Srbija je pred istorijskom odlukom – potčinjavanje Natou ili nezavisnost, a predsednik Aleksandar Vučić pokušava da korača tankom linijom između, ocenjuje srpsko-američki istoričar i politikolog Srđa Trifković u autorskom tekstu koji objavljuje švajcarski nedeljnik "Veltvohe".
Većina "majstora" spoljne politike poznatih u istoriji služili su velikim silama. Naravno, potrebno je mnogo veštine i takta da se postigne državničko umeće Rišeljea, Meterniha ili Bizmarka. Ali, mnogo pomaže ako imate na raspolaganju alate velike, moćne države.
Lideri malih i slabih zemalja suočeni su sa mnogo težim testom sposobnosti, posebno kada se suočavaju sa brojnim izazovima na više frontova. Pronalaženje prave ravnoteže između svojih ciljeva i sredstava, kao i optimalno raspoređivanje ograničenih resursa male zemlje među različitim prioritetima je test sposobnosti pravog državnika.
Njegova dostignuća često ostaju manje poznata, jer posledice njegovih postupaka imaju ograničen značaj za ostatak sveta.
U 20. veku mi padaju na pamet primeri Irca Emona De Valere i Portugalca Antonija Salazara.
Uporediv, a možda i dirljiviji primer danas je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji se suočava sa tri međusobno povezana i istovremena izazova.
Prvi je da Zapad traži od Vučića da normalizuje odnose sa Prištinom. Ovo je jasan eufemizam za priznanje nezavisnosti južne pokrajine Srbije, koja je od 1999. godine pod okupacijom Natoa i koja je jednostrano proglasila nezavisnost 2008. godine. Pravni stav Srbije je ukorenjen u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, koju tri zapadne sile sa pravom veta dozvoljavaju da se trajno primenjuje.
U isto vreme, oni su namerno prekršili ova pravila, dok su ih Kina i Rusija striktno poštovale. Kako je Vučić često isticao, vrhunac je licemerja Zapada da se suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine posmatra kao neprikosnoveni, dok se napušta suverenitet i teritorijalni integritet Srbije.
Drugi je da Zapad poziva Vučića da prihvati reviziju Dejtonskog sporazuma, koji je od 1995. godine osigurao mir u Bosni i Hercegovini. Paket mera koje je predložio nezakonito imenovani “visoki predstavnik” Kristijan Šmit iz Nemačke bi defakto značio uništenje Republike Srpske. Takva prisilna unitarizacija u korist muslimana destabilizovala bi Bosnu i Hercegovinu i region i vratila situaciju na početak, odnosno izbijanje rata 1992. godine.
Treće je da Zapad očekuje da se Vučić pridruži sankcijama EU protiv Rusije, iako je put Srbije ka integraciji potpuno zaustavljen, a zemlja bi pretrpela ogromne nenadoknadive gubitke ukoliko bi takva odluka bila doneta.
Otpor je neophodan
Po sve tri tačke postoji izuzetan stepen saglasnosti među Srbima da je otpor ne samo moguć već i apsolutno neophodan. Čak su i prozapadne stranke, koje su na decembarskim parlamentarnim izborima dobile nešto više od 20 odsto glasova, rezervisanije po pitanju svog pravog stava.
"Veltvohe" je kroz kratak istorijski pregled ukazao na tešku situaciju predsednika Vučića i Srbije.
List je ukazao na nesvrstanost Jugoslavije, koja je donela mnoge ekonomske i političke koristi, ali i da je ta politika doživela neuspeh, jer je zemlja doživela niz kriza u poslednje dve decenije svog postojanja, iako su je obe supersile ostavile samu tokom Hladnog rata.
Iz razloga koji još nisu u potpunosti razjašnjeni, Nato je izgubio kontrolu.
Pred kraj svog dugog života, Džordž Kenan je upozorio da je proširenje Natoa najgora strateška greška u istoriji SAD.
Kenan, oduševljeni pristalica Natoa tokom Hladnog rata, shvatio je da će ekspanzivni Savez naterati Rusiju da zauzme odbrambeni položaj; tačno je predvideo da će to dovesti do povratka na hladnoratovsku atmosferu u odnosima Istoka i Zapada. Događaji koji su usledili, koji su kulminirali američkim proksi ratom u Ukrajini, pokazali su da je u pravu.
Jugoslavija se odmah našla na raskrsnici. U vreme rata na Kosovu Bila Klintona protiv Srbije pre četvrt veka Nato je postao oruđe globalističko-hegemonističkog „dvopola“ u Vašingtonu i očajnički je tražio novu misiju u svetskom hladnom ratu. Bio je to rat gole, ničim izazvane agresije. Argumenti su dobro poznati.
Jedna od posledica metamorfoze Natoa je da Alijansa sada ima izrazito sovjetski karakter. Strateški koncept za 2022. sadržao je čisto ideološke reference na „izazove klimatskih promena“ i „važnost rodnih perspektiva za bezbednost svih nas“.
Istovremeno, SAD su mogle da nametnu strožu disciplinu svojim evropskim saveznicima nego što je SSSR ikada uspeo sa svojim satelitima pre 1989. Upadljiva sličnost današnjeg Natoa sa nekadašnjim Varšavskim paktom je jaz između zvanične retorike, monolitno pompezne, i političke, vojne i ekonomske realnosti Evrope.
Kako mi je nedavno rekao istaknuti beogradski analitičar, očigledna spremnost „Stare Evrope“ da naudi sebi kako bi nanela štetu Rusiji mogla bi se smatrati pogrešnom, a ipak racionalnom ako bi se zasnivala na jasnoj strategiji za povoljan ishod rata u Ukrajini – ali takva strategija ne postoji, a Srbima je to dobro poznato.
Aleksandar Vučić to naravno vidi. Stoga nerado popusti pod pritiskom Zapada u ovoj kasnoj fazi i uvede sankcije Rusiji. Sve dok Nato odbija čak i da razmotri diplomatsko rešenje sukoba, on nema podsticaj da to čini. Ne postoji Zapadni paket koji pomaže Srbiji da nadoknadi svoje gubitke, ali samo zahtev da se pridruži i izdrži posledice koje sa sobom nose.
Ovo se možda moglo objasniti u hobsovskom smislu, dok je rat išao loše po Rusiju. Danas to očigledno više nije slučaj. Bivši najviši savetnik Pentagona i penzionisani pukovnik američke vojske Daglas Mekgregor je u više navrata ponudio mračnu procenu izgleda Zapada u Ukrajini. Mekgregor, visoki zvaničnik u vreme bivšeg predsednika Donalda Trampa, više puta je govorio da je gotovo sve gotovo.
Slična upozorenja ima i doajen američke geostrategije Edvard Lutvak, koji sugeriše da rat treba da se završi kompromisom, čak i ako je „slab i odvratan“. Svetski poznati ekonomista Džefri Saks nazvao je Ukrajinu „najnovijom neokonzervativnom katastrofom“ koja će dovesti do „još jednog geopolitičkog debakla“ za Sjedinjene Države.
Ostanite napolju
U drugoj deceniji 21. veka Srbiju čeka istorijska odluka.
Svet se suočava sa novom podelom. Na jednoj strani su Nato i njegova četiri partnera u azijsko-pacifičkom regionu (Australija, Japan, Novi Zeland, Južna Koreja) – oko osmine svetske populacije i skoro polovina njene privrede – a na drugoj strani oni koji odbijaju hegemonistički poredak, praktično ostatak čovečanstva.
Da stvar bude gora, novi globalni Nato je, kao i njegov prethodnik u Varšavskom paktu, ideološki rigidan i ne toleriše neslaganje. Ono što Nato u svom strateškom konceptu opisuje kao izazov „našim interesima, bezbednosti i vrednostima“ sada takođe uključuje otpor čitavom nizu probuđenih dogmi, uključujući transrodnost i kult LGBTK pisma.
Vašington i Brisel su takođe sve odlučniji da svako neprihvatanje njihovih ponuda vide kao izazov.
Jasna većina Srba sada želi da ostane van ovog "saveza vrednosti".
Ipak, eventualno članstvo u EU, zajedno sa vojnom neutralnošću, ostaje strateški cilj vlade. Često dvosmislena spoljnopolitička načela predsednika Vučića odražavaju njegovu želju da ide po finoj, uskoj liniji kada se bavi blokovima moći. Ova politika je u skladu sa stavom većine Srba.
(Kurir.rs/Kosovo Online/Weltwoche/Preneo: Đ. M.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
