzdignuta prsta...

Deo mog niškog govora toga dana biće proglašen za "proročki". Istinu govoreći, reči su spontano potekle iz mene. Nisam za njih bio pripremljen, nisu bile planirane. "Šta će biti", upitao sam taj svet, "ako na parlamentarnim izborima, 9. decembra te godine, pobedimo SPO i ja?". I odmah sam odgovorio na to pitanje. "Neće biti ni rata, ni razbijanja Jugoslavije. Nisu", rekao sam, pogašene sveće razuma ni u Hrvatskoj, ni među muslimanima u BiH, ni među kosovskim Albancima. Jugoslavija će biti demokratska federacija ili konfederacija, po uzoru na Švajcarsku, sa kantonima, autonomnim oblastima i pokrajinama...". Dalje nisam smeo da pojašnjavam da ne razočaram narod koji me je slušao. Začuo sam i gunđanja kada sam rekao da bih, kao predsednik Srbije, bez ikakvih uslovljavanja, otišao u Zagreb, u Ljubljanu, u Sarajevo, u Prištinu.

"A šta će biti ako na izborima ostanu u sedlu Slobodan Milošević i komunisti, preimenovani u Socijalističku partiju, sa petokrakom i crvenom ružom?". "Jugoslovenska narodna armija će se raspasti, a srpska vojska neće biti formi rana. Ratovaćemo kriminalno i na sramotu tradicionalne časti srpskog vojnika. Miloševićev režim će sve naše istine pretvoriti u neistine. Svet će zaboraviti da smo postradali u Jasenovcu, narod žrtva ustaškog genocida biće proglašen za dželata. Svi će biti protiv nas, čak i Rusi. Izgubićemo Prvi svetski rat i oba balkanska. Bićemo od sveta prezreni, izolovani, a na kraju ćemo biti meta i neke međunarodne ratne oluje!". Oduševljenja slušalaca nije bilo. Neverica, zbunjenost, sašaptavanja. Začuđeni su bili i čelnici SPO-a. Još na pozornici, po okončanju mitinga, pitali su me zašto sam rekao to što sam rekao i uplašio okupljeni narod.

Da se ponovo rodim, ubijao bih vas četnike

Već sutradan, oglasio se i Slobodan Milošević. "Srbijom idu ludaci i lažni proroci!", rekao je u kamere državne televizije i najavio svoj predizborni skup u Nišu. Izloženi smo divljoj kanonadi: "Prorok noža! Bradato čudovište! Ludak! Koljač!". "Nećeš proći, nećeš klati!", kaže mi, posle tribine u Studentskom gradu, pisac i akademik Antonije Isaković. "Lule, zar su i tebe obespametili?", upitao sam, u čudu, tog čoveka sa kojim sam drugovao tolike godine. "Zbog tebe sam, da znaš, prišao Miloševiću i Socijalističkoj partiji", podigao je kažiprst u znak pretnje. "I ja bih, kao Dobrica, da se ponovo rodim, ponovo otišao u partizane da ubijam vas četnike!".

Vuk Drašković
foto: Dragan Kadić

Uhvatiš me za k...

Posetio me je Leon Kojen, tada mladi profesor teorije književnosti i čest gost u Milanovoj knjižari. "Vuče, prijatelju, hoću da ti čestitam". "Na čemu?". "Sigurno pobeđuješ Miloševića. Sva istraživanja i ankete to potvrđuju. Bitka za poslaničke mandate biće odlučena tek u drugom izbornom krugu. SPO i ostala opozicija osvojiće većinu. Otišao sam na Neurološku kliniku da posetim profesora Veselina Savića. Borio se sa kancerom pluća. Pokušao sam da ga odobrovoljim i okuražim. "Genije, pobedićeš ti boljku. Došao sam po savet. Šta da radim ako pobedim? Šta da radim ako izgubim? Imaš li savet za mene?" Klimnuo je glavom na bolesničkom jastuku, pogledom me pozvao da priđem bliže. "Uhvatiš me za ku...!", prošaputao je. Ništa više nije rekao. Umro je dva dana kasnije. Govorio sam na njegovoj sahrani.

Koliko li je još Udbinih agenata i "žestokih momaka” u stranci i oko mene?

Upravo smo bili otkrili i zaveru koju je vodio Dejan Lučić, predsednik Beogradskog odbora SPO-a. Prišao nam je u leto 1990, sa nalogom vojne tajne službe da se probije u vrh stranke i da bombastičnim antimiloševićevskim govorima zadobije, pre svega, moje poverenje. Uspeo je. Uspeo je i da, uz moj blagoslov, "za zlu ne trebalo", prikupi i neke "žestoke momke". Pitao sam se: koliko li je još Udbinih agenata i "žestokih momaka" u stranci i oko mene?

Dorđe Božović Giška mi je priznao da je i njega i Belog Udba uputila u SPO, sa zadatkom da mi se približe i "čekaju instrukcije". Obojicu, a naročito Gišku, pratile su tada mitske priče o njihovim podvizima i hrabrosti. "Kad smo ušli u SPO, već smo bili za SPO, a tebe smo, Čiča, zavoleli čim smo te upoznali", rekao mi je Giška. "Zato što te volimo, odali smo ti, evo, službinu tajnu, raskinuli sa njima i postali, i Beli i ja, njihova meta i neprijatelji!", spustio mi je ruku na rame, a onda me zgrabio onim svojim kleštima od šaka, privukao sebi i poljubio. Taj zagrljaj, te poljupce i otvorene duše Giške i Belog neću nikada za- boraviti.

"Ju-riš!", pa zabrana ulaska u Skupštinu

Košava, a sunčano. Giška, Beli, Zvonko, Gaga, Vučko... stigli su na Labudovo brdo po mene. Ulice puste. Zaplašili narod, pomi- šljao sam. U sedištu stranke i pred njim nekoliko stotina najborbenijih članova SPO-a. Stižu vesti da je Trg pun i da policija počinje da napada. "Idemo!", kažem, ali nemamo kud. U rvanju i gušanju, razbijamo obruč i, skoro trčeći, jurimo ka larmi sa Trga, koja je sve bliža i sve gromoglasnija... Dolazeći na prepuni Trg, ušao sam među policajce, u parku ispred Doma JNA, i zatražio da, za pet minuta, povuku svoje snage. Učinilo mi se da su poslušali. Govorili su Mihiz, Komnenić, Jokanović, Paroški... a mir je trajao i dalje. Došao je red i na mene da nešto kažem.

Od svega što sam rekao, vredela je i ostaće upamćena samo jedna reč. Usred mog govora, sa svih strana, krenula je policija. Udaraju, gledam, pendrecima i čizmama, eksplodira suzavac, vodeni top baca debele mlazeve, idu borna kola, pojavi se i konjica... jauci, vriska, ljudi se spotiču o ljude i padaju jedni preko drugih... Pogled mi se zaledio na nekom seljaku koji se rve sa policijskim vučjakom... Napadaju iz svih pravaca, iz Francuske, Makedonske, Kolarčeve, Vasine, Čika Ljubine, od Ruskog cara. Hoće, vidim, da demonstranti, koji se povlače i bivaju sabijani ka sredini Trga, gaze i ubijaju sami sebe. I tada izgovorim tu, spasonosnu, reč. "Ju-riš!", dreknem u mikrofon. "Ju- riš! Ju-riš...!", ponavljao sam komandu i gledao kako se sabijena opruga ljudskih tela i gneva odapinje u suprotnom smeru, a napadači bezglavo beže bez kapa, bez šlemova, bez otetih pendreka, bez cisterne sa vodenim šmrkovima, bez bornih kola sa mitraljezom na krovu...

Bacih mikrofon i sjurih se pred pozorište, da se pridružim poteri... I danas, posle toliko godina, u svađu i gorke reči prelaze sva glasna sećanja na te odsudne trenutke. Zašto nisam rekao Giški da pusti narod u zgradu Skupštine? Branim se strahom od intervencije vojske i, verovatnog, granatiranja zgrade Skupštine. Nije malo onih koji misle da sam i na takav rizik morao pristati jer je veliki trenutak zahtevao i žrtve, a baš od mogućih žrtava ja sam pobegao. Dugo se lomio, pa prelomio kad mi je javljeno da su ubijeni učenik Branivoje Milinović i policajac Nedeljko Kosović.

Nedeljnik/ Foto/Source:Nemanja Nikolić

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja