PUTIN JE OD ONIH VLADARA KOJI LAKO ULAZE U RAT, A NE ZNAJU KAKO DA IZAĐU! Marković: Rusija ne može da pobedi, ali ne sme da izgubi

Mesec maj je - zbog masakra u školi na Vračaru i u opštini Mladenovac - jedan od najtežih u novijoj istoriji Srbije. Država je odgovorila konkretnim merama, deo građana je organizovao skupove, održana je i posebna skupštinska sednica...

I u ovom slučaju su kod nas pale neke teške reči, optužbe...

- Pale su optužbe na račun države, školstva, medija, nacionalnog mentaliteta... Najbolja, najorganizovanija država, sa najpitomijim narodom, Norveška, bila je potpuno zatečena Brejvikovim zločinom. Od sredine devedesetih, kada su ovakvi događaji počeli da se umnožavaju, naučnici, policajci, zakonodavci razbijaju glave pokušavajući da dokuče može li se stvoriti profil ovakvih zlikovaca, mogu li se unapred prepoznati. Nije bilo uspeha. Jedino što povezuje razne masovne ubice je manjak empatije i samilosti prema drugima. To je, izgleda, neka bolest koja se širi u našem vremenu. Moja pokojna tetka bi rekla "Boga se ne bojimo, ljudi se ne stidimo."

Kosovsko pitanje je prethodnih meseci još jednom bilo tema oko koje se društvo delilo... Zašto na našoj političkoj sceni nije moguće postići dogovor o tom pitanju? Sme li tako krupna državna tema da bude moneta za dnevnopolitičko prepucavanje i napade?

- Nama Kosovo ne otimaju Albanci, već najmoćnije zapadne sile. One od nas traže da učinimo nešto što nikada nije uradila neka suverena država u doba mira. Pošto je to tako jedinstveno iskušenje, nije čudo što je tako teško uobličiti nekakav jedinstveni odgovor, kojim bi svi bili zadovoljni. U kojoj meri nas (ne)rešavanje kosovske muke ometa u drugim važnim nacionalnim poslovima? Predati se i nastaviti dalje? Da li možemo da preživimo kapitulaciju koja se od nas zahteva i da sačuvamo državno i nacionalno dostojanstvo? Da li možemo da ubedimo sile, koje ne pokazuju nikakvo razumevanje, u to kakva bi rana ostala iza otkidanja Kosova? Nije bilo težeg političkog pitanja u našoj istoriji. Odgovor na njega bio bi najveća politička odluka veka. Pošto je to tako teško, lakše je svađati se unutar svojih redova.

Zašto smatrate da u pregovore o Kosovu treba aktivno uključiti Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC)? Zar to ne bi bilo preveliko mešanje crkve u državna pitanja?

- Retki su delovi Evrope u kojim je sačuvano toliko mnogo crkvenog umetničkog nasleđa kao na Kosovu. SPC je zamalo milenijumski svedok srpskog istrajavanja na toj zavetnoj zemlji. Naša crkva je održala živu vatru srpstva na Kosmetu i u još gorim vremenima. Savremeno iskustvo manastira na Kosovu, pogotovo Dečana, pokazuje kako crkva ume da ubedi i ne mnogo naklonjene strance u našu istinu. Tamo odakle su isterane sve naše institucije opstaju srpski duhovnici, a narod se sabira oko njih, kao u Prizrenu. Skoro hiljadugodišnje iskustvo SPC u postojanju na strašnom mestu trebalo bi da pomogne.

Kako biste, kad je reč o rešavanju kosovskog čvora, ukratko ocenili ulogu EU, a kako SAD?

- I EU i SAD greše verujući da će Srbija postati naklonjenija Zapadu posle ponižavajućih ustupaka, a bez ikakve nagrade. EU se ponaša kao rođak zlostavljač. Pričaju nam kako nas vole, kako će nas primiti u porodicu ako uradimo nešto što mi smatramo nezamislivim. Osim što je to nemoralno, veoma je glupo. To je inače trajna crta njihove politike, od ratova devedesetih do Ukrajine. Oni rizikuju da otuđe jednu ozbiljnu evropsku državu, s najvećim mogućim standardima zaštite manjina, kao što je Srbija, u korist entiteta kao što je Kosovo, koje se po poštovanju zakona i ostalih civilizacijskih vrednosti može porediti samo sa talibanskim Avganistanom. SAD koriste svaku priliku da ponize EU, da pokažu kako je EU nemoćna i kako Vašington rešava sve probleme, kao što je bilo u Dejtonu. Sada je američka administracija pod dodatnim pritiskom da u predizbornoj godini ostvari makar jedan spoljnopolitički uspeh. Zato pritiskaju da se postigne nekakav "dogovor". Da li je moguće ubediti Amerikance da bi makar malo razumevanja za Srbe poboljšalo njihov položaj?

Iz Prištine prete i skorim pokretanjem tužbe za genocid, koji je Srbija, kako kažu, "počinila nad narodom Kosova". Da li se takva tužba uopšte može uzeti u ozbiljno razmatranje?

- Srpska strana bi imala više dokaza da je genocid počinjen nad Srbima. Fond za humanitarno pravo je u vreme Nataše Kandić, koja nije velika srpska nacionalistkinja, dokazao da je na Kosovu, srazmerno broju stanovnika, više srpskih nego albanskih žrtava. Albanci ne samo da su ubijali i proterivali žive Srbe nego su uništili i srpska groblja. To njihovu politiku čini istorijski jedinstvenim genocidom. Poređenja radi, nacisti nisu ni takli dva jevrejska groblja u Beogradu.

Da li se usuđujete da prognozirate kraj rusko-ukrajinskog rata? Da li imate utisak da ruski predsednik Vladimir Putin sada samo gleda kako da izađe iz sukoba, a da ne prizna poraz? Kao da je postao svestan da mu ovaj rat sada nije bio potreban...

- Putin je još jedan od onih vladara koji lako ulaze u rat, a ne znaju kako da izađu. Kada je počeo Prvi svetski rat, svi su verovali da će se završiti do Božića. Rusija sada ne može da pobedi, ali ne sme da izgubi, jer je u pitanju status Rusije kao velike sile. Ruska propaganda je tvrdila da Zapad sprema Ukrajinu za obračun s Rusijom. Zbog bahatog potcenjivanja Ukrajine kao države, Putin i njegovi nesposobni generali su dali neočekivani poklon Zapadu, koji sada veruje da može Rusiju da svede na nivo drugorazredne sile.

Je li višemesečna borba za neveliki Bahmut zapravo pokazala svu (ne)moć ruske vojske?

- Istorijski gledano, bilo je sličnih slabosti Rusije i ranije. Crvena armija se namučila da pobedi Finsku u Zimskom ratu, što je osokolilo Hitlera. Pokazalo se da je traljavi rat protiv Finske bio samo jedna epizoda i SSSR je svojim ogromnim žrtvama spasao svet od nacizma. Sada je, međutim, drugačija situacija. Ruski vojnici verovatno nisu ubeđeni zašto treba da ratuju protiv svoje ukrajinske braće. S druge strane, i Ukrajinci su naslednici herojske tradicije Crvene armije.

Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer ocenio je ovih dana da "Ukrajina treba da bude primljena u NATO jer postaje zemlja s najboljim naoružanjem u Evropi i najmanje iskusnim rukovodstvom". Šta vi kažete na ovakve ocene?

- On je potpuno preokrenuo svoje ranije stavove. Ranije smo pominjali njegovu ideju da se radi mira učine neki ustupci Rusiji i da se moraju poštovati ruski strateški interesi. S druge strane, moguće da se on brine šta može da uradi jedna do zuba naoružana velika zemlja s tako lošom administracijom kao što je ukrajinska. Verovatno smatra da Ukrajinu treba staviti pod neku vrstu spoljne kontrole.

S najvišeg mesta u Briselu smo čuli stav da bi Ukrajina i Moldavija mogle prestići zemlje Zapadnog Balkana na putu za članstvo u EU. Da li vam takav scenario izgleda kao realan?

- To bi bio još jedan dokaz nedostatka principijelnosti politike Brisela. Zemlje našeg regiona decenijama ispunjavaju poglavlja i klastere složenih i teških Kopenhaških kriterijuma. Otvaranjem ekspresne trake za Ukrajinu i Moldaviju EU bi još jednom pokazala da je spremna da odbaci sopstvene principe ako Amerika tako naredi.

Boban Karović