Norveški oficir, član KFOR-a, koji je bio prisutan tokom Martovskog pogroma 2004. godine, dao je dramatičnu ispovest za RTS, koja se i pojavila u najnovijem dokumentarcu "Dosije Kosovo - Pogrom".
On se prisetio tog 17. marta kada je njegova jedinica, zajedno sa još nekoliko poslata da smiri albansko nasilje i spreči da dođe do pokolja u srpskom naselju Čaglavica. Prisetio se ogromne i agresivne albanske mase koja ih je gađala kamenicama i pucala iz automatskog oružja, kao i velikog broja vojnika KFOR-a, pretežno Šveđana koji su ranjeni tog dana.
- Iskalili su svoj bes na nama. Nismo se osećali sigurnima. Stalno smo se plašili da će doći sa strane, da će nas napasti sa bokova. Neki od vojnika koji su bili pozadi, kao podrška, takođe su pogođeni u kolena iz kalašnjikova tog dana. Nisu ni primetili da su ranjeni hicima u kolena dok se ne bi iznenada srušili jer više nisu mogli da stoje. Na njih je pucano sa boka. Bio je to najgori oblik ratovanja. Borba prsa u prsa. Gledaš u oči protivnika sa kojim se boriš. Nije to borba na daljinu. Hvatate se za noseve. Albanci su stvarno imali podmuklu taktiku. Ispred, prema vojnicima, isturili su decu i starije ljude, a odrasli muškarci su bili iza njih - rekao je norveški oficir.
U jednom trenutku iz dubine mase pojavio se plavi kamion koji je nezaustavljivo krenuo ka njima sa namerom da probije liniju.
- Bio je udaljen nekih pedeset metara od nas, vojnika i pomislio sam: "O, ovo nije dobro... ako se tom kamionu dozvoli da ubrza i prođe kroz vojne redove, Albanci će se probiti." Pitao sam se da li da pucam ili ne. Postavio sam sebi to pitanje nekoliko puta: "Pucati, ili ne pucati?", ali na kraju je taj kamion stigao tik do vojnika i tada više nisam imao izbora. Mislio sam na svoje vojnike i zato sam morao da pucam. Pre nego što sam pucao na vozača, ispalio sam hitac upozorenja iznad vozila. Mislim da je pogođeni vozač povukao volan kamiona kad se nagnuo i ispao iz vozila kroz bočni prozor, tako daje kamion skrenuo desno od mene, nizbrdo.
Iz mase se probio još jedan od napadača i krenuo na norveškog oficira.
- Jedan Albanac je uspeo da prođe kroz noge mog vojnika koji je držao štit. Klečao je i gledao u mene kad sam ga spazio. Hteo je da me napadne. Sećam se dobro, ispalio sam dva hica zaredom njemu pravo u grudi. Samo se srušio na zemlju. Tada su ga Albanci izvukli iz našeg kordona. Nosio je crveni džemper, sećam se. Sećam se i njegovog izraza lica kako se menja od mržnje do bola - prisetio se Norvežanin.
Nasilje je tada dobilo apokaliptične razmere, a Albanci su uspeli da zapale jedno vozilo koje je pripadalo švedskoj jedinici.
- Čim sam upucao tu dvojicu, ka nama je poletela gomila kamenja. Gomila je eksplodirala bacajući kamenje još jače na nas, posebno na mene. Albanci su uspeli da zapale jedan oklopni transporter pedesetak metara ispred nas i da potisnu indijsku policijsku jedinicu koja je bila na tom mestu i tada smo počeli da gubimo svoju poziciju. U tom trenutku smo od Šveđana dobili poruku da u oklopnom trasnporteru ima ranjenih vojnika. Morali smo da se probijemo kroz masu pedeset metara do vozila. Albanci su pokušavali da gvozdenim šipkama probiju prozore i povrede ljude koji su bili u vozilu i zapalili su ga. Zajedno s ukrajinskom jedinicom specijalne policije, borili smo se prsa u prsa sa Albancima - kazao je.
Kurir.rs/A.Ć.
NE PROPUSTITE
