BOŽIĆ U DOMU MILOŠA VUČEVIĆA: Sigurna luka naše porodice je uvek kuća. To je adresa, to je naša tvrđava!

Predsednik Srpske napredne stranke i savetnik predsednika Srbije za regionalna pitanja Miloš Vučević u božićnom izdanju Kurira otkriva široj javnosti manje poznate detalje iz svog života van politike.

Ko je u vašoj kući zadužen za božićnu atmosferu - muziku, jelku, sitne rituale?

- Svi zajedno. Božić je porodični praznik, porodično okupljanje. Svako ima neku svoju ulogu, da je drugačije, ne bi bio porodični praznik.

Postoji li porodična tradicija koja vam je posebno draga a da je nastala spontano - bez plana, ali je opstala godinama?

- Ne znam šta je posebna porodična tradicija. Sve, od unošenja badnjaka ujutru do dočeka Božića, dana kad je Isus Hrist rođen, jedinstvena je priča. Jedna celina. Ne bih ništa posebno istakao. Unošenje badnjaka uvek izaziva poseban doživljaj.

Ko na Božić prvi ustaje i kako u vašoj porodici izgleda taj dan?

- Pošto dolazim s ponoćne liturgije, verovatno je stariji sin sa mnom. Obično prvi ustajem, pošto se naš kućni ljubimac javlja da ga ja spustim dole, nema veze da li je praznik ili nije.

Kada biste morali da provedete ceo dan zajedno bez telefona i obaveza, kako bi taj dan izgledao?

- Bilo bi napeto, pošto smo svi, nažalost, postali zavisnici od te čudne naprave, da ne kažem đavolje. Verovatno bi se svi osećali nekako nepotpuno. Ali snašli bi se ljudi, moraju da razgovaraju u krajnjem slučaju. I treba da razgovaraju, posebno porodica.

Kad ste zajedno i uživate u slobodnom vremenu, da li politika ostaje po strani ili se ipak ponekad provuče u razgovoru?

- Provuče se i te kako. Koliko god da to izbegavamo, provlači se.

Postoje li trenuci ili mesta koja ste prećutno proglasili zonama bez politike, samo za vas?

- Kad nađemo tu zonu, to ćemo podeliti s vama. Još je nismo našli.

Koja muzika se sluša u automobilu kada putujete zajedno i ko u tim trenucima ima pravo glasa?

- Ja sad, nažalost, retko vozim auto. Ko se prvi konektuje na blutut, taj je DJ.

Postoji li film ili serija koje ste zajedno gledali i oko kojih ste se neočekivano složili?

- Serije gledaju supruga i sinovi, ja ne. Gledao sam domaću seriju "Tvrđava", ove strane retko kad.

Šta je sin naučio o svetu na osnovu očevog iskustva, a šta je otac morao da nauči iz sinovljeve perspektive?

- Ne mogu da pričam u njegovo ime. Ima dovoljno godina i određeno životno iskustvo, pa nek kaže šta je naučio ili nije naučio. Ili je naučio kao dobar ili loš primer. Politika je njegov izbor, isključivo njegov, a ne nametnuta volja roditelja, oca, bilo koga. I to mu je s jedne strane plus, a s druge minus, ako govorimo o političkoj genezi. Mislim da mlađi sin nema te ambicije i nadam se da će tako i ostati.

U čemu se najčešće ne slažete i kako te rasprave obično završe?

- U brzini sprovođenja odluke. On je za brze i nagle odluke ili sprovođenje, ja sam za sporije, smirenije. Ili po onoj narodnoj - tiha voda breg roni. On ima energiju i nosi to brže i jače.

Da li je teže biti sin političara ili političar-roditelj tinejdžera/mladog čoveka?

- Teže je biti sin političara. Ljudi imaju percepciju da je to prednost, ali mislim da nosi više nedostataka i mana. Govorim o sadašnjim okvirima i društvenim okolnostima. Verujem da sam deci više napravio probleme ovim svojim pozivom i poslom kojim se bavim nego što sam im omogućio da imaju neke prednosti, koliko god ljudi upravo suprotno mislili.

Ko je veći takmičar - u sportu, igrama ili svakodnevnim sitnicama?

- Najstariji sin Mihailo, on je tu s motom da se ne sme izgubiti. Mi ostali u porodici i smemo da izgubimo. On ne.

Gde vam je u Srbiji ili inostranstvu zajednička sigurna luka, mesto za predah?

- Kuća. Naš stan. To je adresa. To je tvrđava.

Motor kao terapija, ribolov kao strast

Miloš Vučević voli ribolov i motore, a iako je još sa 14 godina počeo da vozi dvotočkaše (moped je bio prvi), kaže da je ribolov "uvek iznad motociklizma".

- Ja se ne vozim nikad sam, uvek u društvu. Iako ste na motoru sami. I tu je ta autonomija daleko izraženija nego u vožnji automobilom. Ovo je verovatno nešto najbliže onom što je u prošlosti bilo jahanje konja. Nije beg od svakodnevice, ali jeste neki vid terapije, da tako kažem.

Nažalost, neki misle da je to neki žal za mladosti, da ljudi malo pošandrcaju i krenu da voze motore. Ja ne mislim da je to, možda kod nekih. Moji prijatelji s kojima vozim su ozbiljni, odgovorni ljudi, trudimo se da vozimo motore ozbiljno, iako je to prilično opasan, da kažem, hobi.

Kraće gradske vožnje ili duže ture bez tačno određenog cilja?

- Duže ture sa određenim ciljem. Uvek sa određenim ciljem. Ne možemo ići tek tako ko lude Naste, što kaže predsednik, ko muve bez glave. Uvek imamo cilj. Nikad gradska vožnja, ne uživam u tome. To je vožnja koja je najdosadnija i najriskantnija. Puno stajanja, gužve, vozači automobila mogu da primete ili ne primete motoriste. To su motori i oprema koji zahtevaju ili traže dužu vožnju, da osetite motor, njegovu snagu, pouzdanost, kako leži na drumu, da uživate u dobroj opremi i sada odličnim putevima u Srbiji. To je uvek put van grada, duži put, ali s ciljem.

Uživao sam putujući i Milošem Velikim do Požege. Imao sam čast da se među prvima provozam tom novom deonicom od Pakovraća do Požege, od Čačka do Požege, ali prošao sam i brzom saobraćajnicom Loznica-Šabac, onda i Šabac-Ruma. Nadam se uskoro i putem Ruma - Novi Sad. Imamo sve bolje puteve, iako mi ljubitelji motociklizma volimo sporedne, koji su za motore zanimljiviji nego ovi veći.

Brzina ili uživanje u putu?

- Uživanje u putu. Uvek. Ali i brzina vuče i pravi određeni vid uživanja.

Uči li se ribolov bolje iz knjiga i klipova ili od nekoga ko to već zna?

- Uči se, u praksi je najbolje. Kao i advokatura i politika. Morate da izađete na teren i zaigrate utakmicu. Sve ostalo je dobro i važno, ali nedovoljno. Tako da su knjige i slušanje drugih iskustava korisni, ali ne čine potpuno tu priču. Morate da izađete na teren i osetite da ste deo tima, da osetite atmosferu, političkog protivnika, da biste znali šta i kako da radite.

Lično iskustvo je tu najdragocenije. Kao i uškolovanju i ranije kad smo služili vojsku. Slušali smo priče kako je ko prošao dok je služio vojsku, od očeva, deda, prijatelja, kumova, starijih drugara. Onda kad odete, imate lični doživljaj, koji je drugačiji od onog što su neki drugi ljudi imali.

 Kurir Politika/I. Kljajić