ONAJ KO JE ZA JEDAN DAN SLIKAO 130 MRTVIH, IZ RATA SE NE MOŽE VRATITI Najpoznatiji ratni reporter na Balkanu govori za Kurir: Treći svetski rat je odavno počeo
Najpoznatiji ratni reporter na teritoriji Balkana. I hvaljen i osporavan zbog toga. Čak i oni koji ga zbog nekadašnjeg izveštavanja sa svih ovdašnjih ratišta ne vole, ne umanjuju njegov spisateljski kvalitet. Kažu, srpski Hemingvej. A on kaže: „Onaj ko je za jedan dan slikao sto trideset mrtvih, ko je, idući sa ratnicima od Slavonije, Krajine, Srpske, Kosova, proveo najbolje godine života, ko je ostavio zdravlje i upropastio život roditeljima i voljenoj ženi, iz rata se - ne može vratiti.“ Dakle, po njegovom mišljenju, ratni reporter ostaje ratni reporter i kad je mir. I u miru piše knjige...
Dobitnik ste Velike nagrade „Ivo Andrić“, koju dodeljuje Andrićev institut u Višegradu, za zbirku priča „Mrtvi dim“. Mora da ste zadovoljni?
- Ove godine zveče nagrade na meni ko na šarovu verige. Bojim se da nije pred dobro. To je četvrta nagrada koju sam za „Mrtvi dim“ dobio. Godinama sam bio na dubokoj margini. Da ne bi ljutili komšije, krili su da uopšte postojim. Knjige su mi izlazile u privatnom izdanju. Zaludu ćete tražiti moje naslove u bibliotekama. Ali priče o mojim pričama su se širile. „I zamislite, on još piše“, zgražavala se jedna dama pred televizijskim kamerama. Dobio sam nagradu „Branko Ćopić“, koju dodeljuje SANU, jer je vrlo teško uplašiti ljude kakvi su Matija Bećković, Dušan Kovačević, Jovan Delić. Još i, kao kruna svega, najveća književna nagrada na Balkanu, Andrićevog instituta iz Višegrada. Kusturica veli da ga podsećam na Kišlovskog i da po mojim pričama treba snimiti deset kratkih filmova.
Na mojoj strani je uvek bilo Bratstvo srpskih duhovnih komita. Slikara koji su doneli sto kamenova iz Pribilovaca i na njima napravili svoja dela. Pesnici kojima nisam konkurencija, pripadnici Rimovanog puka „Sava Savanović“. Dr Aleksandra Žeželj je u Politici za mene napisala da, kao Sioran, sanjam o rečima koje će kao pesnice lomiti vilice.
Postoji (ratna) priča o vama da ste u krombi kaputu Ive Andrića izveštavali s ratišta u Jugoslaviji, šta je istina o tom kaputu?
- Jednog davnog dana 1977. godine u zimu, dok sam u prslim crevljama bez kaputa bazao Terazijama, naišao je na mene Miodrag Bulatović i odveo me na ručak. Kod sebe sam imao samo priče iz „Crnog kofera“. Odveo me je na ručak i rekao: „Jedi, ko zna kad ćeš sledeći put da jedeš kad hoćeš da budeš pisac.“ Posle smo otišli kod njega u stan i tu sam dobio prvu i najtežu nagradu. Predsednik i jedini član žirija bio je Miodrag Bulatović. Dobio sam Andrićev kaput. Onaj koji mu je jedne takve zime poklonio Ivo Andrić. Kad je pokušao da mu se zahvali, stari mudrac ga je prekoreo: „Nemojte se vi, mladiću, meni zahvaljivati, niti dug vraćati. Pomozite nekom kom će pomoć biti potrebnija nego meni. Dobro treba da ide ukrug.“ Osećao sam teret Andrićevog kaputa sve vreme rata. Kad je potpisan Dejtonski sporazum, poklonio sam ga, pažljivo birajući, tada još mladom Željku Pržulju iz Neđarića, koji je tek počinjao da piše. Od bratske ruke poginuli su mu i otac i brat. Na Željku je sad odluka. A znam da mu nije bilo lako, ali da ga je grejao. Duge su i strašne zime pod Igmanom. Ali rekao mi je da je našao kandidata koji je bio dečak u onoj strašnoj koloni koja je, noseći tela mrtvih, napuštala Sarajevo.
Ima li danas mesta, i života, za pisce u Srbiji?
- Proveo sam život švercujući u novinama priče kao reportaže. To se dopalo čitaocima i urednici su se pravili nevešti. Jedino tako. Čitaju se ljubavni vikend romani starleta, romansirana žitija svetaca, roto-krimići. U 21. veku je kratka priča jedina književna forma koja je opstala. Koja se može objaviti na društvenim mrežama i pročitati na telefonu u autobusu. Prvi sam to shvatio. Zato sam napisao stotine kratkih priča, koje se mogu naći na mom profilu ako ga zapratite. Zadovoljan sam čitanošću. Imam hiljade pratilaca i knjige mi i ne trebaju. Svi su mi postali odani prijatelji.
Da li, i šta, kao pisac, očekujete od ministarstva kulture?
- Ne očekujem ništa ni od koga. Za nagrade koje sam dobio niti sam lobirao niti konkurisao. Razapeli su na krst ministra kulture zato što odbija da otkupljuje knjige štampane latinicom. Nabili ga na kolac zato što daje novac za manastire, za vojnička groblja za koja sto godina nisu davali pare, i za folklor, jedino što u dijaspori decu koja ne znaju srpski podseća da su poreklom Srbi. Nijedno ministarstvo kulture ne može nigde na svetu naterati ljude da čitaju. Mali Zejtinlik na Sokocu, gde leže moji mrtvi prijatelji, sarajevski ratnici, jeste groblje gde želim da budem sahranjen jednog dana. Ova država pripada i onima koji su za nju dali glavu. Ostavite vojnička groblja na miru. A ministra napadajte, ako je zaslužio, za neke druge stvari. Isplati se. Cija nije cicicija. Meni ništa ne treba.
Treba mi kiseonik i voda, koju mi aleksinački komunalci ne daju iako je vodovod prošao na dva metra od ženine legalizovane vikendice na Rujevici, gde imam nameru da dočekam kraj. Niti im pada na pamet da asfaltiraju kilometar puta do groblja. Kiseonik imam, a u ratu sam naučio i da žeđ gasim rosom s lišća.
Kum ste s pokojnim Borom Đorđevićem, kako ga se danas sećate?
- Drina nije granica, nego kičma srpskog roda. Kad su zaveli sankcije Srbima preko Drine, prvi koji ih je prekršio bio je Bora. U ponoć, na sredini mosta u kanjonu Drine, dok su hiljade ljudi stajale na mostu, otpevao je „Anđela“. Ne umem da plačem, ali u očima mi se te noći zajezerila sugnojica.
Višedecenijski ste novinar, najpoznatiji ste kao ratni reporter. Zbog čega ste odlučili da budete ratni izveštač, zar u novinarstvu nema i drugih izazova?
- Jedino u graničnim situacijama je moguće otkriti boga. Ja sam pisac, a pisci su zastupnici najnesrećnijih pred bogom. Zar da pišem pijačni barometar dok deca preko reke stradaju.
Kako danas živi ratni reporter kada nema rata?
- Iz rata se nije moguće vratiti. Onaj ko je za jedan dan slikao sto trideset mrtvih, ko je, idući sa ratnicima od Slavonije, Krajine, Srpske, Kosova, proveo najbolje godine života, ko je ostavio zdravlje i upropastio život roditeljima i voljenoj ženi, iz rata se - ne može vratiti.
U jednom od ranijih intervjua ste rekli da ste znali da će početi rat u Bosni, šta kažete danas, da li će početi još neki veliki rat u svetu, hoće li početi treći svetski?
- Srce rata je novac. Nijedan rat se ne počinje pre nego što se tačno ne zna koliko će ko na njemu zaraditi. Treći svetski rat je odavno počeo. Pitajte Sija, Putina i Trampa. Iz rata Srba protiv Srba neću izveštavati.
Ko će sutra pobediti, veštačka inteligencija ili čovek, pisac...
- Veštačka inteligencija dobro piše, ali nema mašte. A bez mašte je nemoguće dostići vrhove u literaturi. Ona nije u stanju da stvori velike likove. A istorija literature je istorija velikih likova. Jedan pisac je onoliko veliki koliko je velikih likova stvorio. Od Odiseja, do Don Kihota, Kneza Miškina, Raskoljnikova. To veštačka inteligencija nikad neće moći. Ona je dobar postmodernista.
