ŠOK DETALJI ISTRAGE O ATENTATU NA ĐINĐIĆA! Novaković: Zvezdan je direktno optužio Legiju, ZORAN BI BIO ŽIV da je zadržao Sentu

Mile Novaković, policijski pukovnik u penziji, čovek je koji dosta zna. Proveo je tri decenije u policiji. Počeo je sedamdesetih kao pripravnik u Upravi kriminalističke policije Beograd na poslovima suzbijanja krijumčarenja narkotika, posle promene vlasti 2000. rukovodio je grupom Poskok, koja je razotkrila i hapsila članove ozloglašenog zemunskog klana, a nakon ubistva premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. imao je značajnu ulogu i u akciji "Sablja", koja je "posekla" - osim okorelih kriminalaca - i mnoge političare, novinare, estradne zvezde...

- Sve je to izmišljeno. Nikad ništa od toga nije dokazano. Obavili smo razgovor sa 26 svedoka, svi su čuli dva pucnja, samo ljudi iz grupe Milana Veruovića (Đinđićev telohranitelj, prim. nov.) čuli su tri pucnja i niko više. Pa i Zvezdan Jovanović je govorio o dva. Što se tiče lokacije, "zemunci" jesu razmatrali i jednu lokaciju u Birčaninovoj ulici, ali su odustali od nje jer ih je previše ljudi videlo kad su dolazili da gledaju prostor, pa su sve izveli iz prostorija u Admirala Geprata.

Više nema sumnje da je bilo velikih propusta u obezbeđenju premijera Đinđića.

- Veruovića i njegovu ekipu niko nije optužio za nemar. A trebalo je neko da ih pita: "Šta ste vi radili, što ste dozvolili da vam ubiju premijera, što niste uradili sve što je potrebno...?" Cela ta Veruovićeva ekipa je na rad u policiji primljena bez provere. Primljeni su zbog zasluga od pre 5. oktobra, to im je bila nagrada za odanost pre 2000. godine. Znate šta, da je Đinđić zadržao Sentu Milenkovića i njegovu ekipu od tridesetak ljudi, koji su devedesetih brinuli o bezbednosti predsednika Slobodana Miloševića, ne bi ni ptica proletela... Ne bi bio ubijen.

Šta se dešavalo 12. marta 2003. po podne, nakon ubistva Đinđića? Da li je nastao haos u policiji?

- Zasedao je Savet za nacionalnu bezbednost. Bio je tu i Jovan Prijić, specijalni tužilac. Glavna tema - šta mislimo ko je ubio premijera. Deo policije, kao i Prijić, kaže da nema ko drugim osim zemunskog klana. I tad je prvi put isplivalo pitanje - a Legija? Udarnim „zemuncima“ dodat je i Legija, izašlo se s poternicom. Svih 10 koji su bili na toj prvoj poternici, kako se kasnije dokazalo, zaista je i učestvovalo u atentatu. Inače, „zemunci“ nisu očekivali da će odgovor države biti tako čvrst...

Ali na toj prvoj poternici od 12. marta 2003. nije bilo Zvezdana Jovanovića, koji je pucao i ubio premijera.

- Za njega se nije znalo dok, posle desetak dana, nije uhapšen Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi. On je ukazao na Jovanovića, ali i na Željka Tojagu i Sašu Pejakovića iz JSO. Ispostaviće se da je Suvajdžić ključni svedok u rasvetljavanju svih zločina zemunskog klana.

Zašto je baš on ključan?

- Bio je njihov logističar, u svemu im je pomagao: kupovao stanove, automobile, mobilne telefone... Sve je znao, a direktno vrlo malo učestvovao u zločinima, uglavnom u praćenju lica koja treba oteti ili ubiti. „Zemunci“ su Suvajdžića nazivali kretenom, omalovažavali ga, doživljavali ga kao potrčka... Nisu ni slutili koliko zna i koliko će policiji moći da kaže. Đura je iz osvete, zbog dugogodišnjeg kinjenja, već drugog dana ispitivanja s velikim uživanjem pričao sve što je imao. On je zadao smrtni udarac bandi Dušana Spasojevića. A sve što je rekao Đura Mutavi, posle je potvrdio i još jedan pripadnik tog klana - Dušan Krsmanović.

A kako se Legija odmah našao na vrhu te prve poternice 12. marta 2003, označen kao organizator?

- Iznenađenje tada za javnost bilo je počasno mesto na kojem se, gotovo niotkud, pojavio Legija. Do ubistva premijera o njemu su mnogi govorili s uvažavanjem, a sada je bio imenovan kao „prvi među najgorima“. Odluka da se Legija stavi na vrh poternice doneta je u dogovoru politike, policije i pravosuđa. Inače, na donošenje odluke da se odmah izađe s poternicom dosta je uticao Beba Popović, koji je imao stav: „Da li će nam štetiti da izađemo sa poternicom? Ako pogrešimo - izvinićemo se.“ Policija je dostavila fotografije i podatke i iste večeri je izašla poternica sa desetak osoba, svakog dana se dopunjavala, stiglo se posle do 30-40 ljudi. Poternica i uvođenje vanrednog stanja bili su smrtni udarac atentatorima.

Nakon ubistva premijera svi su bili u bekstvu, osim Zvezdana Jovanovića, koji se vratio u sedište JSO, pa je posle nekoliko dana uhapšen u zgradi MUP. Dosta se spekulisalo o uzimanju njegove izjave u pritvoru, pričalo se da je navodno maltretiran itd. Šta nam vi, kao neko ko je s iskusnim policajcem Rodoljubom Milovićem uzimao iskaz od Jovanovića, možete reći iz prve ruke?

- Nismo ga ničim pritiskali. Sve vreme smo ga ispitivali Milović i ja, to je trajalo više dana, po nekoliko sati dnevno. Svojim priznanjem, u noći 4. na 5. april 2003, Jovanović je direktno optužio Legiju, ne sluteći kakav je značaj i kakve su posledice tog priznanja. Zapravo, postao je prvi neposredni učesnik u atentatu kada je priznao da je od tad već bivšeg komandanta JSO dobio naređenje da ubije premijera. Jedino što je zamerio svom komandantu jeste to što ga je u sve to uvukao zajedno s kriminalcima. Bio je uveren, ponovivši to više puta, da bi ubistvo ostalo nerasvetljeno da je on organizovao ekipu, a ne kako je urađeno sa „ološima i kriminalcima“. Doslovce je rekao: „Znao sam, čim me je uvukao s onim kretenima... To su sve kriminalci, budale... Znao sam da će biti problema.“ Bio je ubeđen da bi bilo drugačije da mu je Legija dao da odabere ekipu. Sve je te noći ispričao, sve do u detalj: šta je on radio, šta su radili drugi. Sve što se kasnije pojavilo u optužnici i što je posle ponovio dok smo ga snimali kamerom, prilikom pokazivanja svih mesta pokušaja ubistva. Baš sve je te noći rekao. Svi su bežali dotad od Legije, po cenu da sebe ukopaju. Jedino je Zvezdan u svojoj izjavi Legiju direktno optužio: „Legija je osmislio, Legija me je pozvao, Legija je nabavio...“

A kakav je Zvezdan Jovanović bio tokom davanja iskaza u kojem vam priznaje ubistvo premijera Đinđića?

- Potpuno trezven. Težak za razgovor. Prva dva-tri puta kad smo išli kod njega nije hteo ništa da kaže, čak ni osnovne podatke o sebi... A onda je progovorio o svemu. Od velike pomoći nam je bio i tadašnji upravnik Centralnog zatvora Aca Jovanović, koji ga je svakog dana obilazio i predstavljao Milovića i mene kao poštene policajce, te kao ljude koji ga neće prevariti. Dosta nam je pomogao i tadašnji specijalni tužilac Jovan Prijić, koji mu je pravno objašnjavao šta ga dalje čeka.

Vodili ste Zvezdana Jovanovića i da vam pokaže mesta na kojima su planirani atentati na premijera - Bubanj potok, Skupština, hala Limes... A odveo vas je i na mesto na kojem je vežbao pucanje snajperom uoči atentata...

- Snimak s Fruške gore je kapitalan. Tu je pronađena meta - ukrštenica, u koju je pucao i vidi se udarac od projektila. Našli smo i čauru s mesta odakle je rekao da je pucao. Kada smo posle uporedili, čaura je odgovarala pušci i čauri koja je nađena na mestu ubistva Đinđića. Tako da ko god negira zvaničnu priču u vezi s ubistvom premijera, samo neka pogleda snimak kad nas Jovanović vodi da pokaže mesta na kojim su hteli da ubiju Đinđića.

sam Jovanović je posle sve poricao na sudu i tvrdio kako ste ga izradili...

- Sigurno se sada mnogo kaje. Ne može sebi da oprosti što je, po njihovim merilima, ispao mlakonja za čitav život. Svi ostali važni igrači su ćutali, samo je on jedini do detalja sve ispričao.

Zašto je posle sudija Marko Kljajević, koji je predsedavao sudskim većem koje je sudilo ubicama premijera, odbio da kao materijal u procesu uvrsti i taj snimak u kojem Jovanović sve priznaje, pokazuje i objašnjava?

- Glavni argument mu je bio: „Neću da imam ništa u predmetu što može posle da mi osporava Vrhovni sud.“ Jer, snimak je načinjen bez sudskog naloga, pa je verovatno hteo pravno čist predmet, nije želeo da mu tu bude bilo šta što je potencijalno sporno.

Ali, ako se ne varam, snimak je ipak pokazala sudija Nata Mesarović, koja je predsedavala većem nakon odlaska Kljajevića i koja je donela presudu ubicama?

- Ona je iskoristila momenat kad su imali slobodno vreme zbog nedolaska nekog svedoka i, bez velike najave, u sudnici prikazala snimak Zvezdanovog priznanja prilikom pokazivanja mesta kod Bubanj potoka, Skupštine, Limesa i Fruške gore. To je bio šok za sve prisutne. Do tada su Zvezdanovi advokati negirali da je on bilo šta priznao. Govorili su da mu je sve montirano. Posle snimka u sudnici odbrana je napravila lom. Iskusna Mesarovićka je odgovorila: „Što se uzbuđujete, ovo je dobro da svi vidimo, a sad ćemo snimak vratiti u kasu van dokaznih materijala.“

Šta možete reći o vezama političara sa zemunskim klanom? Na primer, slučaj lidera SRS Vojislava Šešelja?

- Šešelj je ljudima iz zemunskog klana davao vetar u leđa. Još u vreme dok su radikali bili na vlasti u Zemunu, omogućeno im je da grade u Šilerovoj bez ijednog papira. Onda im je on pred odlaska u Hag ostavio navodno neki amanet da reše s Đinđićem. „Zemunci“ su Šešelja i finansijski pomagali. Molili su ga i da ostane, da ne ide u Hag... Mnogo bi im bilo značajno u ovom postupku da je Šešelj bio tu sa svojim pričama... Njegove priče su zanimljive, ali 90 odsto od toga što on priča je laž. Srećom da ga niko ne shvata za ozbiljno. No, on i dalje ne odustaje. Pričao je i kako je išao u zatvor u posetu Jovanoviću i Legiji. Ne znam samo po kom osnovu je išao.

A Čedomir Jovanović?

- On je, kao visoki funkcioner vlasti posle 5. oktobra 2000. godine, imao zaduženje da, u ime vlade Srbije, kontaktira s kriminalcima, što je zaista čudno, rekao je tada Novaković.

Kurir.rs

Bonus video: