INTERVJU, PROF. VLADIMIR VULETIĆ: Tragedije se nisu mogle izbeći, one su STRAŠAN ALARM koji je upalio crveno svetlo!

Kad sam posle tragedije čuo da se priprema skup "Srbija protiv nasilja", imao sam želju da odem tamo kao građanin, ali, nažalost, nisam bio u Beogradu. Ali kada sam pročitao i video da su skup organizovale određene političke partije i da su ispostavili nekakve zahteve i da su rekli da će ponovo na ulice i naredne nedelje, sve dok se ti zahtevi ne ispune, bilo mi je jasno da se od tog skupa pravi političko mešetarenje. A kada sam video koji su zahtevi, shvatio sam da su vrlo slični onima koji su se i ranije pojavljivali na protestima "Jedan od pet miliona". Nakon toga mi nije palo na pamet da učestvujem na takvom skupu. Jedan deo ljudi je prihvatio tu retoriku uveren da je vlast odgovorna. I ne samo za to. Kako dani odmiču vidimo da tu ima svega i svačega i da se ovo oblikuje u jedan isključivo politički protest. Gotovo da više niko i ne pominje sve ono što se desilo u školi. Postalo je jasno da se protesti ne vrte oko borbe protiv nasilja i tragedije, već politike i političara.

- Tragedije se nisu mogle izbeći. Postoje mnoga uređenija društva u kojima se takve stvari dešavaju. Setimo se Brejvika i Norveške. Te tragedije su nas na izvestan način potakle da razmišljamo o vremenu u kome živimo, širem društvenom, porodičnom i ličnom kontekstu. To je jedan strašan alarm, upalilo se crveno svetlo. To je bio momenat da se svi, ali pre svega akademska zajednica, uključimo i da se situacija sagleda iz različitih uglova - psihološkog, porodičnog, medijskog, pravnog. Mnogo je dimenzija i slojeva o kojima se može govoriti, a koji su stvorili sadašnju društvenu klimu. Iz toga slede pitanja: Šta i gde može da se popravlja, a šta je propušteno da se uradi? Nešto jeste moglo i ranije da se uradi, a neke stvari ne možete brzo da uradite jer su posledica procesa dugog trajanja. Stvari koje je država neposredno mogla da uradi, to je i uradila, pre svega u vezi razoružavanja stanovništva. I to je važno, jer kad nema oružja, manja je verovatnoća da će do njegove zloupotrebe doći. Naravno, treba imati u vidu da ne puca oružje samo, nego su ljudi ti koji pucaju. U tom smislu, problem je, na izvestan način, u ljudima. Ja ne bih upirao prstom ni isključivo na društvene mreže, niti takozvanu Z generaciju, za koju kažu da živi na društvenim mrežama. Mislim da je to nerazuman pristup. Društvene mreže i sve što se na njima pojavljuje predstavljaju deo društvenih okolnosti i izazova s kojima se svi suočavamo. Nekada je to bila televizija, još ranije takozvano loše društvo, danas kažu da decu kvare društvene mreže. Važno je da decu naučimo da mogu da razumeju šta je loše, a šta je dobro. Ne možete da zaštitite decu zabranama. To nije moguće čak ni zabranom rijaliti programa. Mada oni svakako nisu nešto čime bi bilo ko mogao da se ponosi.

Ali, između ostalog, oni koji protestuju, to traže.

- U jednom trenutku jeste krenulo da se razgovara na tu temu, ali kao što kod nas obično biva, pažnja je preusmerena u političke vode. Politički mešetari su prepoznali da je to prilika da se ta nagomilana energija, ta tuga, taj bol, taj bes zbog nemoći preusmere u nekom dnevnopolitičkom pravcu. Naravno, to jeste nešto što političari rade. Često kažem - nije prvi put da političari gaze po leševima. Međutim, situacija je zakomplikovana time što se na takvu vrstu reakcije nije adekvatno odgovorilo od strane vlasti. Neko iz grada ili neke društvene institucije je trebalo da pozove na organizovani pomen, umesto toga, stvar su preuzele političke partije i došlo je do zaoštravanja čitave političke atmosfere. Kada kažete rečenicu "politički mešetari su prepoznali priliku", deluje da isključujete mogućnost da na ulicama ima ljudi koji su zaista uplašeni, koji zasta žele da izraze samo svoju zabrinutost ili solidarnost, a ne da politizuju stvari... Da li su političari koji su se našli na ulicama odmogli građanima da iskažu svoje mišljenje i osećanje zabrinutosti?

- Apsolutno. Političari i sada rade ono što i inače rade. Njima je posao da koriste svaku priliku. Da je prevedu na svoj jezik i da energiju preusmere u svoju koristi, odnosno protiv svojih političkih protivnika. A da, u ovom slučaju, za sve optuže vlast. I zašto ja kažem "politički mešetari"? Kad sam posle tragedije čuo da se priprema skup "Srbija protiv nasilja", imao sam želju da odem tamo kao građanin, ali, nažalost, nisam bio u Beogradu. Ali kada sam pročitao i video da su skup organizovale određene političke partije i da su ispostavili nekakve zahteve i da su rekli da će ponovo na ulice i naredne nedelje, sve dok se ti zahtevi ne ispune, bilo mi je jasno da se od tog skupa pravi upravo ovo o čemu sada govorim - političko mešetarenje. A kada sam video koji su zahtevi, bilo mi je potpuno jasno da su vrlo slični onima koji su se i ranije pojavljivali na protestima "Jedan od pet miliona".

Da li vas je to odvuklo od ideje da i sami izađete na ulicu?

- Apsolutno! Nakon toga mi nije palo na pamet. Postalo mi je sve jasno. Većini ljudi možda nije. Ali treba imati u vidu da je jedan deo ljudi prihvatio tu retoriku, verujući da je vlast odgovorna. I ne samo za to. Kako dani odmiču, vidimo da tu ima svega i svačega i da se ovo oblikuje u jedan krajnje politički protest. Gotovo da više niko i ne pominje sve ono što se desilo u školi. Stvari su se odvijale tako da posle sedam dana taj događaj kao da više nije bio ni bitan, ljudi su bili usmereni na same proteste. Prateći i medije, postalo je jasno da se protesti ne vrte oko borbe protiv nasilja i tragedije, već oko politike i političara.

Država i rukovodstvo su odgovorili time što su ponudili izbore. Da li vidite da su izbori to što bi ljude s protesta zadovoljilo i da li je sa aspekta onih koji već imaju vlast pametno nuditi izbore?

- Moram priznati da se vlast u komunikacijskom smislu nije najbolje snašla u prvim danima tragedije. Bilo je ljudi koji su bliski vlasti, a koji su iznosili nekakve priče o zapadnim vrednostima i bog te pita čemu... Tipična ideološka zloupotreba. Pored prethodno pomenutih političkih i ovih ideoloških zloupotreba, sam tragičan događaj kao da je, nažalost, ostao u drugom planu. I to je ono što je predstavljalo ozbiljan problem za bilo kakav dalji korak u pravom smeru. Stvari su jednostavno otišle u krivom smeru. Podsetiću da je ranije bilo najavljeno da vlast stvara pokret i da će se to desiti 27. i zato miting, skup, koji je vlast zakazala za dan pre, 26. maja, treba čitati u tom kontekstu. Ali došli smo u situaciju da imamo i ove druge proteste, pa je nemoguće stvar izmestiti iz tog konteksta. Dakle, sa jedne strane imate jedan narod, sa druge strane drugi narod. To je jedna zapaljiva situacija u kojoj se onda kao logično rešenje nameću izbori.

Da li zaista vidite izbore kao rešenje koje bi moglo da smiri ove podele koje su karcinom čitavog društva i izjedaju ga iznutra dok mi to gledamo i dozvoljavamo?

- Podele postoje i postojaće uvek. Kada polazimo od pretpostavke da je društvo homogeno, onda nas svaka podela opterećuje. Ali ako polazite od toga da su podele i razlike između ljudi nešto što je normalno i prirodno, onda je ključno pitanje kako da kanališete razlike i podele da bi se izbegli ozbiljni sukobi. Od tih pretpostavki većina modernih društava i polazi i zato postoje institucija parlamentarnih izbora. Vanredni izbori su ono što bi trebalo da na neki način onemogući da iznenada nabujale napetosti eksplodiraju i da se preliju u sukobe i u anarhiju. Zato se kao jedna od mogućnosti pominju izbori, gde bi svi akteri povukli ručnu kočnicu, napravili korak unazad, i gde bi se razrešili politički sukobi a da se društveni problemi, pa i problem nasilja u društvu prepuste struci. Pored toga, treba imati u vidu da sve što se dešava kod nas, kao uostalom i bilo gde na svetu, nema veze samo sa onim što se dešava u toj konkretnoj sredini, već ima svoj širi međunarodni i globalni kontekst.

Vlast tvrdi da opozicija ne želi izbore, već samo, kako kažu, funkcije i fotelje preko protesta. Je li to odbrambeni mehanizam vlasti ili je i vaš dojam da opozicija svesno izbegava da odmeri političku snagu na biračkim mestima, već radije pribegava izražavanju bunta na ulici?

- Ovde imate jednu vrlo specifičnu situaciju, a i ona je povezana sa širim kontekstom koji sam pomenuo. Dakle, imate deo opozicije, hajde da je nazovemo nacionalna opozicija, i ona se ne pojavljuje na ovim protestima. Tu su Novi DSS, Dveri, Zavetnici i oni su se distancirali od protesta. A u grupi koja organizuje proteste, rekao bih da, takođe, postoje oni koji bi verovatno želeli izbore i one koji ne bi. Međutim, čak i kod tih koji bi želeli izbore otvara se pitanje o izbornim uslovima, o tome da li treba da budu svi izbori u isto vreme i sve ono što smo već videli i čuli ranije... Otvara se, dakle, čitava lista pitanja, ali ona su stvar koju moraju da razreše političari jer su politička stvar. Ne treba, pored toga, zaboraviti da je i ranije bilo najavljeno da će na pola mandata ove vlade biti izvršena njena rekonstrukcija, pa se i tada govorilo čak i o novim izborima. Zato pretpostavljam da bi, čak i da nije bilo ovih protesta, vlast gledala da raspiše izbore na proleće sledeće godine. Deo opozicije bi možda želeo da se izbori za Beograd održe čak i danas, ali samo za Beograd. A neki bi želeli da ne bude izbora...

Mada ni politika ni izbori nisu švedski sto, pa da može da se bira i udovoljava svakom političkom akteru...

- To je jedan bućkuriš različitih želja i ideja, i nerazumljiv je čak i onima koji se profesionalno bave politikom.

Ne zaboravite da je i sam predsednik države okarakterisao ovu vladu kao "raštimovani orkestar". Da li to ukazuje na to da promene moraju ubrzano da se dese?

- To ukazuje da predsednik u značajnoj meri nije zadovoljan radom Vlade i to je i rekao. Moguće da je to nekakav signal da bi već ove jeseni mogli da se održe izbori. Ali ne bih to dalje analizirao, jer o tome treba da govore predstavnici stranaka. Mogu samo da kažem da je za društvo nužno da se spuste političke tenzije, a za to su izbori najbolje rešenje, ne ulica.

Vaše kolege sociolozi, a i analitičari različitih profesija smatraju da unutrašnje tenzije slabe pozicije Srbije na međunarodnom planu i da narušavaju pregovaračku poziciju. I vi ste malopre pomenuli taj širi politički kontekst i međunarodnu zajednicu. Da li vam se čini da se na ovaj način, kroz proteste i političku nestabilnost, od Srbije pravi pogodno tle za inostranu manipulaciju?

- Da je samo reč o ovim protestima, čak bih se i uzdržao od komentara. Ali imate još nešto. Mnogo širi kontekst. Nije se medijski mnogo pominjalo, ovih dana traju vežbe NATO pakta na Kosovu, ogroman broj vojnika je tamo prisutan, 28.000-30.000. Imate blokade saobraćajnica. Imate kontinuirane napade na patrijarha Srpske pravoslavne crkve i to takođe podriva jednu instituciju koja može da deluje stabilizujuće u nestabilnim vremenima. Moglo bi se još toga nabrojati... Sve to, zajedno s protestima, čini situaciju uzavrelom. Usled toga, nemoguće je fokusirati se na onu možda i najvažniju temu za Srbiju - Kosovo i Metohiju. O tome su razgovarali lideri država G7, a oni ne razgovaraju o nečemu ako to nema posebnu težinu. Naravno, oni o tome razgovaraju u kontekstu rata u Ukrajini, sa idejom da se to pitanje jednom skine s dnevnog reda. Nikome ne odgovara da Kosovo preraste u potencijal za još jedan sukob. Da li će i kako će se to uraditi, to je pitanje. Oni sada to pitanje pokušavaju da reše u cajtnotu. Da se o tome razmišljalo ranije, bilo bi možda lakše doći do dobrog rešenja. A kada je u cajtnotu, važi da se tada ne radi ono što je najbolje, nego to što je najlakše. Izgleda da je Zapadu sada najlakše da izvrši strahovit pritisak na Srbiju. I da traže da Srbija prizna Kosovo. Većina ljudi to ne bi prihvatila. I tu je nevolja u najavi. A čitav ovaj region je uzdrman, jedno bure baruta. Potencijal za sukob postoji, potencijal da se sukob prevaziđe takođe postoji, a kuda će stvari otići, jako je neizvesno.

Da li sve ovo vidite kao potencijalnu obojenu revoluciju? Da li postoji, mislim na proteste, kritična masa za to?

- Najmanje je bitno kako će nešto da se nazove. Ne mislim da su okupljanja počela kao obojena revolucija, ne kažem ni da je to prisutno sada, ali da li ima potencijala da to postanu, vrlo je moguće, jer sigurno ima aktera zainteresovanih za tako nešto. Ona bi mogla da se dogodi. Ali i za obojenu i za svaku drugu revoluciju, potrebna je određena kritična masa i to je suština.

Da li je ovde vidite?

- Rekao bih ne. I događaj najavljen za 26. bi trebalo da na izvestan način pokaže da te kritične mase nema, odnosno da je ogromna većina građana koji su spremni da izađu na ulice zapravo na strani vlasti, a ne na strani neke obojene revolucije.

Kada je reč o kosovskom problemu, poseban zaokret daje sve ono što se desilo posle lokalnih izbora - sada su predsednici opština sa srpskom većinom u albanskim rukama. U Severnoj Mitrovici je gradonačelnik Albanac iz redova Samoopredeljenja Aljbina Kurtija. Najviše strada srpski narod. Da li sve to vidite kao rizik za eskalaciju?

- Problem je mnogo širi, a ovo o čemu govorite se događa na terenu na dnevnom nivou. Dakle, razrešenje konflikta je nešto na šta je Srbija bila i zainteresovana i spremna. Predsednik se zalagao za kompromisno rešenje. Međutim, svaka strana je insistirala na svojim crvenim linijama, a one su bile tako suprotstavljene, kao polovi magneti koji se odbijaju i, koliko god da bi se približile, nisu mogle da se spoje. Za Kosovo je to nezavisnost, pa tek posle razgovori o svemu, a za Srbiju sve samo ne nezavisnost, a o svemu drugom možemo da razgovaramo. Pošto nismo mogli da se dogovorimo, onda je Zapad tzv. Ohridskim okvirom nametnuo nekakvo rešenje i sada se očekuje da svaka strana uradi svoje, a da će za to dobiti nekakvu nagradu. Međutim, nijedna strana ništa nije uradila. A pre svega kosovska strana nije formirala ZSO. Sada je pitanje da li Zapad ima i volje i snage da pritisne Albance ili mu je lakše da pritiska Srbiju. Zato Zapadu odgovara ova situacija s protestima, jer podeljena Srbija ne može da se adekvatno odupre pritisku. I zato ne verujem da je Zapad potpuno nevin, mada ne mislim da direktno učestvuju u organizaciji protesta kao 5. oktobra.

Ali premijerka je rekla da smatra da strane službe stoje iza svega...

- Otkako je sveta i veka, to je tako. Pa i kad čitate srednjovekovnu istoriju, vidite da je oduvek bilo tako.

Da li za Srbiju još više komplikuje stvar što su ovde prisutne i strane službe Istoka i Zapada, koje su, same po sebi, u svojevrsnom konfliktu?

- Službe rade svoj posao, nije to ništa novo. Najveća je umetnost kako komunicirati o svemu tome što se dešava. I prognozirati, kao u šahu, šta su sledeći potencijalni potezi različitih strana. Ko šta planira i ko šta može da odigra. I ovde nije samo partija između Beograda i Prištine. Ima tu još jačih igrača. I to je sve ne samo kao šah, nego i kao partija pokera. Neki imaju bolje karte, neki lošije. Neki blefiraju bolje, neki lošije. Za Srbiju je važno da ne dozvolimo da sve to eksplodira.

Da s političkih tema pređemo na sociološke... Vi ste pre godinu, dve govorili da je Srbija prošla kroz tranziciju, ali da transformacija društva nije završena. Da li je sada ta transformacija završena? Ako nije još, kada bi mogla da bude?

- Moramo pre svega da budemo načisto sa jednim, a to je da živimo u fluidnom društvu. To je, dakle, jedan stalni tok. Možda bismo voleli da se transformacija u nekom trenutku završi i da kažemo - e, sad je neki proces završen, ali to u društvu ne postoji. I devedesetih, kad smo bili u tranziciji iz socijalizma u kapitalizam, mislili smo, kad se to završi, da ćemo živeti kao Šveđani. Ali sada ni Šveđani ni Nemci ne žive kao što su živeli osamdesetih ili sedamdesetih. I taj kapitalizam ka kome smo tada težili se transformisao i dalje se transformiše, tako da moramo da naučimo da živimo s promenama. Ništa se nikada ne završava. Ako na to ne možemo da se priviknemo, onda će nas te promene pregaziti kao točak koji se okreće. A transformacija - pitanje je kuda nas vodi. Uz sve naše želje i težnje da usmeravamo društvo u dobrom pravcu, uvek imate neočekivane i neželjene posledice. Svi bismo mi da živimo bolje, da imamo veće plate, da imamo bolje automobile. Ali što više imamo novca, to imamo manje vremena i kvalitet života nam opada, manje brinemo o deci, o odnosima s drugima. U toj stalnoj jurnjavi, zaboravljamo bitne stvari, a ne smemo da stanemo jer nas sistem prisiljava da se stalno krećemo jer u suprotnom propadamo.

Koje bi onda društveno uređenje bilo najbolje?

- Nemate više alternativu. Živimo u jednom globalnom, potrošačkom društvu s hiperprodukcijom koja traži hiperpotrošnju. Strahovit je pritisak na ljude da jure za novcem i za uspehom da bi mogli da troše sve više i više. I nema više one podele na socijalizam i kapitalizam... to je bio 19. i 20. vek, kada je dominirala industrijska proizvodnja i kada su radnici bili važan resurs proizvodnje. Danas živimo u svetu digitalnih tehnologija koje radnike čine suvišnim. Za sistem smo interesantni jedino kao potrošači. Jedan sociolog je još davno, devedesetih godina, sve ovo uporedio sa zmajem koji vuče kočije. Mi smo na tim kočijama i pokušavamo da obuzdamo zmaja, ali to nije moguće.

Futuristi kažu da ta nekontrolisana digitalizacija i hiperprodukcija dovode do potpune dekadencije. Oni najpesimističniji kažu da je ta dekadencija, kojoj svet hrli ubrzanim koracima, samo eufemizam za ono što nas čeka. Šta kažete vi?

- I to je relativno. Za nekoga ko se rodio u ovo vreme, ta dekadencija je njegovo prirodno okruženje. Meni se čini da se prostor slobode čoveka iz dana u dan sužava, a mi smo verovali da će se prostor slobode širiti. Međutim, mnogima se ranije činilo da je vreme u kome je odrastala moja X generacija takođe dekadencija. Pa i pre toga, za socijalizam su govorili da je dekadencija i da će nas upropastiti. Činjenica je da živimo u vremenu koje je haotično. Nema sumnje da ima onih društvenih aktera koji imaju više uticaja na zbivanja, kao i onih koji imaju manje, ali niko danas ne može sa sigurnošću da predvidi kako će se razviti stvari. Jako je teško predvideti šta će biti za 20 godina. Neki sociolozi su još krajem prošlog veka predviđali da će period između 2025. i 2030. godine biti period globalnih turbulencija i sloma svetskog kapitalističkog sistema. Ali nisu mogli sa sigurnošću da tvrde da li će ga zameniti bolji ili gori sistem. Moglo bi se desiti i da se sve promeni, da bi sve ostalo isto. Ne znamo. Mislim da sada dosta toga zavisi i od ukrajinsko-ruskog sukoba. Mislim da bi postojeći svetski kapitalistički sistem dobio još nekih 30 godina, ako bi Rusiju, pa zatim i Kinu, uspeo da uvuče u svoju orbitu. Ako se to ne dogodi, verovatno će zapadni kapitalizam kakav sada poznajemo upasti u recesiju i doživeti slom. To bi dovelo do sloma globalističkog, odnosno neoliberalnog poretka. Plitka globalizacija u kojoj bi nacionalne države ponovo ojačale svoju moć i svoja savezništva možda bi vodila nekim drugim izazovima i sukobima. Sada je još uvek ključna bitka između globalizma, koji je prevladao na Zapadu u kome korporacije upravljaju državama, i suverenizma, u kom velike države poput Rusije i Kine koriste korporacije za realizaciju nacionalnih odnosno državnih interesa.

Da li je, u stvari, negovanje mikrosvetova rešenje? I s kojim najdominantnijim humanim i socijalnim vrednostima?

- Naravno da je mikrosvet ono u čemu se mi krećemo i u čemu mi živimo konkretne živote. Problem je što mi i na naše mirkosvetove utiču ove globalne promene. I tom mikrosvetu, na koji imamo najviše uticaja, dolazi do kolizija. Mi bismo kao pojedinci želeli da imamo skladan i predvidljiv život, a sa druge strane, sistem nas stalno tera da budemo u napetosti. I to nije ništa novo, samo je danas mnogo intenzivnije. Pritisnuti smo sa svih strana, da moramo da zadovoljimo i egzistencijalne, ali i statusne zahteve. Ako se pogleda kako to utiče na porodicu, najvažniji mikrokosmos - vidimo da nemamo vremena za decu, za partnera, pa ni za sebe. Onda deci dajemo smart telefone i razne gedžete, da bi bili dobri i mirni, a onda gubimo kontakt s njima. Posle kažemo da su krivi gedžeti. Kao da su oni problem, a ne to što mi nemamo nekada vremena, a nekada ni volje da s njima uspostavimo kvalitetan kontakt. I tu se gubi taj kontakt, a mi ih nismo osposobili da znaju šta je dobro, a šta loše. Druga bitna mikrozajednica je škola. Vrlo slična stvar. Deca često imaju priliku da vide kako, umesto njih, roditelji rešavaju stvari u školi s nastavnicima. Učitelji i nastavnici gube autoritet i urušava se sistem škole. A da bi postojao neophodan autoritet, potrebno je da postoji moć koju su nastavnici izgubili. Naravno da roditelji treba da se interesuju za svoju decu i da utiču na to kako će škola izgledati, ali ne da se mešaju u rad nastavnika i da im potkopavaju autoritet. Ljudima nije lako da se snađu u svemu tome, a nije lako ni nama koji se profesionalno bavimo time. Ali prva i osnovna stvar, a nije reč o relativizovanju, jeste da budemo svesni postojanja svih tih različiti uticaja jer je društveni determinizam vrlo složen, ali i toga da oni uticaji koji su najočigledniji nisu uvek najvažniji.

Silvija Slamnig