Ono što nisam ni mislio da mogu da izdržim kao ljudsko biće, izdržao sam.
Spuštenog pogleda, zagledan u svoje šake, kratko je rekao Jahja Fehratović, samostalni narodni poslanik, kada smo počeli da razgovaramo o najvećem problemu koji porodicu može da zadesi - teškoj bolesti deteta.
Samohrani je otac četvoro dece - najstarija je osmi razred, zatim su deca sedmi razred, pa treći i drugi razred. Najmlađi sin Jusuf je tokom korone 2020. godine dobio leukemiju. Tada je imao tri i po godine. Silna patnja i ogromna borba su pratile lečenje, a priču o tome pokušao je otvorenim srcem da podeli u Skupštini dok se raspravljalo o Fondu za lečenje dece obolele od retkih bolesti.
Umesto makar tišine, ako ne dubljeg saosećanja, u Skupštini je tokom njegovog govora bilo svega - zviždanja, vikanja, opšte galame dela opozicije. Njegova teška priča zaslužila je da bude ispoštovana i dosledno predstavljena javnosti, zato sam razgovarala sa Jahjom Fehratovićem. Kao profesoru književnosti, ljubav mu je pisanje, pa je svoje emocije pretočio u poeziju, a ustupio nam je pesmu posvećenu bolesnom sinu "Jesenje šetnje s Jusufom".
Prošle nedelje je bilo burno u Skupštini i jedan deo medijskih napisa odnosio se i na vas: "Poslanik priča o bolesnom detetu, a opozicija zviždi, pušta muziku i viče". Kako je došlo do toga da i javno pričate o privatno teškoj situaciji, a i da odgovor kolega budu zvižduk i nemar?
- Atmosfera u Skupštini onog dana nije ličila na civilizovanu i nije moglo ni da se razgovara. Bio sam u dilemi da li uopšte i da govorim. Ali pošto je tema bila važna - Fond za lečenje dece obolele od retkih bolesti, nisam imao zadrške. Nema toga šta ne bih učinio kako bih skrenuo pažnju i pomogao da se realizuje tako važan cilj, taj fond. Odlučio sam da govorim. Bio sam svestan da će doći do neke vrste provokacije jer su ti ljudi po svaku cenu hteli incident. Ipak sam pomislio, ponadao se, da će da zastanu kada je u pitanju ovakva tema. Ponadao sam se da će možda da se zaustave i da će da pokažu ljudskost kada čuju i moj težak slučaj, međutim, to nije bilo tako.
Odlučili ste se da pred govornicom podelite iskustvo, kako ste se osećali?
- Imao sam zamisao da budem mikrofon svih roditelja koji imaju bolesnu decu i njihovih širih porodica koji se bore sa tim. Ja sam lično to proživeo i znam šta to znači. Nemajući nikakav drugi motiv, otpočeo sam priču, možda mi je i zbog te čiste namere bog dao koncentraciju da ne reagujem onako kako su hteli ti poslanici opozicije dok su pokušali da isprovociraju sve u sali.
Da li ste uspeli da ne reagujete na sve provokacije, u više trenutaka bilo je veoma napeto, neke situacije smo mogli javno da vidimo u prenosu, neke ne? Kako je izgledalo na licu mesta?
- Tačno tako. Uspeo sam da ne reagujem, osim kad je gospodin Srđan Milivojević pokušao da me ometa i da mi oduzme mikrofon stavljajući pred mene onaj svoj zvučnik... Znate, kad doživite bolest deteta kao što sam doživeo ja, onda sve ostalo bude nevažno i nema toga što niste spremni da uradite i izdržite. Te bolesti su strašne, leukemija, rak, najteža oboljenja. Razmišljao sam da neko dete tim fondom o kom je trebalo da raspravljamo može da dobije šansu za novi život i da se izleči. Zato sam se izmestio iz svih dešavanja, uzvika i zvižduka oko sebe i govorio iz čistog srca.
Teško je govoriti, ali kakvo je vaše iskustvo suočavanja s bolešću deteta?
- Trenutak saznavanja da je moje dete bolesno promenio je sve! Teško je prihvatiti, osvestiti se, naći hrabre reakcije za dalju borbu. Pokušavao sam da nađem neku literaturu koja bi mi pomogla da prebrodim najveće krize koje su mi se javljale, ali nisam našao. I zbog toga sam govorio u parlamentu da bi šira javnost bacila fokus na to.
Kada ste saznali da vam je sin bolestan od leukemije i koliko je on tada imao godina?
- U najcrnjem i najgorem trenutku korone, 2020, moj sin je imao malo više od tri i po godine. Tada je i mene zadesila korona, bio sam u karantinu, a pre toga je i dete imalo simptome, pa sam ga vodio kod doktora, koji su rekli da je sve od korone. Međutim, on je i pre leukemije imao još jednu nesreću - rođen je sa tetralogijom Fallot, urođenom srčanom manom, koju je morao da operiše u drugoj godini života. Od te bolesti telo deteta plavi i, ako do treće godine ne bude operacije, dete umire. On je imao zbog toga slabašniji imunitet, zato su lekari govorili da je i ova nova nevolja od korone i da su kod njega jači simptomi. Ipak, njegovo stanje se užasno pogoršalo, do te mere da nije mogao spavati, da nije mogao hodati i normalno funkcionisati, temperatura nije spadala ispod 39 i 40, povraćanja, bolovi u stomaku i neprestano znojenje i topljenje tela. Tek kada je bilo na izmaku da ga izgubimo, lekari su shvatili da je u pozadini nešto strašno! Leukociti su bili 160 i rekli su da hitno šaljemo dete dalje.
Ali to se sve dešava u trenutku karantina...
- Da! U tome je dodatni problem. Jedva smo organizovali transport, sve zdravstvene ustanove su bile u haosu, prvo smo otišli do Kraljeva, pa tek onda do Instituta za majku i dete i, zahvaljujući požrtvovanim doktorima i celom timu lekara, uspeli smo da spasemo mog sina. Posebno sam zahvalan svim lekarima, medicinskom i tehničkom osoblju, čija empatija, požrtvovanost i posvećenost pacijentima i njihovim pratiocima, uz božju odredbu i medicinu, najviše pomažu da preživite. Posle toga ide taj ceo tok lečenja, koji nije nimalo lak. Samo oni koji su se suočavali sa tim mogu da znaju kako je porodici kada ima bolesno dete od leukemije.
Šta vam je tada najviše pomoglo - vera, molitva, prijatelji, literatura? Odakle čoveku snaga?
- Samo suočavanje sa bolešću deteta svakog roditelja dovede u šok. Prvo ono iščekivanje dok ne stignu rezultati. Pitamo se da li je to zaista leukemija, nadamo se da možda nije, možda ima još šansi da je nešto drugo, manje opasno. Molili smo se da je korona, a ne leukemija. Kad se ipak utvrdilo da je leukemija, nema dalje, nema druge nade nego da se prihvati, suoči i bori. Meni je tada mnogo pomogao moj prijatelj, rahmetli muftija akademik Muamer Zukorlić. Tada je bio živ i bio je posvećen i agilan u pomaganju da dođe do konekcija sa doktorima. Ali u situaciji bola dešavalo mi se da pomislim da možda gubim i razum, tada je on mene suočio sa jednom stvari koja se tiče naše vere islama. Postoji jedna temeljna istina vere koja kaže da sve što se događa biva božjom voljom i božjim određenjem. Ako niste spremni da verujete čvrsto u svih šest temeljnih istina, onda vi i niste vernik. Kad me je suočio sa tim i vratio na ta temeljna znanja i da je prema Bogu sve određeno - i da neko živi i da neko umre. I da treba da prihvatimo da živimo u situaciji koju je Bog odredio. Onda dobijete i snagu i nadu. Najteže je prihvatiti realnost. Kad prihvatite realnost, spremni ste da date sve da dođete do izlečenja.
Imate četvoro dece i samohrani ste otac, veliki naklon za to. Sve vreme ste bili uz sina, ležali ste sa njim u bolnici?
- Da. Bili smo na hematologoji, na intenzivnoj i poluintenzivnoj nezi, zavisi od stanja deteta. Nijedno dete ne može tu biti samo, mora biti neko sa njim od roditelja ili od bližnjih. Ja sam samohrani otac i morao sam biti sa svojim sinom u bolnici.
Kako su to podnela ostala deca?
- Teško je to. Dok smo mi bili u bolnici, oni su ostali sa mojom majkom i porodicom moga brata. Uz nas su bili i šira porodica i bliski prijatelji. Svima sam im neizmerno zahvalan. Trebalo je preživeti sve to. Znao sam da jedino na taj način, da budem uz bolesno dete neprestano, mogu biti spokojan da dajemo sve da dođe do izlečenja. Javljale su se razne komplikacije u tom periodu, ali izdrži se sve, ono što nisam ni mislio da mogu da izdržim kao ljudsko biće, izdržao sam. Proces lečenja je neizvestan, dug, iscrpljujući i s puno situacija kada se život kida o koncu. To vas nauči da odvojite važno od nevažnog u životu, suštinu od manje bitnih stvari. Napisao sam i pesmu za njega u novembru 2020. godine. To je pesma o borbi za život malog deteta.
Kako je vaš sin sada zdravstveno?
- Hvala bogu, težak i dug proces lečenja je prošao uspešno. Proces protokola od dve godine je prošao i on je sada na procesu održavanja i izuzetno je dobro. Idemo na redovne kontrole, ali uvek postoji ta bojazan od vraćanja bolesti. Gledao sam slučajeve kada se po drugi ili po treći put leukemija vraća deci i kada izgleda da je to nemoguće izlečiti. Daće bog da bude dobro moj sin i da sva druga deca budu dobro i da bolesni budu izlečeni.
Odgajate četvoro dece. Radite i kao profesor književnosti, narodni poslanik, putujete na relaciji Beograd - Novi Pazar kada su sednice, kako postižete sve?
- Nije tako jednostavno, moram da priznam. Neophodna je dobra organizacija, ali veliku zahvalnost dugujem svojoj majci, koja je, od trenutka kad sam ja postao samohrani otac, prešla da živi sa nama i bukvalno je uz moju decu 24 sata. I šira porodica pomaže i nekako se organizujemo.
Vaša deca su dobri đaci, imate osmaka, sedmaka, zatim decu treći razred i drugi razred.
- Na to sam jako ponosan i najviše insistiram da budu samostalni i u učenju i u životu. Sve moraju sami da postignu. Njihovi profesori i nastavnici ističu da su dobra deca i ponosan sam na to. Jusuf, koji je bolestan, jeste najmlađi i za njega imamo individualnu nastavu jer još nije spreman da odlazi u odeljenje pošto su deca koja su lečena od leukemije na ivici da im imunitet svakog momenta može pasti. Onda ga jako čuvamo i od druge dece, koja odlaze u školu. Oni su naviknuti da ne prilaze Jusufu dok se dobro ne dezinfikuju, promene garderobu i srede se. Imamo stroge higijenske navike, izuzetno vodimo računa i ta disciplina nam je pomogla. I moram da istaknem, zahvaljujući dobroj praksi Ministarstva prosvete, on može da ima individualnu nastavu i da mu učitelj dolazi kući. Sada, hvala bogu, polazi u drugi razred.
Da pređemo na politički deo. Poslednja dešavanja u Skupštini su bila burna i opozicija je tražila da se raspišu vanredni parlamentarni i beogradski izbor. Da li su nam izbori potrebni, šta mislite, da li će ih biti?
- Kada bismo realno sagledavali situaciju i kada bismo se vodili raciom, a ne interesima kojima se zadovoljavaju lične sujete, mogu da kažem da izbori nisu potrebni. Sagledajmo sve ono sa čime se suočavamo i sve ono što kao država postižemo da sačuvamo i obezbedimo, mislim da je mnogo urađeno. Opozicija ipak ima svoje mišljenje. Hajde da verujem da to mišljenje temelji na nekim dobrim namerama, ali ja im zameram način na koji se sve radi. Niti je to primereno, niti je to u redu. Svi mi narodni poslanici smo glasnogovornici naših građana i uveren sam da ono ponašanje nekih narodnih poslanika nije ponašanje koje bi imali i građani. Ono što smo videli jeste zloupotreba mesta i ponašanje kao da su najekstremniji navijači koji često prelaze granice dozvoljenog.
Ali da li je opozicija spremna za izbore?
- Ne znam da li su oni spremni, nije nemoguće da im je ovo izlazna strategija iz protesta koji su bezuspešni. A koji su iznedreni kao zloupotreba nesreće koja se desila u školi "Ribnikar". Oni su time hteli da naprave neku novu političku energiju, ali pošto su zloupotrebili emociju, to nisu uspeli.
A da se raspišu izbori, da li je moguće da postignu dobre rezultate?
- Videćemo. Njihovo pravo je da izbore traže i da izađu na njih. Mada ne mislim da ima razloga da se izbori i raspišu.
A da dođe do toga, gde ste vi na političkoj sceni? Sada ste samostalni poslanik, u maju ste napustili Stranku pravde i pomirenja, da li biste bili na nekoj listi, da li biste pravili nešto novo?
- Iskren da budem, sad sam fokusiran da odradim do kraja ovaj mandat koji sam zadužio. U politiku sam ušao kao idealista, sa idejom i misijom da menjamo naše društvo, posebno u odnosima Bošnjaka kao manjinskog naroda i Srba kao većinskog naroda. To sam radio sa rahmetli muftijom akademikom Muamerom Zukorlićem i to smo svi mi koji smo bili srcem uz njega radili predano. I trudiću se da koliko god bude moguće da u ovom izvrnutom vremenskom trenutku sačuvamo vrednosti koje smo postigli. Ja sam već treći mandat u Narodnoj skupštini, a u politici sam još duže i znam sa čime smo se suočavali 2007. i pre nje i posle, a i nakon 2012.
I šta se promenilo u odnosima i suživotu Srba i Bošnjaka?
- Mnogo. Kod Srba se mnogo toga promenilo u pozitivnom smislu. I u najvećoj meri je tome doprinelo prisustvo Muamera Zukorlića, ali i svih nas ovde u Narodnoj skupštini i svih procesa koji su pokrenuti sa Srpskom naprednom strankom, a najviše dogovorom između Muamera Zukorlića i predsednika Aleksandra Vučića. Pre toga smo imali strašne probleme, uzrokovane zloupotrebom političke moći nekih ljudi.
A ti ljudi na koje mislite su i dalje prisutni? Da li rade iste stvari? - Jesu oni prisutni, ali vidim da su razumeli neke stvari i to da su radili pogrešno u prošlosti.
Kao na primer?
- Dovođenje pripadnika Žandarmerije u Novi Pazar, izazivanje tenzija, udara i sudara sa narodom. Posle ovih čelnih dogovora koje sam pomenuo mi više nismo imali takve stvari. Zato stalno govorim svima koji neutemeljeno kritikuju Aleksandra Vučića: "Možete vi da ga ne volite, ali morate, jednostavno, morate priznati i poštovati sve dobro što je on uradio." Moram podsetiti kako je bilo 2016. godine, kada je demokratska opozicija pokrenula hajku da se ruši Fakultet za islamske studije i da se šalje Žandarmerija. Tada je prvi put u savremenoj politici na ovim prostorima predsednik, a to je bio predsednik Vučić, rekao: "Neću da šaljem Žandarmeriju da napada goloruki narod." Prvi put smo tada doživeli izuzetno korektnu odluku nekoga ko ima moć na beogradskom nivou. I onda se sve počelo menjati... Projekti su počeli da dolaze u Sandžak, infrastruktura se pokrenula, Pešterska visoravan je postala prepoznatljiva, i to zahvaljujući projektima koje radi Vlada Republike Srbije.
Mada je bio raniji plan da se zaobiđu Sjenica i Novi Pazar...
- Da. Mnogi lobisti su zastupali to. A ja sam svedok da se nakon mnogo razgovora muftije Muamera Zukorlića i Aleksandra Vučića to ipak dogovorilo. Ta trasa je bila mnogo skuplja, ali je odlučeno da put ide preko Peštera, a to za taj kraj znači samo jedno - znači život. To je spas. Evo, i najsavremenija škola koja se gradi u Sjenici vraća nadu, uz Vučića je prvi put krenulo da se ulaže u ovaj naš prostor. Toga nismo imali od 60-ih godina.
Pomenuli smo da ste u maju ove godine izašli iz Stranke pravde i pomirenja Muamera Zukorlića. Zašto i da li on ima dostojne političke naslednike?
- Ne želim personalno ni o kome govoriti, ali mogu vam reći sledeće stvari. Cela ta politička opcija nastala je iz nužde naroda da sačuva vlastiti identitet. Nastala je nakon 2006, posle pokušaja otimanja Islamske zajednice... Desilo se da su neki ljudi pokušali da politizuju priču mimo interesa naroda. Mi smo tada osnovali Bošnjačku demokratsku zajednicu Sandžaka i ja sam do tada bio isključivo u kulturi, jer sam profesor književnosti, i nisam bio u politici. Ali na zahtev muftije ušao sam u politiku i postao predsednik stranke, 2016. godine ušli smo u parlament, a kasnije smo promenili ime u Stranka pravde i pomirenja. Imalo je tu sjajnih ljudi, bio je to jedan neverovatan tim, pre svega idealista. Ali kada se napravi uspeh, priključe se i neki koji vide svoju drugu šansu. I tako dođe do ovoga do čega je došlo. Ne znam da li bih imao konkretan odgovor na ovo što ste me pitali. Ostajem dosledan toj misiji i ideji, a ostali vreme će pokazati. Mislim da kalibar muftije i njegov kredibilitet nećemo skorije imati, ne samo mi Bošnjaci nego ni ljudi na Balkanu.
O muftiji Zukorliću
Ostala je ogromna tišina nakon njegovog odlaska
Tokom našeg razgovora više puta ste pomenuli rahmetli muftiju Muamera Zukorlića u divnom kontekstu, kao prijatelja kog ste, nažalost, izgubili. Prošle su skoro dve godine, verujem da vam i dalje nedostaje, šta biste još mogli da kažete, šta ste na ličnom nivou izgubili njegovim odlaskom na, kako kažete, neko drugo mesto?
To je čovek meni je bio profesor još u srednjoj školi. I uvek sam ga tako oslovljavao, sa profesore. On je čovek koji je u najvećoj meri uticao na život većine mladih ljudi u našem kraju. Mi nismo bili samo profesionalno vezani, mi smo bili povezani na ličnom i ljudskom nivou. To nije bio odnos profesor-učenik ili predsednik stranke i kolega, već je bio familijaran, čak roditeljski odnos. Jedino takav odnos kada imate, vi ste spremni da idete u borbu za pravdu. I mi smo se slagali na svim nivoima, na ličnom, na porodičnom, na naučnom, na političkom, bili smo zaista bliski i puno smo sarađivali. Sada je ostala ogromna praznina i tišina i u meni lično i u većini ljudi koji su ga poznavali. Ja sam mnogo ljudi upoznao u životu, ali nikada nisam upoznao nekoga sa takvom širinom. Možda on nije tako izgledao na prvi pogled, ali emotivniju i suptilniju i širokogrudiju osobu nisam sreo.
PESMA POSVEĆENA BOLESNOM SINU
JESENJE ŠETNJE S JUSUFOM
u jesen, Jusufe sine, živost drveća mine cijelo mu opadne lišće što nam pod nogama šišće
vidiš onaj list rumeni, postaje mrva grumeni ljetos se sav jordamio, gordio, uzdahe mamio
gledao na svijet s visine a sad - pao u nizine minulo ga blještavilo obuzelo mrko sivilo
na krošnji je drhturio svijetom opijen šepurio, zaboravio jesenje kiše i da ga neće biti više
suncem se danju grijao mjesecom noću opijao, dok je trajao sav taj raj - ni slutio nije svoj kraj
sad ga svehlog šetač gazi, sve je manji na uskoj stazi, jednim otiskom stopala nestalo ga skoro pola
šuštanjem kao da kriče strah dok polahko postaje prah osim da baš ima sreće i pometu ga u smeće
Intervju sa Silvijom Slamnig
NE PROPUSTITE
