"MOJ OTAC POGINUO JE BRANEĆI PORODICU, PRE TOGA U DANU JE IZGUBIO DVE SESTRE" Potresni govori preživelih u Oluji: Vojska je žive bacala u vatru! (FOTO)

U Sremskim Karlovcima danas se obeležava Dan sećanja na Srbe stradale i prognane u hrvatskoj oružanoj akciji "Oluja". Tokom programa žrtve "Oluje" ispričali su svoje potresne priče i setili se svoje Krajine.

- Živim u Beogradu sa suprugom i četvoro dece. Ovo je kuća koju je hrvatska vojska spalila. Ista sudbina je bila i 1941. I tada su sve do temelja spalili. Tada su moj otac i njegove sestre, gledale kako su ustaše zaklale njegovog oca, mog dedu. Moj otac i danas živi sa tom slikom kako mu je ustaša prerzao vrat nožem. 

Svoju potresnu priču ispričao je i Nenad Abramović, ratni veteran, čovek iz kolone.

- Stojim sa slikama iz detinjstva i kućom koju smo napustili. To nas neće pokolebati da volimo svoju Krajinu. Od ove kuće ostao mi je samo ključ.

Potom se obratila Stojanka. 

- Došla sam u koloni sa majkom, bežeći od Oluje. Moj otac Stojan je ubijen 1991., braneći svoju porodicu i komšije. To nije jedina nesreća u našoj porodici. Par godina ranije u jednom nesrećnom slučaju izgubio je dve sestre. Moj deda i baka su bili nemi od bola, i odlučili su da ostane pored grobova svoje dece. Kao da to nije bilo dovoljno, gledali su kako im pale ognjište. Baka je tih dana umrla, i dan danas ne znam kad je to bilo, deda je poživeo, ali ako se to zvao život... Ali nismo se sreli, jedino smo razmenili dva pisma preko nekih dobrih ljudi - kazala je.

- Ja progon i "Oluju" proživavljam već 30 godina, tražeći svoje roditelje, koji se vode nestali od avgusta 1995. godine. Nisu pošli sa nesrećnom kolonom, jer su poverovali tadašnjem hrvatskom predsedniku da ko nije činio zločine ostane na svom kućnom pragu. 7. avgusta vojska ulazi u moje selo, pali kuće, a njih žive baca u vatru - rekla je Nada Bodiroga.

Jovana Hrvačević se takođe obratila okupljenima.

Jovana Hrvačević, koja je kao sedmogodišnja devojčica izbegla iz Knina 1995. godine, a utočište je našla u Bandstolu, nadomak Sremskih Karlovaca.

- Otac je bio na ratištu, a majka, baka i strina su panično šetale po kući, ne sluteći šta nas čeka. Ja, tada dete od sedam godina, nisam bila svesna onoga što se oko mene događa. Danas shvatam koliko je sve to bilo strašno i koliko su naši životi bili ugroženi. Nešto kasnije, mi deca, iskrali smo se na guvno da se igramo, ne znajući da smo na to mesto došli poslednji put. Majka je panično došla po nas i tada sam poslednji put videla moje drugarice Marijanu, Tanju, Marinu i Bilju. Čekali smo oca da se vrati kući. Sumrak se već spuštao i iz sela su skoro svi otišli – kuće su bile zatvorene, dvorišta prazna, tišina je bila teška kao kamen - priseća se Jovana.

Navodi da su konačno krenule, a da je ispred bila nepregledna kolona.

- Jutro je svanulo, a kolona je postala još veća. Ljudi umiru i sahranjuju ih pored puta. Evo nas na Petrovačkoj cesti, oko nas sve gori. Bombardovali su kolonu nedužnih ljudi. Prolazimo pored kamiona u plamenu, kasnije saznajemo da je u njemu poginulo petoro male dece. Stižemo u Srbiju – sloboda konačno. Ni slutili nismo da nam je majka životno ugrožena. Bila je u šestom mesecu trudnoće, nosila je mog brata. Usled stresa, bebi je prestalo da kuca srce - kaže Jovana.

Dan sećanja obeležava se u centru Sremskih Karlovaca pod nazivom "Oluja je pogrom", a prisustvuje veliki broj građana koji nose zastave Srbije i majice na kojima piše "Zločin bez kazne — 30 godina od genocida".

Deo građana u Sremske Karlovce je stigao peške iz Novog Sada.

Pored bine sa koje će se obratiti zvaničnici postavljen je video bim na kojem piše "Oluja je pogrom" — 30 godina.