INTERVJU SA SILVIJOM SLAMNIG, PROF. DR MILAN PETRIČKOVIĆ: Protesti su mnogo oslabili pregovaračku poziciju Srbije!

Čitao sam pre nekoliko godina kako je neki kvazipsiholog, a što je dokaz da nije dobra praksa da sve što stiže iz inostranstva mi uzimamo zdravo za gotovo, govorio o Srbima kao o agresivnom narodu

Da li vidite konstruktivnu nameru ili konstruktivne predloge onih koji su bili na ulicama sa parolom "Srbija protiv nasilja". I da li je ulica mesto za to?

- Tu ima svega i svačega. To je lov u mutnom, skupina farisejstva, licemerstva. To je skupljanje političkih poena, pokušaj da se u trenutno nastaloj situaciji, u zamućenom prostoru, uzme korist na tragediji nastradale dece i nastradalih ljudi. Ne sviđa mi se ideja koja je radikalna, a misli se na ukidanje nekih televizija, mada je pozivanje na propagiranje štetnog sadržaja tačno, ali su ti zahtevi pokušaj prikupljanja političkih bodova. Ako bi to bilo istinsko opredeljenje sa željom da se nešto promeni, ja bih onda to podržao. Ali ni u jednom momentu ne podržavam da se na skupu protiv nasilja ponaša krajnje agresivno, neumereno, degutantno, nekulturno, sa nekim elementima koji su po Krivičnom zakoniku za kažnjavanje. Tako da ne vidim smisao da se to radi na takav način. Ne podržavam metodologiju tog izvođenja, a zahtev za uvođenje reda i kontrolu na medijskom polju je svrsishodan. Jer su rijalitiji skaradni, toliko da s mučenjem pokušavam da nađem termin kojim bih predstavio šta je to što se tamo propagira. A to sve je povezano sa društvenim mrežama, koje uglavnom protežiraju deplasirane vrednosti koje su dale šansu za apsurdne, bezvredne, izopačene sadržaje i njihove kreatore da kao prodavci bezvrednog smeća i magle postanu popularne javne ličnosti koje oblikuju javno mnjenje i vrednosni sistem. One su plodno tlo za taj sadržaj, one su vetar u leđa nemoralnim obrascima i degutantnim vrednosnim orijentacijama, koje su postale navodno neizbežan faktor savremenog komuniciranja i koje na svakom koraku i svim sferama življenja boje našu tužnu sliku društvene realnosti. Sve te sadržaje treba probrati, treba sankcionisati, ali ne na ovakav način, ne na skupu koji je protiv nasilja, a na kom se nastupa agresivno. To samo može da dovede do daljih nemira. A oni nisu potrebni, jer imamo mnogo drugih problema.

Koje vidite kao najizazovnije i najteže?

- One koji, ne dao bog, mogu da izazovu krvoprolića, počevši od pitanja Kosova i Metohije, Republike Srpske. Mislim da bi oni egzibicionisti koji zarad određenih političkih apetita pokušavaju da ušićare neki politički bod na protestima trebalo da krenu put viših ciljeva. Da prevaziđu lične i političke sukobe i da zaštite društvo i državu. Ovo je mnogo oslabilo pregovaračku poziciju Srbije vezanu za pitanje statusa Kosova i Metohije i, generalno, poziciju u regionu. S tim u vezi, sa dubokim žaljenjem podvlačim i beskrupulozne nasrtaje na Srpsku pravoslavnu crkvu i Njegovu svetost patrijarha Porfirija, gde neuki i nedostojni, izvlačeći iz konteksta, tumače i osuđuju njegove navodne diskriminativne stavove. Za one koji ne razlikuju unutrašnju suštinu od spoljašnje forme napominjem da su nasrtaji na srpsku crkvu, pravoslavlje i svetosavlje kao stožerne osnove srpskog bića i kulture, direktni nasrtaji na interese srpskog naroda i državu koja se na taj način predstavlja kao duboko podeljena, pocepana, pa time raslabljena i nemoćna da se odupre pritiscima i ucenama. Na žalost onih koji učestvuju u bizarnim projektima ove vrste, Srpska pravoslavna crkva kao zajednica srpskog naroda i vernika tokom čitave istorije predstavlja bitan faktor koji sabira, ujedinjuje i jačim čini srpsku zajednicu i državu. Uprkos svemu, pravoslavlje vekovima opstaje osnaženo nadom i verom, kao i narodna mudrost davno spoznata da u svakom žitu kukolja ima.

Mislite na proteste?

- Da, naravno. Oni su u funkciji mešetarenja nekih iz belog sveta. To se ništa slučajno ne događa. Oni su oslabili našu poziciju. Čitao sam pre nekoliko godina kako je neki kvazipsiholog, a što je dokaz da nije dobra praksa da sve što stiže iz inostranstva mi uzimamo zdravo za gotovo, govorio o Srbima kao o agresivnom narodu. Govorio je čak da su Srbi genetički agresivan narod. On je navodno vršio istraživanje. Međutim, šta je istina? To je jedna floskula koja se, nažalost, sada ponovo reanimirala povodom ova dva nesrećna slučaja. Sad se ti kvaziistraživači pozivaju i na poslednje nesrećne događaje i nastavljaju tvrdnje da postoji taj nemirni ubilački srpski gen. To nije dobro. A i u Evropi se pozivaju na to. Čak je i Savet Evrope reagovao kroz opis "to je u Beogradu, gde se dešavaju krvoprolića...". To znači da se posredno, u rukavicama, mi opisujemo kao agresivan narod. A pitanje ko je sve kumovao toj zloj praksi žigosanja našeg srpskog bića, jer sam uveren da neko stoji iza toga i da vrlo ozbiljno radi na tome. Kada se na ovakav način pojmi i satanizuje jedan narod, računa se na omalovažavanje njegove kulturno-etničke posebnosti, autohtonog vrednosnog identiteta, umesto čega se svim silama nameće nakaradni vrednosni sistem. To se radi vrlo perfidno i temeljno.

I to se dešavalo kroz istoriju, mislite da se sada ponavlja...

- Primer je da su se eksperti i stručnjaci pred raspad Jugoslavije godinama pre bavili time kako nauditi našem narodu, pa su shvatili da je to moguće preko porodice. Da je to naša Ahilova peta, bolno mesto. I to su i radili. Evo, podsetiću na dešavanja na Kosovu i Metohiji i to da se često mešaju uzrok i povod. Povod se nađe, kao što su našli lažni slučaj "Račak", a to su bili teroristi, a uzrok je bio što su hteli da okupiraju i proteraju naš narod s vekovnih ognjišta. To je sve sinhronizovano rađeno. A sada se radi na tome da se plasiraju zle i poročne pojave kao vrednosti. Tako uzori postaju bivši kriminalci, ljudi bez zanimanja, ljudi koji ne rade, koji zarađuju prodajući svoje telo, baveći se prostitucijom ispred kamera... I sav taj društveni otpad i društveni šljam, ne želim da nekog uvredim, ali se ti termini koriste u sociologiji a i u našem narodu. I kada ta poročnost, jad, beda - materijalna i duhovna, postanu mera vrline, onda je situacija toliko teška i porazna. Država bi morala da skupi svoju snagu i strateški isplanira projekte iza kojih će morati da stoji struka, a koji bi za cilj imali pokušaj korenitog sagledavanja socijalne krize, njenih posledica i puteva za njihovo saniranje. A, nažalost, najmanje se struka pita. Znate, ima ona biblijska nepogrešiva izreka: "Ako slepac slepca vodi, oboje će pasti u jamu." Da ne bude pogrešno shvaćeno. Ali neko ko bi trebalo da vodi i bude mentor, morao bi da poseduje iskustvo, da zna puteve, načine i u teorijskom i u praktičnom smislu, kojima se izlazi iz društvenog gliba koji je veoma klizav i prljav.

Ako pričamo o vrednovanju, vaspitanju i društvu uopšte, da li je problem što su škole postale samo obrazovne, a manje vaspitne ustanove? Da li je ovo pravo vreme da se nastavnicima i profesorima vrati autoritet?

- Obrazovni sistem je karika u opštem sistemu vrednovanja. On je poslednjih godina poprilično degradirao. Bez obzira na tumačenja, ja branim ovaj stav jer sam više od 40 godina u obrazovanju i imam neko maleno iskustvo na tu temu. Obrazovanje i vaspitanje su neodvojivi, tj. dijalektički stopljeni. Šta to znači? Ne postoji obrazovanje bez vaspitanja i ne postoji vaspitanje bez obrazovanja. Ta dva elementa se dvojedine. A ceo čovekov život je vaspitni proces u kontinuitetu. Ali treba vaspitavati po principu pansofije. To je jedan termin koji je upotrebljavao Komenski, jedan izuzetan pedagog u istoriji filozofije. To znači vaspitavanje za celokupnost življenja, a ne samo učiti pojedinim disciplinama. Da bi bila celina, i to što je neko obrazovan i načitan, da bi postao kompletna ličnost i čovek, mora da bude vaspitan u skladu tog pansofijskog pristupa.

A to u našim školama izostaje...

- Negativan trend je posebno naišao posle petooktobarskih promena, gde su mešetari s politikantskih pozicija, nepoznavaoci obrazovne sfere, došli i dali su dosta prostora za prepisivanje nekih obrazaca iz zapadnih sistema obrazovanja. Tu se nametnula, a to nije slučajno urađeno, nekakva lažna ideja demokratija i sloboda. Ja sam zagovornik alternativne vaspitne pedagogije. Decu treba slobodno vaspitavati, ali ne samo preuzimanjem često nametnutih pedagoških klišea koji daju neograničenu slobodu, za čije implementiranje u nas je, pored nadležnog ministarstava i institucija, kao modni trend bio uključen i sektor nevladinih organizacija. Vaspitanje kao put dosezanja slobode i biranja je drevno pitanje i veliki sam zagovornik slobode, ali one koja je humano utemeljena i kontrolisana. S tim u vezi racionalista Spinoza o njoj i govori kao o spoznatoj nužnosti. Ako se ta spoznata nužnost ne razluči, onda preterana neograničena slobodač u ovom primeru dece, izopačava se u svoju suprotnost neslobodu, anarhiju, čega smo, nažalost, bili svedoci u ovim masakrima i mnogim drugim situacijama s kojima se suočavaju roditelji i nastavno osoblje. U etici se za slobodu kaže da iz nje izvire moral, a to je osnova za celokupan čovekov egzistencijalni habitus. Odatle moral i čini celokupno čovekovo odnošenje prema svemu - pojavnom totalitetu. Počev od odnosa prema porodici, prema drugovima, prema nastavnicima, sa starijima na ulici, prema suprotnom polu, prema istom polu, prema prirodi, životinjama. Prema celokupnosti. Iz slobode izvire celokupan čovekov život. Sa ovim u vezi se otvara i pitanje specifične sfere deontologije, segmenta filozofskog sudovanja koje može da nam pojasni mnoge aspekte socijalnog ponašanja konkretno dece u grupi i zajednici.

Ako deontologija podrazumeva učenje o dužnostima, da li je zamka u tome što, živeći u komforu 21. veka, želimo veća prava od dužnosti i obaveza? A naročito deca...

- Veoma često se ljudi pozivaju na prava. Pa kažu: "Ja imam pravo na ta i ta prava", a vrlo često ne znaju, posebno deca, šta su im dužnosti. Samo sinteza, tj. raspoznavanje neodvojivosti prava i dužnosti može da oblikuje mladu ličnost i da je usmeri na pravi put. U suprotnom dolazi do jedne vaspitne anarhije, gde dete ne priznaje nikakvo ispunjavanje dužnosti, vaspitne zabrane, usmeravanja, kontrolu, što ishoduje bezobzirnim arogantnim odlukama i postupcima, nekada i s tragičnim posledicama. U tom kontekstu socijalizacija se i temelji na oblikovanju i razvijanju svestranih ljudskih potencijala od onih primarnih radnih, telesnih, socijalnih, moralnih, vrednosnih, emocionalnih, religijskih, političkih, nadajućih, pa sve do onih estetičkih svojstvenih kreativnom oslobođenom homo ludensu - igrajućem čoveku koji stvara po meri harmonije, sklada, simetrije, usklađenosti, proporcije - čega je uslov istinska ljubav i posvećenost. A ako sloboda pređe u nešto drugo, osim tih moralnih standarda i uzusa, onda dolazi do neslobode ili otuđene lažne slobode. I ono što nije dobro, vrlo često se veštački plasiraju teme o tome da deca neprikosnoveno treba da donose odluke. Ja ne zagovaram stav da deca ne treba da donose odluke, Nasuprot tome, istinska pedagogija treba da podstiče i animira, treba da pobuđuje, ali tako da bude praćena, i kontrolisana i, po potrebi, ograničena. Vaspitanje treba da bude generator razboritog sudovanja i sveopšteg razvijanja. Nažalost, kod nas ta težnja nailazi na poteškoće. Mnoga pedijatrijska istraživanja ukazuju da deca danas kasne u razvoju govora, povećanju fonda reči, što se kasnije odražava na stepen celokupnog mentalnog, socijalnog, vaspitnog i kulturnog razvoja.

Šta je uzrok?

- To je zbog upotrebe mobilnih telefona od malih nogu, zurenja u TV i nedovoljnog kontakta roditelja s decom, jer dete mora da bude u živom suodnošenju komuniciranja, tako što inicira govor učeći ga sa usana roditelja i bližnjih, auditivno i vizuelno, čime se pobuđuje svest, - kao conditio sine qua non intelektualnog razvoja i radoznalosti. Naspram toga, kada mu se od malih nogu da telefon u ruke, ono postaje jedna vrsta otuđenog deteta. U socijalno humanoj psihologiji i filozofiji ta otuđenost se poistovećuje s homoplastikusom - plastičnim, veštačkim bezduhovnim bićem. Takvo dete nije naučeno da postaje biće koje misli, voli, oseća, dodiruje, mazi, ljubi, već postaje tehničko biće, plastični čovek. Zgrozio sam se da u skarednim sadržajima rijaliti programa učesnici debatuju o kategoriji morala. Sada će to da se nastavi, ali navodno pod kontrolisanim uslovima. To mene obeshrabruje i, uprkos velikom optimizmu, postavlja mi pitanje svrsishodnosti svega. Pitam se da li treba da se dogodi još nešto, pa da se tek tada ozbiljno razmatra.

Ali ne zaboravite da je država preduzela konkretne mere u školama.

- Dobro je uključivanje više policajaca, ali treba raditi na preventivi. Preventiva je najmanje razvijena. U nauci je pored naučnih zakona, predviđanje najviša kategorija. A preventiva počinje na predviđanju. Čovek, otkad postoji, predviđa šta ga čeka. Ako se i skloni oružje, a vidim da akcija uspeva, ljudi se prijavljuju, ubeđen sam da se neće svi prijaviti i da će one najrizičnije i najopasnije grupe to oružje zadržati. Jer je za vraćanje neophodno postojanje zdrave svesti i odgovornosti. A ljudi koji su spremni na zločine ne služe se zdravom logikom. Kod njih izostaje razborito sagledavanje stvari. I toga će u svakom društvu biti. Ono što se meni ne dopada kod najavljenih mera je predlog da se dovode stručnjaci iz inostranstva koji će kao terapeuti raditi s našim stanovništvom i decom. Ja moram da kažem, bez obzira na reakcije nekih koji budu čitali, a ne dopadne im se, mi imamo izuzetne stručnjake. Imamo svetski poznate psihijatre, imamo kliničke psihologe, dobre pedagoge, imamo istančan sluh, imamo kreativni nivo, poznajemo arhetip i dušu našeg naroda, što je nužan uslov pored iskrenosti i želje da se stručno pomogne. Osim toga, bilo koji svetski stručnjak, bez obzira na iskustvo i stručnu elokvenciju, koji nije ponikao na ovom tlu i ne zna nemušti jezik našeg patosa, koji nije proživljavao golgotu i iskušenja koja su u novijoj srpskoj istoriji i dovela do ovakvih mentalnih i socijalnih posledica, ne može da shvati a onda ni da istinski pomogne u zaceljenju duševnih rana. Ako se sve te mere ne budu sinhronizovale, počev od formalno pravnog uređenja posedovanja oružja, preko sprovođenja radikalnog i doslednog kontrolisanja medijskih programa i društvenih mreža, sve će ostati upitno. I tu se ne sme biti milosrdan, neophodno je sprovoditi zakone, kontrolisati medijske sadržaje, a štaviše, neke stvari bi čak morale da se apriori amputiraju iz kulturnog miljea bez obzira na moćnike i kapital koji stoji iza takvog nekulturnog kiča, šunda i pornografije.. Međutim plaši me činjenica da su ti medijski sadržaji i tokom trodnevne žalosti bili dostupni javnosti - strimovi i portalii, uz obećanje i jeftinu priču o menjanju buduće koncepcije nužnih rijalitija. A učesnici će, verovatno po staroj tradiciji, biti oni isti vrednosni uzori naših dana samo malo promenjeni i kulturniji. Na kraju, morao bi i obrazovni sistem da se preispita, strateški osmišljava, od nastavnih programa, pa do statusa obrazovnog kadra koji, pored egzistencijalnih problema, društvenog statusa, takođe nosi breme pomenutih kvazisloboda kako dece učenika, tako i njihovih roditelja. Drugim rečima, treba ponovo u društvenom kontekstu dati značaj obrazovno-vaspitnim aktivnostima kroz vraćanje statusa, autoriteta i profesionalnih prava i nadležnosti onima koji prenose znanje koje nema cene.

Silvija Slamnig