MILICA ĐURĐEVIĆ STAMENKOVSKI ZA KURIR: Srbija mora da ostane snažna, čak i kad neki pokušavaju da je zaustave

Danas je na minimalnoj zaradi šest puta manje radnika nego pre deset godina, što znači da se otvaraju bolje plaćena radna mesta i da ekonomija napreduje. Ovo povećanje nije slučajnost. Država deluje planski, sa jasnom dinamikom rasta, kako bismo do kraja 2027. godine dostigli prosečnu platu od 1.400 evra. Već sredinom avgusta počinje nova runda razgovora sa sindikatima i poslodavcima. Verujem da će, kao i ova, biti uspešna.

- Moramo početi sa brojkama. Sa ovim vanrednim povećanjem minimalna zarada pokriva 98,1% minimalne potrošačke korpe - što je najviše u poslednjih deset godina. Već od 1. januara, sa novim planiranim povećanjem, minimalna zarada će pokrivati 111,5% minimalne korpe. To će biti prvi put da minimalac realno premašuje osnovne potrebe definisane tom korpom. I i to nije samo statistika već ozbiljan korak ka dostojanstvenijem životu svakog radnika.
Kao neko ko ima dvoje male dece, vrlo dobro znam koliko sve košta - pelene, mleko, osnovne namirnice, grejanje, računi, vrtić... Znam šta znači planirati svaki dinar. U većini porodica upravo žene i majke nose teret preraspodele kućnog budžeta i prave kompromise koje niko ne vidi. Zato mi ova tema nije samo resorna već i duboko lična. Važno je istaći da je danas na minimalnoj zaradi šest puta manje radnika nego pre deset godina, što znači da se otvaraju bolje plaćena radna mesta i da ekonomija napreduje. Ovo povećanje nije slučajnost. Država deluje planski, sa jasnom dinamikom rasta, kako bismo do kraja 2027. godine dostigli prosečnu platu od 1.400 evra. Već sredinom avgusta počinje nova runda razgovora sa sindikatima i poslodavcima. Verujem da će, kao i ova, biti uspešna.

Da li Vlada planira i rasterećenje poslodavaca paralelno s povećanjem minimalca? Kakva je vaša saradnja sa sindikatima, koja su njihova ključna pitanja, problemi?

- Uvek je izazovno biti posrednik između poslodavaca i radnika, ali država je jedina koja ima snagu i legitimitet da sve okupi za istim stolom i pronađe meru koja čuva opšti interes. Poslodavci su pokazali razumevanje za potrebu da se podrže radnici koji najmanje zarađuju, posebno imajući u vidu da će država pratiti povećanje minimalca rastom neoporezivog dela zarade u istom procentu. To je direktna poruka da delimo teret i odgovornost. Sa sindikatima imamo redovnu i otvorenu komunikaciju. Ne slažemo se uvek u svemu, ali smo saglasni u najvažnijem - da radnik mora biti zaštićen, a uslovi rada stalno unapređivani. Socijalni dijalog je proces, ne događaj - i moj zadatak je da taj proces bude živ, iskren i efikasan. Od septembra uvodimo dan otvorenih vrata za radnike - jedan dan u nedelji koji će biti posvećen njima. Želim da lično čujem njihove priče, probleme, inicijative. To će biti i simbolično i suštinski važno - da ministar bude dostupan ne samo institucijama i sindikatima već svakom čoveku koji živi od svog rada.

Koji su ključni prioriteti vašeg ministarstva u naredne dve godine?

- Ministarstvo koje vodim tematski je najsloženije i najsadržanije u okviru Vlade - pokriva rad, zapošljavanje, socijalnu zaštitu, boračka i invalidska prava. Ali iza svih tih resora stoji čovek. Zato verujem isključivo u terenski rad - bez barijera i distance od ljudi. Naš cilj je da budemo bliže narodu - roditeljima, radniku, domaćinu, borcima, osobama sa invaliditetom. Ko nije otišao da stisne ruku negovateljici u domu za stare, taj ne zna šta je socijalna zaštita. Ko nije sišao u kop i razgovarao sa rudarima, taj ne može razumeti koliko im znače bezbednost i zaštita na radu. Kada obuješ tuđe cipele, onda možeš i da razumeš - a kad razumeš svoj narod, onda možeš i da mu pomogneš.
Zato radimo na ozbiljnim sistemskim promenama: pojednostavljujemo procedure, jačamo kapacitete centara za socijalni rad, digitalizujemo usluge, unapređujemo terenski rad. Poseban akcenat stavljamo na zapošljavanje - naročito mladih, žena i dugoročno nezaposlenih - ali i na brigu o borcima i ratnim invalidima. To je ne samo stvar institucija već i društvene svesti. Država je jaka onoliko koliko brine o svojim najranjivijim članovima. Moja obaveza je da se ta briga ne vidi samo u propisima već u svakom selu, u svakoj kući, u svakom životu koji dodirnemo.

Ko su po vama najveći generatori aktuelne krize, koja je tokom skoro osam meseci imala različite faze? Kada je reč o vašem resoru, kako su blokade i uopšte ova kriza uticale na planove i njihovu realizaciju? Možete li da procenite težinu posledica koje su već napravile višemesečne blokade?

- Građani Srbije imaju pravo da izraze svoj stav - ali uz to pravo ide i obaveza da poštuju zakone. Kada se protesti pretvore u blokade koje ugrožavaju živote, zaustavljaju saobraćaj, parališu institucije i privredu, onda to više nije demokratsko izražavanje, već oblik političkog pritiska. Sve češće čujemo ideje da trgovi treba da zamene sudove, a ulice institucije. To nije pokušaj da se smeni vlast - to je pokušaj da se poništi država. Najveći generatori krize su oni koji su odbili institucionalni dijalog i umesto toga izabrali ucene, ultimatume i paralize kao sredstvo političke borbe. Veliki deo odgovornosti snose i pojedini mediji koji su mesecima sistematski trovali javnost i podsticali destabilizaciju. To Srbiji ne treba. To ne gradi, već razara. Posledice višemesečnih blokada su duboke: ekonomski gubici, poremećeno funkcionisanje institucija, narušeno poverenje u državu. U mom resoru posebno vidimo koliko su pogođene najosetljivije kategorije: stariji, bolesni, socijalno ugroženi, koji zbog blokada često nisu mogli da dobiju pravovremenu pomoć.
Društvena cena ovakvog ponašanja je velika i neće se izbrisati s prestankom blokada, osećaće se mnogo duže. Ali zato je uloga države da ostane mirna, stabilna i dostupna svakom građaninu. Srbija mora da ostane snažna čak i kad je neki pokušaju zaustaviti.

Iako je vidljiv drastičan pad prisutnih na blokadama, one i dalje ometaju svakodnevni život. Vidite li im kraj i kako će on izgledati?

- Broj okupljenih je sve manji, jer nema političke ponude.Čuli smo šta neće, ali još uvek nismo čuli šta hoće. Znamo protiv čega su, ali ne znamo za šta su. Ko su ljudi koji ih predstavljaju? Ko ih zastupa? Šta građani mogu realno da očekuju od njih? Građani ne žele neizvesnost. Ne žele da se kockaju, naročito ne sa onima koji ni među sobom ne mogu da se dogovore sa državom, sa institucijama, sa budućnošću svoje porodice... Istina je da u Srbiji postoje ljudi koji kritikuju vlast, ali ne žele da ruše, već da poprave. I zato ne daju više podršku onima koji obilaze pragove neistomišljenika, opkoljavaju tuđe kuće i porodice, koji ucenjuju, zastrašuju i pokušavaju silom da nametnu svoju volju. Srbija neće napredovati kroz haos, već kroz odgovornost, dijalog i stabilnost.

O porodici: Strahinja i Vukašin različiti, a toliko bliski

Koliko se vaš privatni život promenio od stupanja na novu funkciju, da li su obaveze promenile porodičnu dinamiku? Koliko sad godina imaju dečaci, u kojoj su fazi detinjstva, šta su im interesovanja?

- Tempo je znatno brži, ali porodicu ne zanemarujem. Naprotiv, ona mi je najveći oslonac i podsetnik šta je suština svakog truda. Strahinja i Vukašin su u junu napunili dve godine. Potpuno su različiti, jedan temperamentan, drugi strpljiv, i to je najbolji dokaz da se rađamo s karakterom. Radoznali su, aktivni i puni energije. Uprkos tome što su mali, između njih postoji velika bliskost. Najviše se obradujemo kad vidimo kako se zagrle, podele igračke ili jedan drugom donesu nešto. To su sitnice koje nas vrate suštini.

Kurir Politika/Milica M. Crnogorac