ŠOK ISPOVEST VUKA DRAŠKOVIĆA: Posle hapšenja Naser Orić mi je dao sendvič i cigare, a nosio je PIŠTOLJ KOJI MU JE DAO MILOŠEVIĆ

Vuk Drašković je u novoj knjizi, koja izlazi za nekoliko dana, između ostalog, pisao o susretima sa Slobodanom Miloševićem, raspadu Jugoslavije, kako mu je Naser Orić ponudio sendvič, o ponudi iz Amerike za rešavanje jugoslovenske krize i drugim važnim događajima iz života.

"Čiča, specijalci ulaze u Skupštinu!", panično mi je saopštio Zvonko Osmajlić. Zatekao me je iznad lavaboa, dok sam vodom ispirao oči krvave od suzavca.

"Pođite sa nama!", rekao je jedan iz buljuka njih koji su me čekali u hodniku i odvojili Zvonka od mene.

"Idete u Centralni zatvor. Prije toga, morate na ljekarski pregled."

Pregled potraja kratko. Specijalac koji me je uhapsio u hodniku Skupštine upita da li bih pojeo njegov sendvič i popio jogurt. ,

"Sigurno ste gladni, a u Centralnom zatvoru nećete jesti prije sutra. Do zatvora ćete u 'marici'. Biću pored vas...". pričao je još nešto, a ja sam se naprezao da dokučim iz koga bi kraja Bosne on mogao da bude. Da je negde otuda, odavao ga je njegov govor.

"Odakle ste?", upitao sam ga u vožnji ka Centralnom zatvoru. "

"Iz Srebrenice", odgovorio je i rekao, čini mi se, i svoje ime i prezime, ali sam ja to prečuo.

"Čitao sam 'Nož'!", prošaputao je i naglo zaćutao.

Do zgrade Centralnog zatvora više nismo razmenili ni reči. Dve ili tri godine kasnije, videću ga i prepoznati na televiziji kao ratnog komandanta Srebrenice Nasera Orića! I saznaću da je pištolj koji je nosio kad me je hapsio bio poklon njemu od Slobodana Miloševića! Pred zatvorom, dao mi je i svoju paklu cigareta...

Poslednja ponuda iz Amerike

"Nikada u svojoj dugačkoj političkoj karijeri nisam sreo takve samoubice!", rekao mi je u Vašingtonu, u leto 1992, američki državni sekretar Džejms Bejker, opisujući svoju posetu Beogradu, u junu 1991, kada je "molio, podmićivao i pretio" kako se ne bi raspala Jugoslavija.

Razgovarao je duže od deset sati, u Palati Federacije, sa predsednicima svih šest republika, sa saveznim premijerom Antom Markovićem, predsednikom Predsedništva SFRJ Stjepanom Mesićem i ministrom vojnim generalom Veljkom Kadijevićem.

Hrvatska i Slovenija već su bile najavile proglašenje državne nezavisnosti. Bejker je od Franje Tudmana i Milana Kučana ultimativno zatražio da odustanu od te namere. Od Slobodana Miloševića je zahtevao da povuče svoju odluku da Srbija ne priznaje odluke ni savezne vlade ni saveznog predsedništva, koje je bilo ustavni vrhovni komandant JNA.

"Sjedinjene Države i Evropska zajednica neće priznati secesiju vaših republika!", rekao je Tudmanu i Kučanu.

"Sjedinjene Države i Evropska zajednica su i protiv svake upotrebe sile u rešavanju jugoslovenske krize", rekao je Miloševiću i generalu Kadijeviću.

Bejker je ponudio donaciju od pet milijardi dolara za demokratizaciju države i najsnažnije podržao ubrzano priključenje Jugoslavije Evropskoj zajednici i NATO-u. Tuđman i Milošević su to sve odbili. Kučan je rekao da Bejker nudi iluzije jer su i Srbija i jugoslovenska vojska strateški protiv Zapada. "Slovenija će ući u NATO i Evropsku zajednicu samo kad napusti Jugoslaviju", ponavljao je uporno.

Poslednji razgovor sa Mesićem

Pre nego što je Džejms Bejker stigao u Beograd, u Palati Federacije razgovarao sam sa Stjepanom Mesićem. Televizije, i beogradska i zagrebačka, kao da su se nadmetale u prikazivanju ratnih užasa, iako rat zvanično još nije bio počeo. Mrtvi, ranjeni, izbegličke kolone, raznete i popaljene kuće... "Prekidajmo ovo ludilo i nesreću, gospodine predsedniče!", rekao sam Mesiću. "Prekinite vi agresiju na Hrvatsku!", odgovorio je.

"Pobunili ste i naoružali Srbe u Kninu, Istočnoj i Zapadnoj Slavoniji. Iz Srbije u Hrvatsku odlaze bande pljačkaša i ubojica... Ove vaše martovske demonstracije bile su zračak svjetla u tunelu. Nažalost, Milošević i njegovi generali su za ratnu opciju."

Zapadnu Hercegovinu pripojiti Hrvatskoj, a Kninsku Krajinu Bosni i Hercegovini. I Hrvatska sita i Bosna na broju!" "Mnogo lijepo", iz Mesićevog smeha izbijala je ironija. "Lukavo smišljeno." "Zašto lukavo?"

"Ovo je, također, mapa Velike Srbije. Na fini, Vukov, način... Nisu krive sadašnje republičke granice, nego Milošević i njegovi generali. Oni brane opstanak komunizma, a ne Jugoslaviju..."

Čim je Bejker otišao iz Beograda, Stjepan Mesić je podneo ostavku. Predsedništva SFRJ više nije bilo. Hrvatska i Slovenija su istoga dana proglasile državnu nezavisnost. "

"Obavio sam zadatak, Jugoslavije više nema!", rekao je Mesić u Hrvatskom saboru. Savezni premijer Ante Marković još je verovao da Jugoslavija može biti spasena. Naredio je da JNA zauzme granične prelaze sa Italijom i Austrijom. Teritorijalna odbrana Slovenije suprotstavila se vojsci. Rat je počeo. Obe strane brojale su mrtve i ranjene. Pod pritiskom SAD i Evropske zajednice, i Slovenija i Hrvatska zamrzle su odluke o secesiji.

Zračak nade ukazao se u beznađu. I taj zračak ugašen je u Beogradu. Milošević i njemu odani generali naređuju da JNA, sa celokupnom bojnom opremom, napusti Sloveniju!

Poslednji razgovor s Adžićem

Preko poverljivog kurira, poslao sam pismo načelniku Generalštaba, genera- lu Blagoju Adžiću. Odmah mi je otpisao i predložio da se vidimo istoga dana, taj- no, uveče, u jednom stanu blizu hotela Ekscelzior.

"Došao sam da vam kažem da se ponašate kao udovica!" "Ja se ponašam kao udovica? Kakva udovica?", prostrelio me je pogledom. "Ne vi, lično, nego vojska kojom komandujete. Svaka vojska je supruga, a država je njen muž. Povlačenjem iz Slovenije vojska je izgubila muža, svoju državu... Samo je luda pamet, gospodine generale, mogla da od Slovenaca, koji su nas uvek voleli, stvara neprijatelje, da im zavodi sankcije, da ih naziva Germanima, da pokreće JNA na njih."

"Mrze Srbe, neka idu, srećno im bilo. Srbi su im stvorili državu i Srbi su im dali sve... Hrvatska je druga priča, moj zemljače. Oni mogu da se otcepe od Jugoslavije, ali bez srpskih krajina. Nikada više Srbi neće živeti u ustaškoj državi."

"Oteravši Sloveniju iz Jugoslavije, otvorili ste zapadna vrata secesiji Hrvatske. I to, ne zaboravite, u njenim avnojevskim granicama. Put im je otvoren i otvorio ga je Slobodan Milošević, a ne Franjo Tuđman... Ustaštvo je manjina u Hrvatskoj. Mnogo je više razumnih Hrvata, koji preziru ustaše i koji su za očuvanje Jugoslavije."

"To vi pričajte sebi, a ne meni", poskočio je u fotelji.

"Komandant vazduhoplovstva mi je Hrvat, mnogi generali, admirali, vojnici. Ja ne ratujem sa Hrvatima, nego sa ustaškim ološem koji mora biti slomljen." "Vojska da otkaže poslušnost Miloševiću, to je najpreče i najvažnije. Šešelju i takvima zabraniti da deluju i da govore. Ako ovo uradite, ubrzo će splasnuti strasti mržnje i u Hrvatskoj, a i Slovenci bi se vratili u Jugoslaviju. U ovo sam prilično ubeđen,

generale."

"Vi ste opsednuti Miloševićem. Zašto ga toliko mrzite?" "Zato što je on naša najveća nacionalna greška i nesreća. "

"Jeste li ga ikada sreli?"

"Nisam, i ne želim."

"Grešite. On nije nacionalista, za razliku od vas... da, da, za razliku od vas. On je Jugosloven i komunista. Oprostite, ali meni se čini da gubimo vreme, ja sa vama i vi sa mnom", digao se i pružio mi ruku. "

Poslednji razgovor s Izetbegovićem

Sa advokatom Strahinjom Kastratovićem, koji je član Predsedništva SPO-a, idem na razgovor sa Alijom Izetbegovićem, predsednikom Predsedništva BiH. U hotelu Holidej in, gde smo odseli, sačekuju me desetine Sarajlija. Među njima je dosta i mojih drugova iz gatačke gimnazije. I pravoslavnih i muslimana. Na zgradi pošte je grafit ispisan krupnim slovima: Ovo je Srbija! Ispod njega je drugi grafit: Budalo, ovo je pošta! Izetbegović nas dočekuje ljubazno i sa osmehom. Sa njim je i njegova kćerka, koja mu je šef Kabineta.

"Je li vam žao Jugoslavije?", upitah ga posle uvodnog ćaskanja.

"Duša me boli", odgovorio je.

"I mene."

"Nadam se, ipak, da Jugoslavija može oživjeti. Sa puno napora, sa puno mu- drosti i na novim osnovama."

"Kako to zamišljate?"

"Razmišljam o novom udruživanju", otpio je, meraklijski, gutljaj kafe i produžio da objašnjava.

"U saglasju sa dobrim namerama lorda Karingtona, osnovati asocijaciju ili tržišno-monetarnu uniju šest nezavisnih jugoslovenskih država. Između njih, na granicama, ne bi bilo ni vojske, ni policije, ni carinskih prelaza, kao i za "srećnog zemana", kako je rekao.

Ljudi bi nosili samo lične karte, a ne pasoše. Ovakva zajednica bi, veoma brzo, dobila status pridruženog člana Evropske zajednice, kakav imaju Mađarska, Poljska i Čehoslovačka.

"Šta sa sadašnjom JNA?", upitah ga.

"To pitanje bismo riješili tako što bi svaka od šest država imala svoju vojsku, a najskuplji rodovi, kao što su vazduhoplovstvo i raketne jedinice, bili bi zajednički i pod zajedničkom i paritetnom komandom. Dobijamo poruke iz Brisela da bi nam, u tom slučaju, Evropa dala novac za profesionalno ustrojstvo vojski i za časno zbrinjavanje viška oficira i gradanskih lica u sadašnjoj JNA.

"Nešto od toga je moguće, a ponešto i nemoguće."

"A šta je to nemoguće?"

"Hrvatska i Slovenija su otišle. Neće prihvatiti bilo koji oblik zajedničke vojne komande niti ma kakvo udruživanje sa ostatkom Jugoslavije. Pre dva meseca su to hteli i prihvatili plan lorda Karingtona. Više to neće. Sada je kasno. Zato se, gospodine predsedniče, okrenimo ovome što je ostalo i što je još zajedno."

"Četvoročlanoj federaciji Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore? Na to mislite?"

"Da, ako je federacija sada moguća."

"Nije moguća. Sve donedavno bila je moguća takva federacija u labavom državnom savezu sa Slovenijom i Hrvatskom. Predlagali smo je Kiro Gligorov i ja. Zagreb i Ljubljana su htjeli, a Milošević je odbio. U ovim okolnostima moguća je samo zajednica ove četiri suverene republike. I to u njihovim postojećim granicama."

"Onda tu zajednicu i učinimo zajednicom", požurih sa svojim predlogom. Neka, kažem mu, svaka od ove četiri države ima svoju vojsku, ili svoju gardu, a elitni i najskuplji rodovi armije da budu zajednički.

Naravno, pojašnjavam, da mislim na novu i neideološku armiju. Zašto, pitam ga, da ta zajednica, po ugledu na Evropski parlament, ne bi imala i svoj parlament i svoj savet ministara, koji bi, po godinu dana, zasedao u Beogradu, Sarajevu, Skoplju i Podgorici? Otvorene granice, zajednička moneta i jedinstveno tržište. Ovako uređena, četvorna zajednica bi stupila u carinsku i ekonomsku uniju sa Hrvatskom i Slovenijom. I trebalo bi, naglasih to, potpisati lanac novih istorijskih sporazuma. Najpre, između Srba i Hrvata jer je tu epicentar svih lomova. Zatim između Srba i muslimana, Srba i Albanaca, Makedonaca i Albanaca... Veseli me što isto želimo i što slično mislimo", spusti on ruku na moje rame.

"Selameta i merhameta, samo toga da bude. Nadam se da ste razumjeli?"

"Poznajem turcizme kao i vi", nasmeših se.

"Iskreno mi recite može li se ovo sve postići i da li nas dvojica samo sanjqmo?", na licu mu zaigra senka zebnje.

"Od vas zavisi, gospodine predsedniče."

"Od mene? A ja mislio od Miloševića."

Zašto vaš muž ne ide u Gacko?

"Zašto vaš muž ne ide u Gacko?", upitao je, na TV Studio B, moju suprugu jedan od čelnika partije Miloševićeve supruge.

"Zašto da ide u Gacko?"

"Da brani Srbe."

"Od koga da ih brani?"

"Od muslimana."

"Moj muž da ode u Gacko, branio bi muslimane od Srba. Muslimane u Gacku napali su Srbi. Svi su proterani, a mnogi i poubijani...!"

Srbija se potresla od njenog odgovora, a moja stranka suočila se sa pobunom. Ceo dan je u Sava centru zasedao Glavni odbor, otvoren za sve medije. Radio je javljao da je jedan policajac teže ranjen, a možda i ubijen! Od Doma omladine dolazila je policija. Kažem svima da beže, da ih ne čekamo, i sa Danicom i jednom grupicom poslanika i čelnika SPO-a sklanjam se u prostorije stranke, na desetom spratu, na Terazijama. Upali su odmah za nama. Čizma u vrata, tresak, i njih trojica, sa puškama uperenim u nas dvoje. Najpre trojica, a za njima još petorica. Prsti im na okidačima pušaka, a streljaju očima.

"Sa nama!", osetih grlić cevi pod grlom.

"Imate li nalog?", smešno se junačim.

"Dobićete nalog i sve drugo što ste zaslužili! Krećite!"

"Neću bez lisica", ne znam šta mi bi da to kažem.

"Tu su, spremne!", zveknu specijalac njima i veza mi ruke.

"Kreći, kurvo muslimanska!", dvojica njih zgrabiše Danicu za ruke, vukući je u hodnik, ispred mene.

"Kurvo! Ubiti kučku!", sruči se na nju čopor policajaca koji je čekao u hodniku.

"Sad si naš!", iskezi se jedan u liftu i pljunu mi u lice. Onaj drugi udara me pesnicama u stomak, ali nema prostora da zamahne. Spušta se lift polako, polako.

"Nije mu ništa, šta ti kažem", kleknu jedan od njih... Bože, kako mu je smrdelo iz usta.

"Kako si, Čiča? Kako si, srp ski kralju?"

"Kakav kralj, šta lupaš? To je govno, ustaša, dobro kaže vojvoda Šešelj." Opsova mi i on ,mlijeko materino" i "sisu kurve koja me zadojila".

"I žena ti je Alijina kurva", šutnu me cokulom.

"'Oće da ideš u Gacko, da braniš balije...", diže se i donese metalnu kantu, a vodu iz nje sasu po meni.

"Evo ti tvoja kruna!", nabi mi tu kantu na glavu. Podivljao, udarao je kundakom po kofi, sa strane i odozgo. Smače mi "kru- nu" sa glave.

(Kurir.rs/Nedeljnik)