"UBILI SU MI DETINJSTVO" Potresna ispovest unuke stradalog Vranjanca slomila Srbiju: Obaveza je da pamtimo istinu i učimo generacije da je život dragocen
Član porodice Maneta Anđelkovića stradalog u NATO agresiji, njegova unuka Julijana Anđelković poručila je da je potebno da nas ovo sećanje pozove na još veću odgovornost.
- Rođena sam na Vidovdan. Unuka sam Maneta Anđelkovića koju su zločinci ubili u svojoj kući, a njegovu suprugu Mirjanu, moju nanu, teško povredili. Od tog 30. maja 1999. godine kada su ubijene moje igračke kojima sam se igrala, kada su ubijeni moj i Ivanov krevetić, kada je ubijena moja soba i moja kuća, život moje porodice se drastično promenio. Mesto okupljanja, mesto sigurnosti i topline pretvorio se u ruševine i tugu. Promenio se i život naših komšija. Promenio se život svih Vranjanaca - rekla je ona.
Podsetila je na Vranjance stradale u NATO agresiji.
- Danas stojimo u tišini koja govori više od reči i sećamo se kada je nebo iznad naše zemlje bilo ispunjeno zvukom sirena i detonacijama. Godišnjica je, ali za mnoge od nas to nije samo istorija. Kao što vidite, to su i lične uspomene, to su i prazne stolice za porodičnim stolom, to su detinjstva koja su prerano naučila šta je strah. Ja ovo večerašnje okupljanje ne doživljavam samo kao sećanje na stradanje ili samo kao pogled unazad, već kao davanje obaveze prema budućnosti.
- Obaveza je da pamtimo istinu, obaveza je da negujemo mir, obaveza je da učimo moju generaciju i one koje dolaze koliko je život dragocen. Danas, kada izgovaram ove reči, mislim na svog dedu, na njegov osmeh, na njegov glas, na sve one trenutke koje nismo stigli da proživimo zajedno, ali mislim i na preko 2.000 poginulih u toku agresije. Znam da svaka porodica nosi slično ime u svom srcu - rekla je ona.
- Neka im je večna slava i hvala, navela je za kraj. Jedno je sigurno, da smo skupili dovoljno snage da jasno i glasno rat iz 1999. godine nazovemo pravim imenom - agresijom, zločinom većim od zločina - poručila je Julijana.
· Reaguj