LAŽLJIV, POKVAREN, GLUP Ovo je ram za sliku Mikija Aleksića - potuljeno spletkarska i mucavo lažljiva je cela Aleksićeva javna delatnost
Mikija Aleksića nemoguće je opisati. Ništa se na njemu ne ističe, ništa ne štrči, niti manjka, crte lica su mu pravilne, uši ni male ni velike, oči neodređene boje… Čovek pola sata može da gleda njegovu fotografiju, i da pet minuta kasnije ne može da je prepozna među pet sličnih. To je zato što se na slikama ne vidi da je čovek glup. A Miki Aleksić je baš takav!
Izjavio je u Skupštini Srbije da je list Kurir za četiri godine (od 2020. do 2024.) dobio 3.196.000.000 dinara od raznih državnih preduzeća i institucija. Tri milijarde dvesta miliona! Reč je o basnoslovnoij sumi i što je važno, Aleksić je masno slagao. Ako se ne pozove na poslanički imunitet, moraće sa Kurirom na sudu da objasni gde je video i prebrojao tolke pare...
Nema tome mnogo kad su neki portali objavili da je njegov Narodni pokret Srbije napustilo skoro pet stotina članova na Kosovu i Methiji. Miki Aleksić ih je ubedljivo demantovao: nije iz stranke moglo da ode toliko ljudi, lažu dušmani, kad su oni na KiM – rekao je to bez stida - imali samo dvanaest članova! Što im nije smetalo da daju izjave o nemačko-francuskom planu za Kosovo, i da govore u ime kosovskih Srba! A kad je Kurtijeva policija u Leposaviću iznosila stvari iz srpskih kuća i rušila ih buldožerom, Miki je u parlamentu govorio o medijskim zakonima. (I uopšte, političar koji se predstavlja kao „Miki“! Nomen est omen, ime jeste znak. Miki, Šiki, Džeki… koliko vam poverenja ulivaju te osobe?)
Rekli smo da je Miki Aleksić, osim što miče usne kad čita u sebi, čovek bez izrazitih svojstava.
I boljima od nas od takvih političara se povraćalo.
U
Otkrovenju, kaže Isus: „„Znam tvoja djela: nisi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć! Ali, jer si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvat ću te iz usta svojih.“
Ni hladan, ni topao. Niti smrdi, niti miriše. Zapravo, samo smrducka.
Čitav njegov put političara obeležen je takvim tragovima.
Sa nepunih trideset godina imao je „preduzeća za izvoz šljiva“ - i bio direktor komunalnog preduzeća u Počekovini, pored Trstenika, a onda direktor trsteničke Direkcije za planiranje i izgradnju “Trstenik”… sa završenom višom školom. Ali zaista ga je krenulo tek kad se učlanio u stranku Mlađana Dinkića Regioni – postao je predsednik opštine, i vlasnik firme koja je sa OMV-om držala benzinsku pumpu u centru grada! Zanimljiv je detalj iz biografije ovog opozicionara da je u fotelju prvog čoveka opštine zaseo zahvaljući koaliciji sa Vučićem i Dačićem!
Posle je bio kod Vuka Jeremića, pa ga ostavio da bi napravio svoj Narodni pokret… i od tada sa Đilasom i ostalim prvacima opozicije malo demonstrira, malo prima platu u Skupštini, čekajući čudo koje će ga dovesti na vlast.
Mihael Martens, dopisnik „Frankfurter algemajne cajtunga“ sa Balkana čiji su tekstovi naglašeno antivučićevski, još pre sedam godina je pisao da je „srpska opozicija tragedija sa mnogo statista, koji smatraju sebe nosiocima glavnih uloga i gledaju da izguraju jedni druge sa bine". To je ram za sliku Mikija Aleksića. Nekadašnje tribune opozicije Zorana Đinđića i Vuka Draškovića, kraljeve trgova koji su svojim nastupima dovodili u ekstazu stotine hiljade ljudi, smenio je, sa drugim statistima Miki Aleksić, sa fondom od sto reči. Može li iko njega da zamisli kako u govorničkom zanosu diže pesnicu iznad glave? Naravno da ne!
Najtemperamentniji njegov nastup u Narodnoj skupštini bio je kad je opsovao Mariniku Tepić posle svađe oko mesta u skupštinskoj klupi. Svedoci kažu da su se oboje zaleteli na jedno mesto, ali da je Marinika bila brža, pa je Miki propao u prazno… Treba li reći da je posle tvrdio da nije psovao, i da su ga u laž uterali kolege opozicionari. Đilas je izjavio: „Što se tiče rečnika koji je koristio g. Aleksić, on nije bio primeren, posebno ne prema jednoj dami“), a Pavle Grbović tvitovao: “Da je bilo nepristojnog izražavanja – JESTE! Da je bilo neprijatno – JESTE!”
Potuljeno spletkarska i mucavo lažljiva je cela Aleskićeva javna delatnost. Pamtimo kada je u svoje vreme izjavio da se predsednik Srbije nije upisao u knjigu žalosti u „Ribnikaru“, nego da je sliku napravila veštačka inteligencija… a kad su stručnjaci potvrdili da je fotografija autentična, dosetio se da izjavi da se „Vučić slikao naknadno“, i da je on to zaključio jer je analizirao koja je odela predsednik Srbije nosio tog dana!
Kao i svi lažljivci i licemeri, u svakoj prilici ovaj političar traži zaklon u veri.
Tokom protesta ispred RIK-a, u decembru 2003. godine, Marinika Tepić je izjavila da ona i Miki Aleksić stupaju u štrajk glađu dok se ne ponište beogradski izbori. Miki je, međutim, malo zatim odustao. Navodno mu pravoslavna vera zabranjuje da čini bilo šta što protiv svog tela… iako u pitanju nije bilo telo, nego blagoutrobije. I – kad smo već kod toga – pravoslavlje ne reguliše ta pitanja, mršavljenje i sečenje noktiju… Nego, lakše je sa pitom i pečenjem.
Uostalom, nije Miki Aleksić ušao u politiku da se muči. A nisu mu ni rekli da je za političara potrebna pamet.
Takvom kakav je, njemu još nije postalo jasno zašto na izborima svaki put propada kao m**a kroz pocepane gaće. Uvek su mu drugi krivi.
Da nekim čudom, Miki Aleksić sretne vladiku Nikolaja, koji je jednom podviknuo Milanu Stojadinoviću: „Ako si demokrata, gde ti je narod?“, i da ga pita: „Ako si političar, gde su ti birači?“, šta bi nesrećni junak naše priče odgovorio?
Ništa. Zamislite ga sa polutvorenim ustima kako blene u sveca, nesposobnog da bilo šta razume.
N. N.
· Reaguj