MILICA ĐURĐEVIĆ STAMENKOVSKI: Ova Vlada mora da sačuva državu, a ne svoj mandat!

"Da li bi iko imao išta protiv da se pregovori o prestanku blokada vode, recimo, u direktnom TV prenosu na Javnom servisu, umesto da se on blokira!? Da svaki građanin može da ostvari uvid u to šta se kaže, šta se nudi, a šta predlaže. Ako postoji demokratskija ponuda i otvoreniji dijalog od toga, neka se iznese, tu smo da čujemo jedni druge. Sve drugo je farsa, zaglavljenost u kružnom toku", u Intervjuu nedelje za Kurir kaže ministraka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Milica Đurdević Stamenkoviski, ali i priča o tome šta je najveći zadatak nove Vlade i njenog ministartsva, ali i tome kako Kosovo "nikada nije skretanje, a uvek magistralni put".

Koji su vaši planovi na čelu ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja? Šta izdvajate kao prve potencijalne "probleme" sa kojima morate da se pozabavite u ovom resoru?

- Poverenje da preuzmem brigu o, bez sumnje, najkompleksnijem ministarstvu u Vladi, dočekala sam kao veliku odgovornost. Ne samo političku, već ljudsku, moralnu i duboko emotivnu. Ovo je ministarstvo posvećeno ljudima. I to onima koji su gradili, branili i mnogo toga žrtvovali, a koji su, nažalost, često zaboravljani. To su ljudi koji nikada nisu bili u prvim redovima kada su se delile počasti i privilegije, ali su uvek stajali u prvom redu kada je trebalo preuzeti dužnost. To je ona Srbija koja ne traži ništa, a zaslužuje sve. Naše ministarstvo je Srbija u malom - tu su radnici i penzioneri, borci i ratni vojni invalidi, majke i očevi, samohrani roditelji, osobe sa invaliditetom, mladi bez posla i ljudi u trećem dobu, koji žele da ostanu dostojanstveni do poslednjeg dana. Došlo je vreme da govorimo o čoveku koji nije živeo pod reflektorima, ali je svojim postupcima osvetljavao put drugima. Nije se gurao, nije galamio, nije se isticao. Ali kad god je Srbija pozvala - on je bio tu. I zato, ne govorimo samo o jednom čoveku. Govorimo o stotinama hiljada takvih. Govorimo o svima njima - o običnim ljudima koji su, zapravo, najveći. Naš cilj nije da ljude držimo u sistemu socijalne pomoći, već da ih osnažimo - da mogu da rade, da žive od svog rada i obezbede bolju budućnost svojoj porodici. Socijalna podrška postoji tamo gde je potrebna, ali osnov svega je zapošljavanje, aktivnost i dostojanstven život od sopstvenog truda. Kroz rad se izlazi iz siromaštva - i to je srž naše politike. Ko može da radi - dobija šansu. Ko ne može - dobija podršku. Ministarstvo kojim rukovodim neće biti samo adresa u prestonici. Moramo biti bliži narodu.

Opšti utisak je da ste od svih novih/starih ministara napravili največi iskorak u smislu veličine resora I količine zaduzenja. Šta biste izdvojili kao svoja najveće dostignuća na čelu ministartsva za brigu o porodici i demografriji? Šta mislite sta vas je "preporučilo" kod novog premijera za novi i veoma odgovoran resor?

- Uspeli smo da povećamo roditeljski dodatak, koji je danas najveći u celoj Jugoistočnoj Evropi, utrostručili smo broj dodeljenih subvencija za porodične stanove i kuće. Obnovili i izgradili više desetina vrtića, sportskih terena i igrališta, opremali škole, domove zdravlja, pedijatrijske i ginekološke ambulante. Sproveli smo programe za ekonomsko osnaživanje žena na selu. I na međunarodnom polju, Srbija je prepoznata kao zemlja porodice. Izborili smo se da budemo domaćin najvećeg Globalnog samita Populacionog fonda UN. Odlazim iz resora za brigu o porodici, ali ne napuštam porodicu kao temu. Moj odnos prema ovom pitanju nije oročen mandatom. Verovala sam u povratak porodičnih vrednosti i onda kada su u značajnom delu sveta one bile potpuno odbačene. Sada o tome govori i američki predsednik. Trebalo je izdržati, sačekati, a danas i podsetiti da je jedna mala Srbija bila čuvar vatre i onda kada su mnogi govorili da je porodična zajednica pravaziđen konstrukt. Porodica se vratila i tu više nema nikakve dileme.

Kada ste poslednji put bili na Kosovu i kako biste opisali trenutan položaj Srba u pokrajini?

- Pre nego što vam odgovorim, pitaću vas kao novinara: jeste li zapazili kako je ta tema sve manje prisutna, i kako polako postaje propratna, a ne glavna? I evo, da budem fer do kraja, ovo je pitanje za sve nas, za vlast, za opoziciju, za studente, za profesore, za narod, za sve. Da li smemo da dozvolimo da Kosovo bilo kada ne bude jedna od glavnih tema?! Kandidujem to pitanje za sve aktere politickih zbivanja, sa obe strane ulice, ograde, skupštinske klupe, tribine. Nažalost, u nas, u Srbiji, postoji čitava škola mišljenja koja svaki razgovor na temu Kosova, naziva "skretanjem pažnje sa važnih tema". Kosovo nikada nije skretanje, uvek je magistralni put! Meni je ulazak na KiM zabranjen već skoro čitavu deceniju ali sam uspela da prošle zime pređem administrativnu liniju, to je simbolična poruka - vratiću se, metar po metar. I ako bude potrebno da tako povratimo vlast na Kosmetu, može - metar po metar, ali se nijednog jedinog metra svete srpske zemlje nijedan Srbin nikada ne sme odreći.

Imajući u vidu trenutnu situaciju u državi sa blokadama fakulteta, protestima i rastućim tenzijama i polarizacijom u društvu, kako vidite izlaz iz trenutne društvene krize?

- Evo jednog pitanja za uvod u odgovor: Da li bi iko imao išta protiv da se pregovori vode, recimo, u direktnom TV prenosu na Javnom servisu, umesto da se on blokira!? Da svaki građanin može da ostvari uvid u to - šta se kaže, šta se nudi, a šta predlaže. Ako postoji demokratskija ponuda i otvoreniji dijalog od toga, neka se iznese, tu smo da čujemo jedni druge. Sve drugo je farsa, zaglavljenost u kružnom toku. U svemu tome gubi samo Srbija. Zemlja se ekonomski iscrpljuje, a najveću štetu će, po pravilu, uvek osetiti takozvana srednja klasa, koju smo toliko dugo pokušavali da osnažimo, kao i oni koji imaju najmanje. Privilegovana bogata manjina, vidno najglasnija u blokadama, naravno da za to uopšte ne mari. Primetno je da interesovanje za učešće u demonstracijama opada. Većina građana je prozrela o čemu je reč, i uprkos tome što želi određene promene u sistemu, ne želi da učestvuje u rušenju svoje države.

Većina parlamentarne opozicije iznela je zahtev za Prelaznom Vladom, ali tvrde da neće učestvovati na izborima, a čini se da su i između njih sve veće podele... U trenutku kada je studentski bunt akumulirao nezadovoljstvo dela građana Srbije, gde je mesto srpskoj opoziciji i šta može uopšte da ih čeka u budućnosti?

- Opozicija ne može da raspetlja čvor koji je sama vezala. Zahtevaju smenu vlasti bez izbora zbog navodne sumnje u izborne uslove, a istovremeno zadržavaju sve privilegije parlamentarnog statusa do kojih su došli upravo ucešcem na izborima. Odbijaju dijalog sa vladajućom koalicijom, ali joj nude zajedničku prelaznu vladu. Građani s pravom vide da je opozicija kontradiktorna i da se očigledno suočila sa svojom nepopularnošću. Tvrdila sam da je u pitanju globalistička, a ne srpska opozicija i sada im je, verujem, jasno da ih i većina nezadovoljnih građana isto tako vidi i tretira. Međutim, oni odbijaju da siđu sa podijuma. Nekoliko opozicionih lidera kritički se obraćalo studentima u blokadi, podsećajući ih da su proteste pokrenuli opozicioni aktivisti. Činjenica je da su masovniji protesti bili samo oni sa kojih su opozicioni lideri udaljeni u poslednje redove. Oni na to poniženje pristaju u nadi da će, u nekom trenutku, iz poslednjih preći u prve redove. I to po mogućstvu onda, kada neko drugi obavi posao umesto njih.

Kurir Politika / Jelena Pronić