PROF. DRAGANA MITROVIĆ: Svrstavanje pod tuđe zastave nije blisko našem mentalitetu, dobro je što Srbija neguje samopoštovanje

Nema potrebe da ulazimo u vojne saveze, mi smo vojno neutralna zemlja. Ali nema potrebe ni da ulazimo u političke i ideološke saveze. Srbija je tradicionalno neutralna zemlja

Da li vidite Tajvan kao neuralgičnu tačku kad posmatramo opštu bezbednost sveta?

- Tajvan jeste jedno od najosetljivijih pitanja, zato što se preko pitanja Tajvana prelama pitanje dominacije (zapadnim) Pacifikom. Tu dominaciju su Sjedinjene Američke Države ostvarivale gospodareći nad plovnim putevima za vojne, ali i civilne, pre svega trgovačke flote. Pacifik je od ključne važnosti za očuvanje pozicije SAD kao globalnog hegemona, čije je drugo krilo dominacija preko Atlantika nad Evropom. Dakle, da bi SAD kao pomorska sila mogle da budu globalno dominantne, one moraju da vladaju i nad Atlantikom i nad Pacifikom. Ako bi Narodna Republika Kina uspela i da defakto stavi pod kontrolu Republiku Kinu, odnosno Tajvan, koji inače smatra delom svoje teritorije, onda bi NRK ostvarila prevagu nad zapadnim Pacifikom i od njene dobre volje bi zavisila sloboda plovidbe ovim morima. Dakle, od njene dobre volje bi zavisio promet američkih roba u vrednosti od 1,9 biliona dolara godišnje, kao i 42 odsto svetskog izvoza i 38 odsto ukupnog svetskog uvoza, američke Indo-pacifičke flote i drugih, dakle, slobodna plovidba i prolaz od koga umnogome zavise američka ekonomija i američka globalna dominacija. Upravo zbog zbira ovih razloga za obe sile pitanje Tajvana suštinski je važno. S druge strane, njihovi međusobni bilateralni odnosi su, bez obzira na proces odvajanja od Kine, koje su SAD lansirale još u vreme predsednika Donalda Trampa i za koje su mnogi očekivali da će se prekinuti sa Bajdenovom administracijom, zapravo intenzivirali, ostali izuzetno bitni, počev od rekordne trgovine u 2022. Međutim, Bajdenova administracija je produbila procese sankcionisanja Kine i vođenje tehnološkog rata i sprovodi politiku neprekidnih provokacija prema Kini.

A šta kažete na posete američkih zvaničnika Tajpeju, da li su i to provokacije ili samo bilateralne posete s ciljem da podrže Tajvan?

- Čitav niz poseta američkih zvaničnika imao je svrhu upozorenja da tehnološki rat i sankcije na izvoz visokih tehnologija Kini treba da sprovode i američki saveznici, počev od Tajpeja. To se pre svega odnosi na izvoz najnaprednijih poluprovodnika i mikročipova koji mogu imati dualnu upotrebu i koriste se u svim savremenim proizvodima, od mobilnih telefona, automobila i raznih drugih tehničkih naprava do najsavremenijeg oružja, a u koje je ugrađena američka tehnologija. Međutim, cilj SAD nije samo da spreči Kinu da uvozom ove visoke tehnologije dodatno opremaju svoju armiju, nego da je onemogući da sama postane nezavisna tehnološka sila koja neće kupovati od Zapada ključne tehnološke elemente i sisteme, već će biti u velikoj meri samodovoljna, baš onako kako to definiše strategija "Made in China 2025". Objavljivanje ove strategije je na neki način bio alarm za Amerikance.

Šta to u prevodu znači?

- Ovo je strategija koja znači da Kina neće ostati zaglavljena u zamci srednjerazvijene države koja ne može da ide dalje od uloge svetske radionice, te će, pošto nema tehnološke i druge resurse, da učini taj ključni skok i postane tehnološka sila prvog reda, zauvek ostati zaključana u tzv. zamci zemlje sa srednjim nivoom prihoda. Međutim, Kina, sada već lider u oblasti električnih automobila, robotike, 5G mreže i slično, čini krupne korake ka dostizanju nivoa prvoklasne tehnološke sile, ali još uvek u nekim ključnim elementima najnaprednije tehnologije ona zavisi od Zapada. Pristup tom segmentu SAD žele da zatvore Kini.

Deluje da se Kina ne miri sa tom situacijom.

- Da. Kina se ne miri sa tim i deluje da će prevazići to ograničenje, pre svega namenski ulažući značajna sredstva, a to rade i SAD i EU i Japan i Južna Koreja i sam Tajvan. To je odvajanje desetina milijardi dolara za naučna istraživanja i samu proizvodnju u ovom domenu. Kina je grupisala svoje resurse, talente i novčana sredstva, što nije garancija da će uspeti, ali je jasno da ide vrlo dobrim putem.

Istakli ste važnost ekonomije, ali ne zaboravimo političku važnost. Na Tajvanu će biti izbori 13. januara 2024. godine. Kakvo je raspoloženje ljudi na Tajvanu? Pratila sam istraživanja, podaci su da, od 24 miliona Tajvanaca, 10 odsto ljudi želi ujedinjenje sa NR Kinom, oko 34 je za krajnju nezavisnost, a oko 51 odsto onih koji ne žele promene, već da ostane status kvo. Navodi se da je raspoloženje ljudi između straha za budućnost i ravnodušnosti. Kakvi su vaši utisci nakon boravka tamo?

- Otprilike je takvo raspoloženje bilo i među mojim sagovornicima. Otkad je Kina postala tako moćna vojna i pomorska sila i počela da projektuje moć u Južnom kineskom moru i ostvaruje istorijska prava u odnosu na zahteve suseda u teritorijalnim sporovima koje ima sa njima, a posebno sa događajima u Hongkongu, javnost na Tajvanu se okrenula protiv ponovnog ujedinjenja. To je kod nekih ljudi dovelo do opreza, kod nekih do straha i formiranja stava da ujedinjenje nije moguće. S druge strane, Peking istrajava na tome, smatrajući da je formula "jedna zemlja, dva sistema" dobar okvir za ponovno ujedinjenje. Ako se pređu crvene linije u pravcu ka nezavisnosti Tajvana, moglo bi da bude povoda i za vojno zauzimanje Tajvana od strane Kine, ali zvanično iznet stav na ovogodišnjem zasedanju Svekineskog narodnog kongresa jeste da je opredeljenje KP Kine put mirnog ujedinjenja, ali ujedinjenje ostaje važan strateški cilj. Važno je pomenuti tzv. Incident 228, proteste lokalnog stanovništva i masakr civila od strane Kuomitanga i zavedeno vanredno stanje, koje je trajalo gotovo tri decenije. Tada je, 28. 2. 1947, poginulo nekoliko desetina hiljada Tajvanaca u uslovima tek završenog građanskog rata i dolaska Kuomitanga na Tajvan posle predaje Japana, straha od uticaja komunista... To je stvorilo duboki razdor i ožiljak u društvenom biću Tajvana.

A kakva je sada društvena i politička atmosfera na Tajvanu?

- Sada je prisutna jedna koloritna demokratska atmosfera. Bivši predsednik Tajvana Ma Jing Džu je bio u istorijskoj poseti Kini da, kako je rekao, obiđe tajvanske građane koji tamo žive i rade. I on je, kao i svi tajvanski političari koji održavaju odnose sa NR Kinom, bio dočekan napadima u štampi, pa čak i demonstracijama, jer se političari koji su spremni na takvu saradnju proglašavaju potkupljenim zagovornicima interesa Pekinga od strane glavnih medija i sada vladajuće Demokratske napredne partije. Interesantno je da su Kuomitang i oni koji žele ujedinjenje Tajvana i Kine decenijama smatrali da je upravo Tajvan predstavnik svih Kineza, te da će oni iz Tajpeja jednog dana obezbediti ujedinjenje.

Potpuno suprotan stav od onoga što Peking smatra.

- Da. Peking je nastavio da insistira da postoji samo jedna Kina i da samo Peking može da predstavlja kineski narod. A SAD su stava: "Mi primamo k znanju stav Pekinga da postoji samo jedna Kina i da Peking predstavlja tu jednu Kinu", tako da oni samo kažu da poštuju politiku jedne Kine, a na terenu se ponašaju vrlo upitno i pokazuju stratešku dvosmislenost. Kroz izvoz naoružanja oglušuju se i na ostale pisane sporazume koji su definisali bilateralne odnose SAD i Narodne Republike Kine.

Na Tajvanu se ističe milijarder Teri Gou kao mogući kandidat Kineske nacionalističe partije, koji ima jako dobre odnose sa Si Đinpingom. Navodi se da bi njegova eventualna pobeda mogla da dovede do zajedničkog jezika. Da li je to moguće?

- Sadašnja predsednica Caj Ingven ima konfrontirajući stav prema NR Kini, smatrajući da to štiti Tajvan i njihove interese. Gaji blizak odnos sa Amerikancima, ali je to dovelo u pitanje bezbednost Tajvana. Zbog toga se u politici pojavio gospodin Gou sa idejama koje ste pomenuli. Sve u svemu, potrebna je jedna nova politička ideja koja bi dobila podršku glasača, a ta nova ideja bi trebalo da se odnosi na održavanje status kvo u odnosima s Pekingom i statusom Tajvana, ali da omogući produktivnije i funkcionalnije odnose sa Pekingom zbog zaštite bezbednosti ostrva. Jer, na kraju, kao što je Kini jako važan Tajvan, i Tajvanu je jako važna Kina. A iznos tajvanskih investicija u ekonomiju NR Kine još pre 20 godina bio je preko 100 milijardi dolara. To znači da je Tajvan ostrvo koje nije samodovoljno, počevši od bezbednosti prehrane do svih ostalih delova privrede... Evo jednog zanimljivog podatka - za proizvodnju mikročipova, koja je sinonim za Tajvan i njegovu tehnološku izuzetnost, jer tajvanski TSMC proizvodi oko 60 odsto globalne ponude, potrebna je ogromna količina vode, a suša, od koje redovno pati Tajvan, ugrožava fabrike mikročipova, pa iako imaju i rezervoare, može se desiti da to ne bude dovoljno ukoliko zaređaju sušne godine. Da ne govorim o tome da su komunikacioni kablovi kojima je Tajvan povezan sa svetom položeni po morskom dnu. Za NRK bi bilo više nego jednostavno da i ekonomski i na svaki drugi način uništi Tajvan odsecanjem od ostatka sveta, ali to bi i bilo potpuno nerazumno i štetno. Jednako kao i vojna intervencija sa istim ciljem.

Ali ni SAD ne bi oćutale na to.

- Bez obzira na njihove nosače aviona koji su i ranjivi zbog nekih vrsta podmornica koje Kinezi imaju, i bez obzira na saveznike u Južnoj Koreji i Japanu, i sada na Filipinima, koje su na 200 kilometara od Tajvana, oni su daleko od svoje obale. Napadajući sa te pozicije, s mora, u daleko lošijoj poziciji su nego sama Kina, koja je samo preko Tajvanskog moreuza kopnom naslonjena na vlastitu teritoriju. A kada se uzme osetljivost Amerikanaca na gubitke vlastitog ljudstva, možemo unapred da zaključimo kakav bi to bio rat - besmisleni sukob, koji bi najpre pogodio sam Tajvan. I to svi građani Tajvana i političari takođe žele da izbegnu.

Razgovarali ste sa studentima tamo i drugim ljudima, šta oni kažu o svojoj situaciji?

- Oni uviđaju da se Tajvan vrlo često koristi kao sredstvo za izazivanje Kine, a na štetu samog Tajvana. Kineski odgovor posle posete gospođe Nensi Pelosi je pokazao da Kina neće da oćuti i zato je posle Tajpej izbegao da ugosti gospodina Kevina Makartija, čija je poseta bila najavljena. S druge strane, SAD podstiču i zemlje našeg regiona, uključujući i privremene vlasti u Prištini, da odlaze na Tajvan. Tako su nedavno bili neki predstavnici tobožnjeg parlamenta iz Prištine i Severne Makedonije, Rumunije, delegacija češkog parlamenta, baltičke zemlje... I one imaju zadatak da provociraju Kinu praveći političke kontakte i odnose sa Tajvanom. Smatram da to nije dobro, jer će račun za provokaciju Kine platiti Tajvanci.

Da li ste im posebno objasnili relacije Prištine i njihove namere?

- Da, naravno. Govorila sam o korumpiranom i kriminalizovanom establišmentu iz Prištine i lažnoj nezavisnosti.

Da li su imali sluha za to?

- Mislim da da. Razgovarali smo o načinima na koji su pokušali da se odvoje od svoje matice i da budu pažljivi, jer je tzv. republika Kosovo poslednji entitet od koga mogu da uče. Rekla sam da se ljudima koji su vodili te privremene institucije sada sudi za ratne zločine i da taj protektorat Ujedinjenih nacija jeste deo teritoriji Srbije, shodno Rezoluciji SBUN 1244, i da je samo pitanje vremena kada će Srbija povratiti punoću suvereniteta. Oni razumeju da protok vremena ne znači ništa ukoliko postoje zavet, istorijsko pravo, oslanjanje na međunarodno pravo... Mislim da su sve razumeli veoma dobro i da su shvatili da su im preporučeni potpuno pogrešni učitelji.

Da li to, kako kažete, izazivanje Kine, kao što je bila poseta predsednice Kongresa Nensi Pelosi može da se ponovi? I kako bi Kina reagovala na još jednu provokaciju?

- Nedavno je predsednica Caj, odvraćajući dolazak Makartija, rekla: "Videćemo se kad ja dođem u SAD", i tako je i bilo. Međutim, Kina je oštro reagovala - izvela je vojne manevre i stavila je na režim sankcija sve organizacije i pojedince iz SAD koji su učestvovali u organizaciji posete, kao i vodeće ličnosti koje su učestvovale u ovome. Vojni pritisak na Tajvan bio je veoma snažan, kao i dužina i intenzitet vojne pretnje.

A da li će i SAD to shvatiti i da li će se složiti da je to provokacija?

- Kongres SAD je doneo niz zakona kojima se odobrava izvoz dodatnog naprednog naoružanja Tajpeju i niz zakona za borbu protiv uticaja Komunističke partije Kine i NR Kine uopšte. Oni to nazivaju "malignim uticajem Kine", protiv koga nameravaju da se bore širom sveta, pa dakle i kod nas.

Upadljivo je ogromno naoružavanje Tajvana. Zbog čega se to radi? Da li to vidite kao svojevrsnu opasnost?

- Glasnogovornici njihove vojske i politički vrh kažu: "Mi ne želimo rat, ali moramo da se spremamo za odbranu zemlje." Koliko je realna procena da Tajvan u slučaju vojnog napada Kine može da odbrani teritoriju, ostaviću čitaocima da procene... Trka u naoružanju u istočnoj Aziji uveliko teče. Japan povećava budžet za naoružanje, Južna Koreja je izašla sa idejom da treba da ima atomsko oružje, formiran je AUKUS, Australija će praviti nuklearni podmornice, a to su sve američki saveznici koji kupuju američko naoružanje. Iako se može reći da se to radi preventivno zbog potencijalnih agresora. Treba biti objektivan u pitanju da li zaista postoji realna opasnost da će Kina napasti Japan, Australiju, Južnu Koreju... Ili da će se naoružavanjem Južna Koreja zaštititi od severnokorejskog nuklearnog programa i raketnog sistema. Naravno da ne. Naravno da ni same SAD nisu bezbedne od severnokorejskog nuklearnog programa, ali umesto da sednu i da razgovaraju sa Pjongjangom, oni održavaju jednu kritičnu situaciju koja može bez kontrole eskalirati do neslućenih razmera, izazivajući nuklearni rat.

Kina se istakla kao mirovni posrednik u ratu između Ukrajine i Rusije. Predsednik Si Đinping je bio u Moskvi, pružio ruku Vladimiru Putinu u trenutku rata, u kom je on praktično najomraženiji čovek u političkom Zapadu. Da li je to podrška Kine?

- Putin je predstavljan kao najomraženija ličnost i pre toga. Taj je narativ stvaran godinama. Otkad je Rusija pokazala da sebe ponovo smatra velikom silom - setimo se izlaganja V. Putina na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. godine - da ponovo ima atribute globalne vojne sile i da se protivi neprekidnom širenju NATO na istok, što doživljava egzistencijalnom pretnjom, od tada se posebno pojačava antiruski narativ, koji u Velikoj Britaniji i SAD postepeno prerasta u histeriju. Bez dokaza, Rusija se optužuje da je presudno uticala na izbore u SAD 2016, i dok se njeni mediji guše i zatvaraju na Zapadu, kritikuje se unutrašnji poredak Rusije, a ona na svaki način omalovažava. Ruska nastojanja da se pregovara o zajedničkoj bezbednosti i deljenju te bezbednosti bivaju ignorisana, čak ismejana. Poslednji put je u januaru 2022. Ruska Federacija tražila garancije da se NATO neće širiti na istok, dok je gospodin Blinken odgovorio da SAD nemaju o čemu da pričaju sa Rusijom. Kineski pogled na svet i globalni poredak je veoma blizak ruskom gledanju. Najrazvijenije zemlje Zapada, bivše imperije koje su nekada gospodarile svetom, nastavljaju da njime i dalje gospodare kroz sistem međunarodnih ekonomskih institucija, koje su stvorile sa tim ciljem, multinacionalnih korporacija i globalnog finansijskog sistema kojim upravljaju, dok ekonomski slabe zemlje nastavljaju da budu nerazvijene, prezadužene i siromašne, potrebne samo kao izvori resursa, tržišta i povremeno radne snage. Ovaj zamrznuti poredak nije davao mogućnosti da se išta promeni, niti prilike da se glas osujećenih čuje. Kina i Rusija smatraju da je ovakav poredak neodrživ, te da ga treba promeniti, pa otuda i nastoje da to učine. Zato Kina, zajedno sa drugim rastućim ekonomijama, naročito od izbijanja svetske ekonomske krize 2008, nastoji da se u Međunarodnom monetarnom fondu izvrši preraspodela glasačkih prava u korist ekonomija u usponu, čiji je udeo u svetskoj privredni suštinski porastao. Podsetiću da u MMF SAD imaju 17 odsto glasačkih prava i jedine imaju pravo veta. Kina je druga nominalna ekonomija na svetu, ali to nije proporcionalno preneto na raspored glasačkih prava i funkcija u MMF zato što se Kongres SAD opirao promenama. Zato su ove države prinuđene da stvaraju paralelni ekonomski poredak menjajući na taj način pravila, institucije i sam poredak. Tako sada imamo oko 50 zemlja sa visokim ili srednjim nivoom prihoda, među kojima su Kuvajt, Emirati, Argentina, Alžir, Meksiko itd., koje žele da se priključe BRIKS-u i Šangajskoj organizaciji za saradnju, ili nastoje da blisko sarađuju sa njima u građenju novog međunarodnog ekonomskog poretka, koji u svojoj suštini ima razvoj kao cilj, kao i saradnju na ravnopravnim osnovama, koja bi uistinu bila od koristi za sve učesnike.

Pored toga je intenziviran proces dedolarizacije. Da li vi, kao ekonomski stručnjak, smatrate da taj proces može da se desi?

- Ne može potpuno u smislu eliminacije dolara, ali to je jedan od ključnih tačaka oduzimanja poluge moći SAD, jer je dolar alatka globalne dominacije koju imaju SAD. Druge zemlje su štedele u dolarima i obavljale trgovačke transakcije njime, investirale i primale investicije u ovoj valuti, merile njime vrednosti ekonomskih dobara. I kada je dolar povukao zlatno važenje u međunarodnim transakcijama 1971, ostao je i dalje dominantna globalna valuta. Sada je nivo korišćenja dolara u međunarodnoj trgovini spao na oko 50 odsto, a usled novih okolnosti i finansijskih sankcija Rusiji i Iranu stvorio se novi podsticaj kako zaobići dolar, jer smo videli kako SAD preko noći sankcijama mogu da isključe zemlju iz postojećeg, na dolaru zasnovanog, finansijskog sistema i međunarodne trgovine. A ne zaboravimo da je dolar godinama omogućavao Amerikancima nabavljanje stranih resursa pukim štampanjem dolara, što je, sa druge strane, dovelo do ogromnog deficita, na kom živi američka ekonomija. U borbi sa vlastitom inflacijom monetarne vlasti SAD destabilizuju finansijska tržišta drugih zemalja, odvlače investicije, poskupljuju kredite i podižu zaduženosti drugih zemalja, a da ove to mogu samo da posmatraju. A dedolarizacija je proces koji se neće desiti preko noći, već će trajati i razvijati se postepeno. Propadanje američkih banaka pokazalo je trulež američkog finansijskog sektora i naravno da može doći do novog sloma. To je upozorenje svim investitorima - treba naći rezervnu opciju. To nije nimalo lako, ali napori grupacije BRIKS idu u pravcu nove kriptovalute, a u međuvremenu je izuzetno proširena i trgovina u nacionalnim valutama članica.

Sve to govori da je geopolitička mapa sveta potpuno promenjena. Da li možete da predvidite ono što tek može da usledi? Ta budućnost najviše zavisi od ishoda rata u Ukrajini. Koje opcije za završetak sukoba vidite?

- Ovaj rat je užasan i nepodnošljiv i svi brojimo dane čekajući da se on završi. Meni se čini da će vrlo brzo doći do kraja ovako direktne zapadne podrške Ukrajini. Verujem da je svima već jasno da nije realno očekivati da uz svu ovu pomoć Zapada Ukrajina dobije ovaj rat.

Pomoć zapadnih saveznika vidite kao upitnu. Generalni sekretar NATO je rekao da će pomagati dokle god bude potrebno i u svakom mogućem smislu. Zašto je vidite kao upitnu?

- On je glasnogovornik NATO i više su važne objektivne procene vojnih stručnjaka nego to što je on rekao. Uostalom, on je nedavno rekao da je potrebno da Ukrajina opstane kao država kako bi mogli da je prime u članstvo. Ne znam je li ovo neka od uobičajenih besmislica ili cinizam. Bajdenova administracija i njena spoljnopolitička ekipa misli da su ovo devedesete godine prošlog veka i da oni gospodare svetom, da je Rusija na kolenima, a da je Kina industrijska radionica sveta, gladna za investicijama, dok ostatak sveta samo klima glavom i izvršava traženo. Međutim, situacija se suštinski promenila, svako, a takvih država je iznenađujuće mnogo, ko može da priušti sebi da odbije da ih posluša, to i čini. Ipak, odvojen od realnosti, Vašington i dalje očekuje da Ukrajina izvede neku kontraofanzivu na bojištu sa izuzetnim rezultatima, što mislim da je nerealno.

A šta je realno prema vašem mišljenju?

- Očekujem uskoro slom ukrajinskih vojnih snaga na bojištu. To pokazuje način na koji se vodi ovaj sukob i raspoloživost kapaciteta naoružanja, ljudstva i drugih resursa kod jedne i kod druge strane. Dakle, moje razumevanje stvari, na osnovu podataka koje sam prikupila, jeste da će doći do sloma ukrajinskih snaga na bojištu i tada će se promeniti retorika onih koji finansiraju ukrajinsku stranu.

A da li bi to otvorilo prostor za pregovore?

- Upravo tako. Kina je vrlo realistična i pragmatična i njen pristup je vrlo oprezan, tako da pre toga nećemo videti njeno aktivnije angažovanje. A kad se bude videlo konkretnije šta se dešava na bojištu i ko odnosi pobedu, Kina će se umešati i pomoći će da dođe do pregovora i uspostavljanja komunikacije između onih koji donose odluke.

Dali ste i konkretnu i smelu prognozu. Kada kažete da će "uskoro doći do promene na bojištu", šta podrazumeva to uskoro?

- Za nekoliko meseci. Ruski zahtevi su da Ukrajina proglasi i trajnu vojnu neutralnost i garancije da neće postati članica NATO. Da li vidite mogućnost da to ispune? Evo tema ulaska Ukrajine u NATO će biti već u julu na samitu.

- Te teme na samitu nemaju nikakvog značaja. Kada je data garancija Švedskoj i Finskoj u procesu koji i dalje traje, iako su ove zemlje bile defakto deo NATO struktura. To Rusija neće tolerisati kada je Ukrajina u pitanju iz brojnih razloga, koji su i doveli do početka ovog rata. Prateći ono što govorite, nameće se pitanje da li mislite da može da se dogodi da politički Zapad u jednom trenutku prepusti Ukrajinu samu sebi? - Kako da ne. Pogledajte šta je bilo u Avganistanu. Iza sebe su ostavljali pustoš. Pogledajte žarišta na Bliskom istoku. Oni će promeniti retoriku i terati sve da usvoje tu novu retoriku. Ne vidim moralnu prepreku za to, čitava politička istorija ovih aktera to potvrđuje.

A šta ako se dogodi suprotno? Da ukrajinska ofanziva uspe i da postignu rezultate na bojištu?

- Ne. Ne postoji takva mogućnost. To je potpuno nerealno.

Ruska Federacija poručuje da je njihova spoljna politika orijentisana "ka početku kraja unipolarnog sveta". Ako je unipolarni svet već prekinut, kakva je težnja Vladimira Putina?

- To je težnja da se promene pravila, standardi, mehanizmi, kroz ekonomske i političke tokove, gde bi sve države imale jednako pravo i mogućnost za održiv ekonomski razvoj i promenu svog položaja u svetskoj podeli rada. Sada je očigledno da većini zemlja sveta daleko više odgovara da budu deo tog poretka, koji predvode Rusija i Kina, u kome te države nisu unapred uslovljene promenom vrednosti, političkog sistema, tradicije, tj. nisu prinuđene da prihvataju tuđe vrednosti i standarde kako bi postale deo poretka. Iznad svega, to je poredak u kome većina država ne živi u sistemu koji je stvorio mali broj bivših imperija, nametnut svima drugima, dok globalni hegemon, opsednut idejom vlastite izuzetnosti, ostaje iznad zakona i pravila koja je nametnuo drugima. Većini zemalja sveta ovo više nije prihvatljivo i živimo u momentu kada one udruženo i sistematično stvaraju institucije, pravila, standarde, mehanizme, uključujući i valutne, i nove vrednosti koje će važiti među njima. Da li ćemo živeti u dva paralelna sveta, dva paralelna politička i tehnološka poretka, videćemo. U svakom slučaju, svet je već dovoljno promenjen, a duboke promene se tek mogu očekivati.

A gde je u toj podeli Srbija? Da li ćemo morati da se opredelimo?

- Nema potrebe da ulazimo u vojne saveze, mi smo vojno neutralna zemlja. Ali nema potrebe ni da ulazimo u političke i ideološke saveze. Srbija je tradicionalno neutralna zemlja.

Ali naš put je ka Evropskoj uniji.

- Ja sam evroskeptična i zalažem se za ekonomski nacionalizam i blisku saradnju sa EU i drugim partnerima na osnovu obostrane koristi, a polazeći od interesa Srbije.

Ali ste otvoreni prema azijskoj struji. Da li biste se zalagali za tu političku neutralnost i kad bi Srbija težila ka nekom azijskom savezu ili biste tu pokazali veći senzibilitet?

- Smatram da je Srbija kulturološki gledano kompleksna zemlja, s bogatom istorijom, nasleđem i tradicijom, i istorijski i geografski ima centralno mesto u ovom regionu. Kao takva treba da ima ekonomsku, političku, kulturnu i svaku drugu korisnu saradnju sa svima. I ona jeste tradicionalno prijemčiva za druge kulture i tradicije i poštuje tuđe vrednosti i uvek je otvorena za saradnju. Mi od toga ne treba da odstupamo, jer je to zdrava politika i ne bi trebalo nikome da smeta. Svrstavanje pod tuđe zastave nije bilo nikada blisko našem mentalitetu. Naprotiv. U tom smislu, odricanje od sebe, svog nasleđa, ništa nam dobro ne bi moglo doneti. Slediti institucije i entitete koji nisu sposobni da smisleno upravljaju ni sobom, a radi su da kontrolišu druge, daleko je od razumne i odgovorne nacionalne politike.

A da li kao jednoj maloj državi ipak može da znači da imamo moćnog saveznika?

- Mi imamo podršku Kine i Rusije u smislu zaštite naše suverenosti u SBUN. Imamo i nekoliko dobrih, prijateljskih zemlja i u Evropi, koje ne priznaju samoproglašeno Kosovo, i imamo mnogo prijateljskih država i naroda širom sveta. Mislim da je samo pitanje vremena kada će Srbija ponovo moći da ostvari svoj puni suverenitet. Uostalom, naša istorija nas uči da i u daleko težim stolećima nismo poklekli i nismo se odrekli sebe, te smo zato i opstali kao stari evropski narod, koji je dao značajan doprinos toj civilizaciji, ali i čovečanstvu preko ličnosti koje su znale ko su i odakle su iako su želele da doprinesu čitavom svetu, kao što je veliki Nikola Tesla činio. Upravo nas je duboka vera održala. Ne mislim da je prihvatanje tuđih ideja i tuđih vrednosti ili zabluda i grešaka i vođenje tuđih bitaka dobar put za budućnost. Dobar je izbor što Srbija neguje samopoštovanje, štiti svoje interese po svaku cenu jer, kao i na ličnom nivou, i na nivou nacije i svih građana samopoštovanje je ključna stvar. Ono se projektuje kroz sve: kako se ponašamo jedni prema drugima, prema životnom okruženju, prema deci, prema starima, prema siromašnima. Odricanje od sebe i svog istorijskog nasleđa je put u propast bilo koje države.

Silvija Slamnig