OLIMPIJSKE IGRE POD SENKOM SVASTIKE: Berlin je u leto 1936. postao centar sveta! Hitler je hteo potvrdu superiornosti arijevske rase, a dobio je OVO
Kad je 1. avgusta 1936. godine Adolf Hitler otvorio moderne XI Letnje olimpijske igre, Berlin nije bio samo domaćin najveće sportske priredbe na planeti. Nemačka prestonica postala je pozornica na kojoj je Treći rajh želeo da svetu pokaže svoju snagu, disciplinu i navodnu rasnu superiornost. Nikada pre toga sport nije bio toliko isprepleten s politikom, niti je jedna država uložila toliko truda da na Olimpijskim igrama predstavi sebe kao uzor čovečanstvu.
Na novom Olimpijskom stadionu okupilo se više od 100.000 gledalaca. Defile reprezentacija iz 49 država pratile su desetine hiljada zastava, vojni orkestri i precizno režirana ceremonija. Više od 4.400 sportista zaklelo se da će se takmičiti časno, dok su milioni ljudi širom sveta putem radija pratili svaki trenutak spektakla. Berlin je tih dana izgledao kao grad budućnosti. Široke avenije bile su besprekorno uređene, hoteli su bili prepuni stranih gostiju, železničke stanice radile su bez prestanka. Restorani i kafei bili su puni sportista, čulo se više desetina jezika. Mnogi posetioci bili su očarani. Ali upravo je to bio cilj.
Glumili državu
Malo ljudi danas zna da Adolf Hitler nije obezbedio organizaciju Olimpijskih igara. Međunarodni olimpijski komitet dodelio je Berlinu domaćinstvo još 1931. godine, dok je Nemačka bila Vajmarska Republika. Trebalo je da olimpijada simbolizuje povratak zemlje u međunarodnu zajednicu posle Prvog svetskog rata. Dve godine kasnije sve se promenilo. Hitler je postao kancelar. Vrlo brzo ukinuo je političke slobode, zabranio opozicione stranke, otvorio prve koncentracione logore i započeo sistematski progon Jevreja. Mnogi su tada smatrali da Berlin više ne sme da bude domaćin Olimpijskih igara. Vodile su se ozbiljne rasprave o oduzimanju organizacije. Međutim, Međunarodni olimpijski komitet nije promenio odluku. Hitler je shvatio da u rukama ima propagandno oružje kakvo nijedan političar do tada nije imao. Pripreme za Olimpijske igre trajale su gotovo tri godine. Nemačka država je uložila ogroman novac u izgradnju sportskih objekata i uređenje grada. Izgrađen je monumentalni Olimpijski stadion od prirodnog kamena.
Podignuto je prvo moderno olimpijsko selo sa stotinama kuća za sportiste. Izgrađene su nove saobraćajnice, uređeni parkovi, železnica i javni prevoz. Ali najveća promena nije bila građevinska. Bila je politička. Po naređenju ministra propagande Jozefa Gebelsa, sa ulica su uklonjeni antijevrejski natpisi. Privremeno su nestale parole mržnje.
Policija je dobila naređenje da prema stranim gostima bude maksimalno ljubazna. Strani novinari dobijali su samo ono što je režim želeo da vide. Nemačka je šesnaest dana glumila državu kakva nikad nije bila. Istoričari danas smatraju da je upravo tokom Olimpijskih igara nacistička propaganda ostvarila jednu od svojih najvećih međunarodnih pobeda.
Četiri zlata
Kad je dvadesetdvogodišnji Amerikanac Džejms Klivlend Ovens, zvani Džesi, stigao u Berlin, malo ko je mogao da pretpostavi da će upravo on postati najpoznatiji učesnik Olimpijskih igara. Rođen 1913. godine u siromašnoj afroameričkoj porodici u Alabami, odrastao je u Klivlendu, gde je već kao srednjoškolac pokazao neverovatan talenat za atletiku. Samo godinu dana pre olimpijade, na univerzitetskom prvenstvu SAD u En Arboru, za manje od jednog sata izjednačio je jedan i postavio čak tri svetska rekorda. Taj podvig mnogi istoričari atletike i danas smatraju najvećim pojedinačnim nastupom u istoriji ovog sporta. Ali olimpijada u Berlinu nije bila obična. To je bio sudar dve potpuno različite predstave o svetu. S jedne strane nalazio se Adolf Hitler, uveren da će nemački sportisti potvrditi nacističku teoriju o superiornosti arijevske rase. S druge strane stajao je mladi crni Amerikanac koji nije razmišljao o politici. Želeo je samo da pobedi. Prvog dana atletskih nadmetanja Ovens je osvojio zlato na 100 metara. Nekoliko dana kasnije bio je najbolji u skoku udalj. Treće zlato stiglo je u takmičenju na 200 metara. Na kraju je američku štafetu 4x100 metara doveo do novog svetskog rekorda i četvrte zlatne medalje. Nikada ranije nijedan atletičar nije osvojio četiri zlata u ovim disciplinama na jednim Olimpijskim igrama.
Dok su nacistički propagandisti pokušavali da u prvi plan stave uspehe nemačkih sportista, novinari iz celog sveta pisali su samo o jednom čoveku. Džesi Ovens je postao najveća zvezda Berlina. Publika ga je dočekivala ovacijama. Hiljade ljudi tražile su njegov autogram. Čak su i nemački gledaoci ustajali sa svojih mesta kada bi izlazio na stadion. Bio je to prizor koji Hitler nije mogao da spreči.
Istina ili mit
Prema popularnoj priči, Hitler je demonstrativno napustio stadion kako ne bi čestitao crnom američkom atletičaru. Istorijske činjenice govore nešto drugo. Prvog dana olimpijade Hitler je lično čestitao nekolicini nemačkih pobednika. Međunarodni olimpijski komitet odmah ga je upozorio da ne može da pravi razliku među sportistima. Pravilo je bilo jednostavno. Ili će čestitati svim osvajačima medalja, ili neće nikome. Hitler je odlučio da više nikoga ne prima. Zbog toga nije čestitao ni Džesiju Ovensu. Ali nije čestitao ni desetinama drugih olimpijskih šampiona. Godinama kasnije upravo je Ovens pokušavao da razbije ovaj mit. Govorio je da mu je Hitler, prolazeći pored lože, otpozdravio podizanjem ruke i da nije smatrao da ga je nemački vođa lično uvredio. Mnogo više ga je pogodilo ono što ga je čekalo kod kuće.
Po povratku u SAD Džesi Ovens nije postao nacionalni heroj kakvim ga danas smatra ceo svet. Predsednik Frenklin Delano Ruzvelt nije ga pozvao u Belu kuću. Nije mu uputio ni zvaničnu čestitku. U mnogim restoranima i hotelima Ovens je i dalje morao da koristi sporedni ulaz zbog rasne segregacije koja je tada bila deo američke svakodnevice. Kasnije je izgovorio rečenicu koja je ostala upamćena: „Hitler me nije ignorisao. Ignorisao me je moj predsednik.” Ta izjava najbolje pokazuje koliko je svet tridesetih godina bio složen. Čovek koji je postao simbol pobede nad nacističkom ideologijom i dalje nije imao jednaka prava ni u sopstvenoj zemlji.
Belosvetska prevara
Tokom Olimpijskih igara Berlin je na dve nedelje postao grad bez progona, mržnje i nasilja. Bila je to pažljivo režirana predstava koja je trebalo da ubedi svet da su upozorenja o nacističkoj diktaturi preterana. Dok su sportisti trenirali u olimpijskom selu, iza kulisa se odvijala jedna od najuspešnijih propagandnih operacija XX veka. Adolf Hitler i ministar propagande Jozef Gebels znali su da će tih šesnaest dana oči čitavog sveta biti uprte u Berlin. U nemačku prestonicu stiglo je više od 3.000 novinara iz gotovo svih delova planete, a milioni ljudi svakodnevno su preko radija pratili izveštaje s takmičenja. Nacisti nisu smeli da dozvole nijednu grešku.
Po naređenju vrha države, sa ulica su uklonjeni natpisi „Jevrejima zabranjen ulaz”, privremeno su zaustavljene najvidljivije represivne mere, policiji je naređeno da bude ljubazna prema strancima, a nacističkim aktivistima je zabranjeno da izazivaju incidente. Berlin je izgledao kao uzorna evropska metropola. Ali to je bila samo predstava. Čim je olimpijski plamen ugašen, nacistički teror nastavljen je još brutalnije.
Jevrejski sportisti
Jedno od najosetljivijih pitanja Olimpijskih igara bilo je učešće sportista jevrejskog porekla. Nacističke vlasti želele su da njihova reprezentacija bude potpuno rasno čista.
Međutim, zbog međunarodnog pritiska morale su da naprave ustupak. U nemački tim uvrštena je mačevalka Helena Majer, osvajačica olimpijskog zlata iz Amsterdama 1928. godine, čiji je otac bio jevrejskog porekla. Njeno prisustvo režim je koristio kao dokaz da navodno nema diskriminacije. Istovremeno, brojni drugi vrhunski jevrejski sportisti nisu dobili priliku da nastupe. Najpoznatiji slučaj bila je skakačica uvis Gretel Bergman, tada među najboljima na svetu. Mesecima je trenirala s reprezentacijom, da bi neposredno pred početak Olimpijskih igara bila izbačena iz tima uz obrazloženje da nije dovoljno kvalitetna. Nikada nije dobila priliku da se bori za olimpijsku medalju.
Propagandna pobeda
Često se može čuti tvrdnja da međunarodna zajednica nije znala šta se događa u Nemačkoj. To jednostavno nije tačno. Već 1935. godine evropski i američki listovi opširno su pisali o tzv. nirnberškim zakonima, progonu Jevreja i političkih protivnika. U Sjedinjenim Američkim Državama vodila se višemesečna rasprava da li uopšte poslati reprezentaciju u Berlin. Predsednik Amaterskog atletskog saveza SAD Džeremaja Mahoni smatrao je da bi odlazak predstavljao moralnu podršku nacističkom režimu. Nasuprot njemu stao je predsednik Američkog olimpijskog komiteta Ejveri Brandidž. Njegova poruka bila je kratka: „Sport nema veze s politikom.” Na kraju je upravo to mišljenje prevagnulo. Američki sportisti doputovali su u Berlin. Istoričari će kasnije oceniti da je Hitler upravo zahvaljujući toj odluci ostvario ogromnu propagandnu pobedu.
I danas mnoge iznenadi podatak da Olimpijske igre 1936. praktično nisu bile bojkotovane. Na njima je učestvovalo 49 država, više nego na bilo kojim prethodnim letnjim igrama. Španija jeste planirala bojkot. U Barseloni je trebalo da budu održane Narodne olimpijske igre, zamišljene kao demokratska alternativa Hitlerovoj olimpijadi.
Na njih je trebalo da doputuje više od 6.000 sportista iz dvadesetak zemalja. Ali samo nekoliko dana pre otvaranja izbio je Španski građanski rat. Takmičenje nikad nije održano. Sovjetski Savez nije učestvovao, ali ne zbog bojkota, već zato što još nije bio deo olimpijskog pokreta. Na kraju je gotovo čitav svet ipak došao u Berlin.
IVAN ČORBIĆ
