U Beogradu juče je počeo Sajam knjiga. Put do srca publike pokušaće da pronađe i novi roman Ljiljane Habjanović Đurović "Tamo gde je ona". U intervjuu nedelje za Kurir književnica i bivša novinarka otkriva kako je došla na ideju da novo delo posveti Ikona Bogorodice Filermose, koja se čuva na Cetinju, priseća se rada u magazinu Duga, ali i govori o levici nekada i danas.

2111113.jpeg
Nemanja Maraš 

Da li se radujete Sajmu knjiga? Jedna ste od retkih autorki koju tamo možemo sresti svakog dana...

- Mnogo se radujem svakom Sajmu knjiga. Svaki Sajam knjiga donese mi divne i dirljive susrete sa čitaocima, koje posle dugo pamtim i prepričavam.Već 28 godina, tačnije od kada je davne 1996. godine objavljen Ženski rodoslov, ja sam tokom trajanja Sajma knjiga na svom štandu svakoga dana od 10 do 20 časova. Tako će biti i ove godine. Zahvalna sam svojim čitaocima jer su bili sa mnom i kada su mnogi bili protiv mene. Kada su moćnici hteli da me oteraju sa naše književne scene i iz javnog života, oni me nisu dali. A time što vole knjige koje pišem pokazuju mi da je ono što radim potrebno još nekom osim meni i daju smisao mom radu, a time i važnom delu mog života.

Ikona Bogorodice Filermose, koja se čuva na Cetinju, poslužila vam je kao inspiracija za novi roman. Da li su razgovori s blaženopočivšim mitropolitom Amfilohijem poslužili kao građa za radnju knjige? Poznato je da ste bili bliski s njim.
- Imala sam sreću i blagoslov da mitropolit Amfilohije bude moj duhovnik i prijatelj. Od 2001. godine čitao je sve moj knjige u rukopisu. Za neke je napisao i predgovor. Na žalost, nisam sa njim razgovarala o ikoni Bogorodica Filerimosa. Činilo mi se da ima vremena. Mislila sam, on će da završi odbranu svetinja, ja roman "To je ljubav, slepa sila", a onda ćemo se videti na Beogradskom sajmu knjiga 2020. i ugovoriti susret i razgovor o ikoni. Ali, Bog je drugačije hteo. Ja njega mnogo volim (ne možeš da prestaneš da voliš nekoga samo zato što je umro), i mnogo mi nedostaje. I kao najveće blago čuvam njegovu ličnu brojanicu, dve njegove grafitne olovke i njegovu knjigu "U jagnjetu je spas", koju mi je poklonio kada je prvi put došao u našu kuću. A u knjizi je posveta: "Ljiljani, jagnjećeg srca i uma".

TAMO GDE JE ONA 1 korica.jpg
Privatna Arhiva TAMO GDE JE ONA - novi roman Ljijane Habjanović Đurović

Koji najmudriji savet ste dobili od Amfilohija Radovića?

- Bila je 2007. godina. Tek je objavljen roman "Zapis duše". Na mom štandu bila je velika gužva, Mitropolita sam videla tek kada mi je prišao. Ustala sam, celivala mu ruku, a on mi je rekao da nastavim da potpisujem knjige, ali da posle Sajma obavezno dođem kod njega u Patrijaršiju. Kada sam otišla, rekao je: Sada ću da Vam ispričam jednu priču."Natovarili na jednog magarca ikonu Presvete Bogorodice. Ide magarac, pored puta ljudi kleče, pale sveće, mole se i kliču. Magarac korača sav važan, gord i ponosan, zadivljen sobom samim i sopstvenim značajem.
Kad je stigao na odredište, skinuli su ikonu sa njegovih leđa i poveli ga nazad. Ali, put je bio prazan. A magarac se našao u čudu..."
Tada je Mitropolit zaćutao i zagledao se u mene. Shvatila sam da je zabrinut za moju dušu. Da se boji da me ne zanesu svi ti ljudi koji se okupljaju oko mene i njihove lepe reči. Da se ne pogordim.
Pogledala sam ga pravo u oči i rekla sam: "Ne brinite! Ja znam da sam jedan nevažan magarac!"
Nije se nasmejao. I dalje me je posmatrao, i tek posle beskrajnih dva ili tri minuta rekao je: "Dobro je da je tako!"

amfilohijea-01-zorana-jevtic.jpg
Zorana Jevtić mitropolit Amfilohije bio je duhovnik i prijatelj naše književnice

Priča o ikoni je čudesna. Da li ste razmišljali da se i ova priča nađe na filmskom platnu?

- Da, priča je zaista čudesna. Ali i prevelika za film. Ipak je priča o ikoni istovremeno i priča o dve hiljade godina hrišćanstva, sa mnogo različitih, upečatljivih i zadivljujućih likova. Mislim da bi po romanu "Tamo gde je ona" mogla da se snimi izvanredna televizijska serija u dvadeset epizoda.

O filmu "Petkana": Moj sin Aleksandar ima viziju i rediteljsko umeće

Veliki uspeh doživela je ekranizacija vašeg romana "Petkana". Da li ste očekivali toliki uspeh? Da li vas vaš sin Aleksandar Đurović konsultuje oko kastinga?

- Da, film "Sveta Petka - krst u pustinji" zaista je uspešan film. Do sada je učestvovao na 63 festivala u zemlji i inostranstvu i osvojio je 31 nagradu. Takođe, imao je preko sto hiljada gledalaca, što je za jedan umetnički film respektabilan broj. Ali, film i dalje živi. Aleksandar često dobija pozive, uglavnom iz inostranstva, od stranaca, da prikaže film i predstavi se publici. Upravo se vratio iz Bugarske. Verovala sam u uspeh filma jer sam verovala u ljubav ljudi prema Svetoj Petki i u Aleksandrovu umetničku viziju i rediteljsko umeće. On me je konsultovao oko izbora glumaca. Ako se film snima po romanu, važno je da reditelj filma čuje mišljenje autora romana, jer autor romana je osmislio te likove i dobro ih poznaje.

Mnogi kažu da ste uspeli da spojite nespojivo: levicu i pravoslavlje. Kako je to moguće?
- Niti sam ja spojila levicu i hrišćanstvo, niti su oni nespojivi. Naravno, govorim o izvornoj, ranoj levici, a ne o devijantnoj levici koja je obogotvorila čoveka i nasrnula na veru, crkvu i Boga. Izvorna levica zalagala se za socijalnu pravdu, zajedništvo, ravnopravnost polova, ravnopravnost ljudi bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost. Ništa tu nije suprotno hrišćanstvu. Ja bih sada mogla da citiram delove iz Jevanđelja i spisa Svetih otaca, kojima bih potkrepila ovo o čemu govorim, ali za to nemamo prostora. Samo da dodam: u 19. veku postojao je pokret koji se zvao hrišćanski socijalizam. Ideju hrišćanskog socijalizma nalazimo i u delima velikih ruskih pisaca i teologa Tolstoja, Dostojevskog, Bulgakova, Silovjeva, Berđajeva.

Kakve su šanse da neka žena s ovih prostora dobije Nobelovu nagradu za književnost? Nadate li joj se vi potajno?
- Ne poznajem dovoljno stvaralaštvo autorki ni iz Srbije, ni iz bivših jugoslovenskih republika, da bih mogla da procenim njihove šanse, literarne i pre svega neliterarne. Ali ne isključujem mogućnost da neka autorka ispuni sve zahteve. Ja se ne nadam Nobelovoj nagradi. Znate, ja imam sedamdeset i jednu godinu i znam kako funkcioniše ovaj svet. Knjige u slavu pravoslavlja, u slavu Hrista Boga i Presvete Bogorodice, od kojih je poneka začinjena i pričama iz srpske nacionalne istorije, nikako nisu po volji onih koji odlučuju o poželjnim i nepoželjnim temama i idejama.

Kao novinarka "Duge" uradili ste ispovesti i intervjue sa mnogim ličnostima, pa i onima ključnim za istoriju ove zemlje. Ima li nešto što nije završilo u tom nedeljniku zbog, možda, osetljivosti vremena i teme, a da sada možete da podelite sa javnošću?

- U "Dugi" sam provela četiri godine (od jeseni 1991. do jeseni 1995.) U razgovorima sam bila prvo čovek pa onda novinar. Nikada nisam objavila nešto što bi mi sagovornik rekao kao tajnu, u poverenju, izazvan pitanjima i povučen emocijom. Dešavalo se i da me, dan ili dva posle razgovora sagovornik pozove i zamoli da izbacim nešto za šta je zaključio da nije trebalo da kaže. Uvek sam tako činila, bez obzira što sam imala snimak na kasetofonu. Trudila sam se da razumem, a ne da "ulovim" čoveka. Moji sagovornici umeli su to da cene. Recimo, Zoran Đinđić mi je, posle svoje ispovesti, na redakciju poslao ogroman buket cveća. Od tih razgovora prošlo je između trideset i trideset pet godina. Mnogi od tih ljudi nisu živi. Bilo bi vrlo neukusno i ružno da sada od crtica iz njihovih života pravim senzaciju.

Kako u ovom ludom vremenu nalazite mir i spokoj?
- Molim se. Pišem. Čitam. Slušam klasičnu i duhovnu muziku. Razgovaram sa mužem i sinom. Idemo u crkvu. U pozorište, bioskop. Na koncert. Igram se sa našim kućnim ljubimcima - imam dva lesija i dva pomeranca. Povremeno putujemo. Trudim se da svoj um i duh obogaćujem onim što je lepo, plemenito i na duhovnu korist.

 Kurir.rs/Ljubomir Radanov

O ekranizaciji "Ženskog rodoslova": Žao mi je nije snimljen film i što nismo videli u kadru dive Miru Stupicu i Kseniju Jovanović

Za vreme bombardovanja RTS je otkazao snimanje ekranizacije vašeg romana "Ženski rodoslov". Da li vam je žao?

-Snimanje je otkazano posle bombardovanja, negde u septembru 1999. godine. Tada, bilo mi je žao. Osećala sam se nekako prevareno. Ali nekoliko godina kasnije, kada je moj sin upisao studije režije, shvatila sam da je tako trebalo da se desi da bi on jednog dana, kada poželi, mogao da snimi ovaj film. Žao mi je samo što u njemu neće moći da zaigraju neki glumci koji su tada dobili uloge - pre svih dve istinske dive Mira Stupica i Ksenija Jovanović. I njima je bilo žao tih uloga kada su shvatile da neće biti ni filma ni serije.