U nedelju 12. marta navršiće se tačno 20 godina otkako je premijer Srbije i lider Demokratske stranke Zoran Đinđić ubijen na ulazu u zgradu Vlade Srbije.Ubice su bili pripadnici “Crvenih beretki” i zemunskog klana. Tokom narednih godina sudski je utvrđeno – precizno i jasno – ko je učestvovao u atentatu i ko je imao kakvu ulogu.
Tim povodom u jutarnjem programu Kurir televizije gostovao je bliski poltički saradnik Zorana Đinđića, Čedomir Jovanović.
Tokom razgovora sa Snežanom Petrović, urednicom i voditeljkom jutarnjeg programa Redakcija na Kurir TV, Jovanović je "gutao knedle" i bio na ivici suza.
- Meni se čini da sad kad bi mi telefon zazvonio i kad bih video njegov broj javio bih se kao da je on tu. Ja sam mnogo toga u životu preživeo. Mene su birali da govorim na sahranama drugara koji su poginuli, jer su verovali da imam snage za to, ali ja nikada nisam iskoračio iz tog 12. marta. Sve ovo što sada gledamo ja to i dalje živim. Meni je zbog tog čoveka i njegove porodice i na kraju zbog zemlje, jako teško kada sve to vidim - rekao je Jovanovć i dodao:
- Ova zemlja je toliko bila glupa u tom odnosu prema Zoranu i ta velika empatija koja ga prati, ona kristalno jasno slika tu naš prokletu osobinu da o ljudima najbolje govorimo kada ih izgunimo. U Srbiji se najlepše priča na sahranama. To je užas. Mislim da svako od nas to doživljava.
Jovanović se osvrnuo na novinski tekst u kojem je pisalo šta bi danas Zoran Đinđić radio da nije bilo 12. marta:
- Ja sam siguran da ljudi danas iskreno žale. Čak i oni koji su bili naši politički protivnici i koji su izgovorili mnogo gluposti u to vreme. Pročitao sam jedan tekst sa naslovom: "Gde bi Zoran bio danas da nije bilo 12. marta." Možda profesor u penziji u Nemačkoj, možda bivši predsednik Demokratske stranke. Sve je to tačno, ali u svakom slučaju sa Zoranom bi se pre osvestili i ne bi izgubili ovoliko vremena. Živeli bi oslobođeni te tragedije koja nije samo njegova, nego tragedija svakog od nas.
A u pripremi je, kako tvrdi, bio i film o Zoranu Đinđiću u čiju realizaciju je i sam trebalo da bude uključen:
- Zvali su me da napravimo film o Zoranu. Čovek koji je bio direktor fotografije za seriju "Kuća karata" on je trebalo to da režira. Trebalo je ja da postavim tu priču. Nisam imao snage. Kako da objasnim ljudima da on nije bio varalica. Da nije bio prepreden i lukav nego da je bio veliko dete. Nezgoda sa nogom ga je jako mučila. Bio je rezigniran i tužan. Rekao mi je malo pre atenta: "Znaš kako se osećam: Mi smo na nekom prekookeanskom tankeru u sred neke oluje i ja tebi govorim koordinate i komande, ti to sve radiš, a brod ide nekim svojim putem."
Tvrdi da pokojni premijer nikoga nije mrzeo, čak ni najljuće političke protivnike.
- On nikoga nije mrzeo. Kad je Šešelj odlazio u Hag on me je zvao i pitao me šta se dešava. Ja sam mu rekao da je Šešelj najavio svoj odlazak. "Ko zna šta on misli" rekao mi je. Kad je Šešelj stigao na aerodrom, opet me je pitao šta se dešava i ja sam mu rekao da je otišao. Sećam se da je rekao: "On je totalno lud, ali mi ga je žao. Žao mi njega i njegove porodice i tih nesrećnika koji tu bazgaju za njim." Nikad nije rekao ružnu reč o Miloševiću. Nije ni on znao da je Vidovdan kada je Milošević odlazio u Hag. Pogledao je u kalendar i rekao: "Kako je život čudan!"
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
