EVROPA ĆUTI NA IDEJU PREDSEDNICE MOLDAVIJE DA SE NJENA ZEMLJA UJEDINI S RUMUNIJOM: A kako bi EU reagovali kad bi RS tražila ujedinjenje sa Srbijom?
Predsednica Moldavije Maja Sandu izjavila je da bi glasala za ponovno ujedinjenje sa Rumunijom, ukoliko bi se to pitanje našlo na referendumu. Ona je rekla da je njenoj zemlji sve teže da samostalno "preživi".
Sa populacijom od 2,4 miliona, stisnuta između Rumunije i Ukrajine, Moldavija je postala meta ruskog hibridnog rata, uključujući dezinformacije i izborne manipulacije, prenosi Politiko.
- Ako budemo imali referendum, ja bih glasala za ponovno ujedinjenje sa Rumunijom. Pogledajte šta se danas događa oko Moldavije, pogledajte šta se dešava u svetu - izjavila je Sandu za jedan britanski podkast.
Ovakve ideje moldavske predsednice nisu okarakterisane kao menjanje međunarodno priznatih granica, a s obzirom na žestoke packe koje je dobijala Republika Srpska već na pomen veće bliskosti sa Srbijom, postavlja se pitanje zašto se državnom vrhu Moldavije "opraštaju" aspiracije o kojima govori Sandu.
Da zamislimo situaciju u kojoj, na primer, Milorad Dodik, kao što je to učinio već nekoliko puta, ponovo izrazi želju i htenje da se ujedine Republika Srpska i Srbija. Kako bi reagovao region, kako bi reagovala Evropska unija? Predsednik Centra za proučavanje globalizacije Dejan Miletić kaže za Kurir da nema nikakvu dilemu da bi se strasti značajno uznemirile u slučaju da su ovakve izjave došle iz Banjaluke.
- Odnos Moldavije i Rumunije može da se posmatra kao jednak odnosu Republike Srpske i Srbije. Sasvim je sigurno da bi se na sasvim drugačiji način stvari posmatrale da se takvi glasovi čuju iz Republike Srpske. To bi za Evropu bilo bogohuljenje, ali će inicijativa, koja sad dolazi iz Moldavije, naići na blagonaklonost. Verovatno će EU oćutati i pratiti dalje atmosferu. Očigledno svi ti glasovi idu iz istog pravca, gde je Tramp dominantan, i pokušava se stvoriti novi poredak i uspostaviti novi odnos snaga u svetu - objašnjava Miletić.
On smatra da je ova izjava samo još jedna potvrda politikanstva na međunarodnoj sceni.
- Tu svako gleda da zadovolji svoje interese i ne obazire se na druge. Kao što vidimo, dozvoljavaju se dvostruki standardi i vlada opšte licemerje na međunarodnoj sceni. Izjave iz Moldavije su samo jedan probni balon iz kojeg će, eventualno, krenuti da se podgreva ta priča o menjanju granica - ocenjuje Miletić.
Politički analitičar Srđan Barac kaže za Kurir da bi hipotetička izjava o ujedinjenju Republike Srpske i Srbije imala, pre svega, političko-simbolički, a ne operativni karakter.
- Takva izjava bi momentalno proizvela snažne međunarodne reakcije i to ne zato što bi predstavljala realan, neposredan plan, već zato što bi otvorila pitanje koje u savremenoj evropskoj politici važi za selektivno zabranjeno. Važno je podsetiti da ideja srpskog nacionalnog ujedinjenja nije proizvod savremene politike, niti je nastala u kontekstu ratova devedesetih. Njeni koreni sežu duboko u 19. vek, u period formiranja modernih evropskih nacija. Još u dokumentu "Načertanije" Ilije Garašanina iz 1844. godine, Srbija se pojavljuje kao država koja razmišlja o okupljanju srpskog naroda rasutog u više tadašnjih carstava. U tom smislu, srpsko pitanje nije istorijski izuzetak, već deo opšteg evropskog procesa nacionalne integracije - naglašava Barac.
On napominje da je paradoks savremene međunarodne politike u tome što se upravo Srbima danas osporava ono što je drugima dozvoljeno.
- Od ujedinjenja Italije i Nemačke u 19. veku, preko mirnog ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke 1990. godine, pa do savremenih primera promena granica uz međunarodnu podršku, ideja ujedinjenja naroda nije principijelno zabranjena, već politički selektivno tumačena. U tom kontekstu, eventualna izjava o ujedinjenju Republike Srpske sa Srbijom bila bi, pre svega, test granica dozvoljenog diskursa, a ne najava promene Dejtonskog poretka. Republika Srpska je međunarodno verifikovan entitet, nastao u okviru mirovnog sporazuma i svaka ozbiljna politika u Beogradu je svesna da se statusna pitanja ne rešavaju deklaracijama, već dugotrajnim političkim i pravnim procesima - navodi Barac.
On dodaje da bi reakcije Zapada u takvom scenariju verovatno bile oštre, ali i predvidive.
- One bi otvorile neprijatno pitanje zašto se samo srpskom narodu trajno zabranjuje da uopšte govori o nacionalnom ujedinjenju, čak i na nivou političke ideje, dok se slični procesi drugde tolerišu ili podržavaju. Zato bi takva izjava više govorila o dvostrukim standardima međunarodnog poretka nego o realnoj promeni politike Srbije. U tom smislu, ona bi bila manje čin revizionizma, a više ogledalo u kome bi se videla ograničenja savremenog sistema kada je reč o srpskom pitanju.
