ZNAČI, TI SI ČOVEK KOJI ĆE DA ME BOMBARDUJE? Naginje se Milošević ka meni i to kaže, bio sam zapanjen! NATO general ostao u šoku

U suštini ja ću reći srpskim generalima: Imam U2 u jednoj ruci, a B52 u drugoj, a na vama je gospodo da izaberete, hvalisao se Šort na šta mu je Holbruk rekao: O, to je sjajno, to je tako odlično. Iskoristi to sutra

Sam general Šort bio je, inače, pristalica brutalnog bombardovanja od početka. Svedočenje generala Šorta utoliko je zanimljivije, koliko se pojavljuju interpretacije da je reč o ratu »koji niko nije želeo«, što je, u stvari, formulacija američkog predsednika Bila Klintona iz tog vremena.

»Pre nego što sam došao na ovaj zadatak, bio sam direktor operacija u vazdušnim snagama Sjedinjenih Država u Evropi«, pričao je general Šort.

Generalštab je, kako svedoči Dejvid Halberstam u svojoj knjizi „Rat u doba mira“, prihvatio ideju „bombardovanja Srba bez ikakvog entuzijazma“. NATO i Bela kuća bili su spremni, mada su ostala neodgovorena pitanja o nivou bombardovanja i koje su mete.

To je administracija želela, Sendi Berger je dao ključni signal, a Bil Koen, ispunjen sumnjama, nikada entuzijasta, prihvatio je to, posebno jer su kopnene trupe bile isključene, što bi ograničilo neprijateljstvo oponenata u Kongresu u prvim danima borbe. Opozicija je i dalje bila tamo, ali ona bi pre skriveno nego otvoreno govorila u većini slučajeva. Ali, kako je bio preduzet prvi korak u vojnoj akciji Pentagon je imao svoju nogu na kočnici kao što je imao potpuno isto pitanje iz potpuno istog razloga šest godina ranije. Nije postojala saglasnost o planu B. Kako je Pauel često pitao, šta se dešava ako bombardovanje ne bude delovalo?

»Negde u februaru, general Klark je otišao kod mog šefa, očigledno u lancu samo za SAD, i pitao ga šta možemo da uradimo na Kosovu. Zadužio sam svoje pametne mlade ljude i za nekoliko dana smo se vratili sa onim što je u suštini bila jedna od ograničenih opcija na Kosovu, a to je da bombardujemo mete postavljene južno od linije od 44 stepena, a zatim da uspostavimo zabranu leta. Zona južno od linije od 44 stepena.

To je bilo nešto što smo mogli da uradimo u relativno kratkom roku, verovatno koristeći američke snage koje su trenutno stacionirane u Evropi i snage iz Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i Italije. Svakako se možemo nadati učešću NATO saveznika. Ali mogli smo ovo da sastavimo samo u prilično kratkom roku – udarimo na aerodrom u Prištini, uklonimo pretnje od raketa zemlja-vazduh južno od 44 i uspostavimo zonu zabrane letova.

Svakako bi Treća armija (srpske snage) i dalje delovala. Ali mogli smo da preduzmemo neke mere u kratkom roku. U junu, kada je NATO alijansa planirala, dali smo admiralu Elisu i generalu Klarku, naše opcije za vazdušnu operaciju. Počeli smo da razvijamo klasičnu vazdušnu operaciju, da idemo te prve noći na ono što smo osećali kao strateški cilj postavljen u Beogradu.

Zanimljivo je da je jugoslovenski Generalštab takođe verovao u ovu »ograničenu opciju«. Prema svedočenju, komandanta RV i PVO, generala Spasoja Smiljanića, ni među jugoslovenskim komandantima nije bilo potpune saglasnosti o tome kako će da izgleda vojna operacija NATO. »U februaru 1999. godine u Generalštabu je urađena procena koja zaključuje da će prva faza „opominjući udar“ obuhvatiti nekoliko selektivnih i krajnje ograničenih udara, isključivo po vojnim objektima, nakon čega bi usledila pauza i ultimatum da Jugoslavija ispuni postavljene zahteve. Pored ovoga, procena zaključuje da će ti udari težišno biti izvođeni na teritoriji Kosmeta i južno od 44. paralele. Ovakvoj proceni suprotstavljao se deo generala u Generalštabu, među kojima sam bio i sam, ukazujući da će agresija iz vazdušnog prostora otpočeti snažno na celoj teritoriji SRJ i da će pod udar staviti, osim vojnih, i široku lepezu civilnih i objekata infrastrukture«, naveo je general Smiljanić.

General Šort je predočavao da mu je posle 34 godine službe bilo jasno da prvo mora da uspostavi superiornost u vazduhu što je brže moguće da bi se delovalo u vazduhu. »Morate da kontrolišete vazduh tako da vaša letelica koja napada može da ide do cilja i nazad bez velike opasnosti od neprijateljske sposobnosti u odbrani vazduh-vazduh. Morate da izvršite kontrolu nad pretnjom zemlja-vazduh sa zemlje, i to radite što brže možete – inače jednostavno nećete moći da operišete«, naveo je Šort.

Prvi korak u bilo kojoj vazdušnoj operaciji je rušenje onoga što zovemo Integrisani sistem protivvazdušne odbrane - IADS. Nakon toga, preporučili smo da idemo na ono za šta smo verovali da je strateški cilj postavljen u Beogradu – električna mreža, komunikacione linije, kako su uticali na Beograd, mostovi na rekama, saobraćajni putevi u i iz Beograda, a najmanje šest do osam vojnih komandnih centara u Beogradu«, posvedočio je general Šort.

On je pri tome naglasio da su svi ovi ciljevi trebalo da budu pogođeni samo za jednu noć.

Opisujući dalje šta se događalo u komandi NATO, general Šort navodi da je planiranje ciljeva još u junu 1998. godine predato američkoj vojsci i praktično izuzeto iz struktura NATO.

»Onda smo obavestili generala Klarka u njegovoj kancelariji sa tamošnjim višim rukovodstvom. General Klark je rekao: „Majk, ovo je veliki napor, i ja cenim sve što ste vi i vaši ljudi uradili. Zabrinut sam da ćemo, ako nastavimo da planiramo na kanalima NATO-a, imati problema sa bezbednošću operacije i suštinom našeg planiranja završiće u pariskim ili beogradskim novinama. Tako da ću preduzeti ovaj proces planiranja i staviti ga samo u američke kanale." Zadatak je dao komandantu američkog vazduhoplovstva u Evropi. Ostali saveznici sada više nisu bili deo planiranja. Dva američka oficira u tom trenutku preuzela su na sebe ukupan napor u planiranju. Ovo je postalo napor 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji«, predočio je Šort.

On je dodao da su »deca u Ramštajnu, a ja kažem deca, jer su svi mlađi od mene, radili su bez prestanka do negde krajem jula kada su vratili brifing generalu Klarku. Ostao sam povezan sa njima, moji ljudi iz SAD u CAOC [Centar za kombinovane vazdušne operacije] u Vićenci, i moji ljudi iz SAD ovde u Napulju su takođe ostali povezani, tako da smo na američkoj strani bili svesni svega što se dešava. Oficiri za planiranje doneli su generalu Klarku detaljnu verziju vazdušne operacije. Ova verzija je analizirala svaku pojedinačnu metu, u kom redosledu ćemo ići, oružje koje treba primeniti, potrebne snage«, objasnio je Šort.

On je zatim otišao kod generala Veslija Klarka. Istovremeno, NATO je nastavio da planira fazni pristup. »Sa alijansom smo se konačno odlučili za faznu vazdušnu operaciju. Bilo je pet faza. Da Milošević nije odgovorio nakon jedne faze izvršenja, dali bismo ultimatum: „Ako ne prestaneš sa tim što radiš, mi idemo na tebe“. A onda bismo izvršili sledeću fazu. U celom tom vremenskom okviru, Beograd je izuzet, osim protivvazdušne odbrane oko Beograda.

Tako je planirano pet faza. Ali u tom odobrenom planu, osim integrisane protivvazdušne odbrane u i oko Beograda, aerodroma, lokacija SA3, itd., borba nije vođena severno od 44 paralele do treće faze.

Ovo nije bio način na koji smo želeli da delujemo. Ali ovo je bio plan koji je odobrio SHAPE (Vrhovni štab savezničkih snaga u Evropi). Tako je to završilo u fioci.

Sve ovo jasno govori da je NATO planirao pravi rat, a ne diplomatsku pretnju, kako je to rekao general Nauman. U izvesnoj meri, sam general Šort je bio među njima. »Svakako je postojao određeni način razmišljanja da se ovo planira za diplomatski stav - da se u određenoj meri prođe kroz predloge. Biću vrlo iskren, mislio sam u sebi, broj jedan, verovatno nikada nećemo baciti bombu. Broj dva, ako to uradimo, prevladaće hladnije glave. Imaćemo na polici plan koji smo razvili o tome kako da vodimo vazdušnu kampanju, i izvući ćemo ga u poslednjem trenutku – klasična eskalacija«, pretpostavljao je Šort.

U septembru su Holbruk i Hil bili u diplomatskoj misiji, a sa njima i general Šort. »Ovo je bila neverovatna stvar za mene dok smo prolazili kroz nju. Početkom oktobra počeli smo da okupljamo naše snage, i SAD i NATO. Bio sam na društvenom događaju u vili admirala Lopeza. Grupa nas je većinu večeri provela gore na sigurnom telefonu, razgovarajući sa generalom Klarkom. U Sjedinjenim Državama je postojala zabrinutost da je američki doprinos okupljanju snaga van svake proporcije u odnosu na ono što bi trebalo da bude, da je naš doprinos bio prevelik. Bili su zabrinuti zbog brojeva.

General Klark mi je rekao da poradim na brojevima. Sledećeg jutra sam uskočio u avion, odleteo u CAOC, sastajao se sa svojim osobljem nekoliko sati, pomerajući snage i konačno uradio „kreativno računovodstvo“. Imao je video telekonferenciju sa generalom Klarkom oko pet sati u nedelju uveče. Brojevi su bili prihvatljivi i spremao sam se da napustim CAOC kada me general Klark direktno pozvao i rekao: „Imate sat vremena da mi date plan da izvršim izviđanje nad Kosovom koji ćemo iskoristiti da potvrdimo da je Milošević izvršio ili nije etničko čišćenje“.

Okupili smo Rendi Gelviksa, Gerija Trekslera, naše generale sa jednom i dve zvezdice, sjajne, sjajne mlade generale, i tri od moja četiri pukovnika gore, i za sat vremena smo sastavili plan koji bi koristio izviđačku verziju F-16 i Tornado u pratnji F-15 i F-16, bespilotnih letelica Predator, U-2, drugih nacionalnih sistema za izviđanje nad Kosovom. Pozvao sam Džoa Lopeza, mog komandanta u mom lancu: "Šefe, šta mislite?" Rekao je: "Mislim da je to tačno, a dali ste samo sat vremena." Pozvan General Džamper na mom lancu u SAD: "Šefe, šta mislite?" "Da, to izgleda dobro." I sastavio dve stranice i poslao ih generalu Klarku, iskreno misleći da neću više čuti o tome«, opisao je Šort.

Oko 5. ili 6. oktobra, Holbruk je bio u jeku svoje misije i svi su to veoma pažljivo posmatrali. NATO akcija je bila pripremljena. General Klark je pozvao generala Šorta u Avijanu i rekao: "Majk, osim mene, koga biste želeli da pošaljete u Beograd da predstavlja vazduhoplovce alijanse i da pregovara sa Miloševićevim generalima o tome kako da se uspostavi izviđanje na Kosovu?" Rekao sam: „Verovatno bi to trebalo da budem ja, ali ne bih voleo da napustim svoje snage i svoj štab u tom trenutku“.

Sledećeg jutra je zazvonio telefon i ljudi generala Klarka su mu saopštili: „Budite u Londonu u 18.30 po lokalnom vremenu, da se sretnete sa gospodinom Holbrukom. Dobijte bilo kakva uputstva koja bi mogla da ima Medlin Olbrajt, a zatim idete u Beograd da pregovarate o ovom režimu izviđanja. Dakle, u velikoj žurbi, odleteo sam u London i sreo gospodina Holbruka. Dok smo leteli u Beograd, razgovarali smo o našim procesima razmišljanja. Imao sam neku zabrinutost, jer svakako nisam bio obučen za pregovarača, iako sam tokom svoje karijere služio u komandnim jedinicama i radio na pitanjima koja sam smatrala teškim.

Ali stvari na kojima sam radio kao komandant eskadrile bledile su u poređenju sa činjenicom da ću sada, u nekom trenutku, sesti sa gospodinom Miloševićem, njegovim generalima, komandantom njegovog vazduhoplovstva i načelnikom njegovu odbranu. Da sam uspeo, možda bismo mogli da sprečimo sukob. Ako ne bismo uspeli, možda bismo krenuli u rat«, posbedočio je Šort.

Holbruk je pitao generala Šorta za njegov plan. Rekao sam: „Nameravam da predložim srpskim generalima režim izviđanja nad Kosovom koji će biti nenametljiv. To bi zaista trebalo da bude transparentno za ljude na terenu, iako će srpsko rukovodstvo sigurno znati da postoji... Biće dovoljno visoko i tiho da ne bi trebalo da budu zabrinuti da je njihova zemlja zauzeta. Slikaćemo tokom dana, kad god vreme dozvoljava, da vidimo šta se dešava. Ali imam pretnju sa sobom. U suštini ja ću reći srpskim generalima: „Imam U2 u jednoj ruci, a B52 u drugoj, a na vama je gospodo da izaberete.“

Holbruk je rekao: „O, to je sjajno, to je tako odlično. Iskoristi to sutra«.

Iznenađenje za Šorta

Za sutradan je planiran sastanak s Miloševićem na kome je trebalo s njim da razgovaraju Holbruk i Hil. Posle nekog vremena, Šort je trebalo da se sastane sa generalima. Umesto rutinskog sastanka, general se suočio sa iznenađenjem. »Počinjem da se opuštam, jer sam potpuno siguran da će biti oko sat vremena zezanja – možda ozbiljnih razgovora između Holbruka i Miloševića – ali general-potpukovnik Šort svakako neće imati nikakvu ulogu.

Ali onda se Milošević naginje napred i kaže: "Znači, ti si čovek koji će da me bombarduje."

Bio sam zapanjen. Nisam to očekivao. Rekao sam: „Pa, nadam se da to neće biti slučaj. Imam plan da predložim vašim generalima koji će sprečiti bombardovanje vaše zemlje, ali u suštini, u pravu ste. Imam U2 u jednoj ruci i B52 u drugom, a izbor je na vama." To je prekinulo napetost i odatle su se diskusije nastavile«, rekao je Šort kada se pribrao.

Predsednik Milošević na to je samo klimnuo glavom. Zatim su on i Holbruk razgovarali deset ili 15 minuta, a onda je Holbruk rekao: „Gospodine predsedniče, kao što je rekao general Šort, on planira da izvrši izviđanje na Kosovu. To će omogućiti međunarodnoj zajednici da potvrdi da radite kao što kažete da radite – da ne sprovodite etničko čišćenje... da ne palite sela, niti terate ljude iz njihovih domova.” Tako sam na deset minuta, i to do detalja, ušao u naš plan. Govorio sam o tome da je moj sin pilot A10 koji je već raspoređen u Aviano, i da se nadam da bi srpski narod i NATO savez mogli da postignu dogovor koji će sprečiti mog sina da ide u rat. Rekao sam da sam veći deo svog života posvetio pokušajima da moj sin ne mora da ide u rat, i nadam se da ćemo tamo moći da postignemo dogovor«, predstavio je taj razgovor general Šort.

Kurir.rs/Kosovo online

Bonus video: