"Dovode mene uveče u Hag u ćeliju sa Slobom, jednim Hrvatom i dva Srbina iz Republike Srpske. Ujutru viče MIlošević na ceo zatvor: "Šljivo, pa otkud ti ovde, pa zar i tebe dovedoše?" Veče pre nego što je umro nije bio najbolje raspoložen i nije hteo da jede sa nama, uzeo je kačamak koji smo spremali i otišao kod sebe u ćeliju da spava... Sutra ujutru smo saznali da je Slobdan Milošević preminuo. Bio je to 11. mart 2006. godine..."
Ovako se za Kurir svog boravka u Haškom zatvoru, zajedno sa bivšim predsednikom SR Jugoslavije i Srbije Slobodanom MIloševićem, priseća Veselin Šljivančanin, pukovnik i major JNA, komandant bataljona vojne policije i oficir zadužen za sigurnost u Gardijskoj brigadi, koji je osuđen u Hagu za zločin na Ovčari 1991. godine u blizini Vukovara.
Sutra se navršava 17 godina od kada je Slobodan Milošević preminuo u pritvoru Haškog tribunala kao optuženi za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti na Kosovu i u Hrvatskoj i za genocid u Bosni i Hercegovini.
Šljivančani se priseća da je Milošević bio izuzetno posvećen pripremi za svoje suđenje, da se nije bavio sportovima, ali i da je uživao poštovanje svih u Hagu, kao i da nije voleo da ulazi u sukobe.
- Bilo smo jedno vreme zajedno u ćeliji, kuvali smo na nekom polomljenom rešou, sve dok mi Sloba nije posavetovao da to pobacam i napravim haos, jer sam ovde novi. Uleće tada pet stražara i pukovnik zatvora, a on im objašnjava da ne znaju oni ko sam ja i da ja kada sam pre proveravao mehaniku sam sve bacao ako nešto ne valja. Za pet minuta smo dobili dva nova novcata rešoa, onaj Hrvat što nam je kuvao se obradovao kao iz zatvora da su ga pustili - kroz smeh se danas za Kurir priseća pukovnik Šljivančanin koji je osuđen na 10 godina zatvora, a pušten je kući nakon što je odslužio dve trečine kazne.
Prema njegovim rečima, najgore mu je bilo kada su ga prebacili u deo zatvora u kom je bio okružen Albancima sa kojima je stalno ulazio u sukob zbog njihovih provokacija.
- Teško je to vreme bilo, iako smo se svi držali dostojanstveno i pribrano do kraja, a naročito Sloba. I, sećam se, bila je nedelja, tada nije dolazio upravnik zatvora, već su tu bili samo stražari, lekari i medicinske setsre. I dolazi po mene medicinska sestra i kaže: Gospodin Milošević vas zove u ambulantu da mu pomognete oko ruskog.... Ja se u sebi mislim kakav ruski, pa Sloba zna ruski 200 puta bolje od mene, gde mu ja mogu pomoći?! Odbijem ja to, ali sestra dolazi ponovo. Ulazim ja u ambulantu, a ono dve doktorke, ne znam se koja je lepša - priseća se pukovinik i nastavlja:
- Dugo smo mi tu ostali. I kaže meni Sloba, eto vidiš Šljivo, bar jedno popodne da provedes sa normalnim, obrazovanim i lepim ljudima, znam šta prolaziš tamo... Ipak, Miloševiću je bilo 100 puta teže nego nama, a nikada nije tražio nikakve privilegije - kaže Šljivančanin.
Prema njegovim rečima, bivši predsednik voleo je da šeta sam ili sa njim, a kada bi šetali samo mu je govorio da neće da se svađa sa Srbima šta god radili.
Da podsetimo, Politicki uspon Miloševica počeo je njegovim govorom 28. juna 1989. godine na Gazimestanu na proslavi 600 godina Kosovske bitke, kao i osmom sednicom CK SK Srbije, na kojoj se obračunao sa Ivanom Stambolićem. Bio je osnivač i neprikosnoveni lider SPS, dva puta predsednik Srbije i predsednik SR Jugoslavije. Njegova decenijska vladavina okončana je 2000. godine na izborima za predsednika SRJ gde je poražen od Vojsilava Koštunice ispred Demokratske opozicije Srbije (DOS).
Milošević, međutim, nije želeo da prizna poraz, što je dovelo do građanskih protesta širom Srbije koji su završeni masovnim skupom i nemirima ispred Narodne Skupštine Srbije 5. oktobra. Milošević je uhapšen 1. aprila 2001. godine pod optužbama za zloupotrebu službenog položaja, a izručen je Hagu 28. juna, na Vidovdan 2001. godine. Preminuo je u Hagu 11. marta 2006. godine.
(Kurir.rs/Jelena Pronić)
NE PROPUSTITE
