"ODBIO SAM PONUDU MILOŠEVIĆA I ZBOG TOGA BIO KAŽNJEN" Pero Zubac o poeziji i devedesetima: Pet godina nisam mogao da objavim knjigu

U oktobru ove godine navršiće se tačno šest decenija otkako je Pero Zubac objavio "Mostarske kiše", poemu koja je vrlo brzo postala antologijska. Prevedena je na engleski, ruski, italijanski, francuski, poljski, češki, mađarski, rumunski, rusinski, makedonski i slovenački jezik, a u delovima na švedski i albanski. Samo u tadašnjem SSSR, u elitnom časopisu Rabotnica, njen tiraž je bio 19.750.000 primeraka.

U razgovoru za Kurir Zubac je otvorio dušu i prisetio se drugovanja s Mikom Antićem, njihovih poetskih, ali i bokserskih susreta, kao i nastanka svoje najveće pesme.

- Sinove Vladimira i Miloša nisam terao da budu umetnici. Jedan je odabrao fotografiju, a drugi poeziju. Sad s Milošem putujem gde nas pozovu. Naš sastav je poseban jer oni pevaju samo poeziju. Zovu nas deda i bend - kaže Zubac uz osmeh na početku razgovora.

U Beogradu ste probili led poetskim večerima..

- Udruženje književnika Srbije je nešto slično organizovalo i ranije. Probio sam led i sa "Četiri klasika srpske književnosti". Mala je Francuska 7 da primi publiku. Vratili smo se nedavno Ljubivoje Ršumović, Matija Bećković, Dušan Kovačević i ja iz Prijedora i Banjaluke. Tamo nam je bilo izuzetno prijatno. Mi smo prijatelji 50 godina. Tri dana smo bili zajedno na večerima. Ne možete da zamislite kakve se sve tu anegdote mogu čuti. Duško se setio kad je dolazio mlad pred Antića i mene. Bilo bi lepo da je to neko zabeležio.

O čemu pričate na tim večerima?

- O prijateljima kojih više nema.

Ko je vas najviše odredio kao pesnika?

- Miroslav Antić je bio ključna ličnost u mom životu. Kosmički kišobran svega i svačega. S Mikom sam drugovao 25 godina, a nijedan dan s njim nije bio izgubljen. Ničega se nisam bojao. Obojica smo bili bokseri, pa bismo nekad znali i da se potučemo u kafani. Bio je brižan stariji brat. Imali smo ugovor da, kad putujemo negde, jedan pije, a drugi ne.

I ko je izvukao deblji kraj?

- Bilo je pošteno. On bi pio u Zagrebu, a meni bi zapao Knić. Govorio bi mi: "Dobro si prošao jer tamo ima lepih učiteljica."

Ko su kolege s kojima se družite?

- Družim se sa svojom generacijom, a volim da s mladima idem zajedno. Najbolji drug mi je bio Duško Trifunović, ali njega više nema. Mladima se trudim da pomognem, ali savete ne dajem. Nisam profesor književnosti. Nije ni mene niko savetovao o pisanju, nego o životu.

Koji je najbolji životni savet koji ste dobili?

- Da odvajam bitno od nebitnog.

Ne mogu da vas ne pitam za vašu pesmu "Mostarske kiše". Da li je tačno da ste je skratili jer je ponestalo papira?

- Pošte su tada radile do 12 sati i morao sam da predam pesmu. Kucao sam je direktno u mašinu u samo jednom primerku, jer nisam uspeo da nađem indigo. Poslao sam je poštom uredniku zagrebačkog Telegrama, za rubriku "Nova imena". Da to pismo nije stiglo do Zagreba, nikad ne bi bilo "Kiša".

Jeste li znali da će postati velika pesma?

- Nisam hteo da je stavim u svoju prvu zbirku. Delovalo mi je da je to mladalački zanos i da se tu ne uklapa. Pokojni dr Draško Ređep nije hteo da mi objavi knjigu bez te pesme. Na kraju je objavljena na crnoj hartiji s belim slovima. Moj profesor je znao kakva je to pesma.

Pišete li autobiografiju?

- Nemam nameru da je pišem.

Da li je tačno da je jedna vaša zbirka objavljena u samo jednom primerku?

- Moj sin Miloš je uspeo da "Hazarske pesme" spase od zaborava. Sad se mogu pronaći na internetu. Našao je tu zbirku u jednoj vitrini i pitao me kako je nema u mojoj biografiji. Za nju je vezana jedna zanimljiva priča u vreme čuvene "jogurt revolucije". Nije tada bilo mobilnih telefona. Meni na vrata oko devet sati uveče dolazi treći čovek države s vrlo konkretnom i pristojnom ponudom. Ne govorim nikad imena, a prvi čovek je tada bio Slobodan Milošević. Dugo smo razgovarali, ali odbio sam ga. Nikad me politika nije zanimala. Bio sam kažnjen, pet godina nisam mogao da objavim novu knjigu. Napisao sam tada "Hazarske pesme", koje niko nije smeo da objavi. Recenzenti te zbirke bili su Nikola Milošević i Dragoš Kalajić. "Nije ni čudo što te knjige nema kad vidim ko su recenzenti", rekao mi je sin Miloš.

Kako je na kraju objavljena?

- U Beogradu su postojala dva nezavisna izdavača. Odneo sam je Tiki, ali mesecima se ne štampa. Nađem u kom je gradu štamparija i pravo kod šefa policije. Slučaj je hteo da sam baš njemu bio komandant na radnoj akciji. Obradovao se što me vidi. Za tri dana mi je stigla na kućnu adresu i tako je sačuvana.

Mika Antić se najeo bagrema da zavede učiteljicu

Postoje anegdote o tim književnim večerima po školama. Kažu da ste umeli da se udvarate učiteljicama...

- Ima jedna zanimljiva priča vezana za Miku Antića. U Gospođincima smo bili zajedno. Bila je večera, a jedna od učiteljica je morala da ide kući ranije. Otišao Mika da je isprati. Vrati se i priča nam šta se desilo. Kaže: "Ubeđujem je da uđem u kuću, a ona se brani: 'Nemojte, ovo je malo mesto.'" Nije ni kafu popio. Mika je zapretio da će pojesti bagrem pokraj puta ukoliko ga ne pusti. I to je na kraju uradio, nagutao se bagrema i zemlje.