VELIKA PLJAČKA VOZA! Pe­t­nae­st lo­po­va za 20 mi­nu­ta po­ni­zi­lo bri­tan­sku državu: Ra­zbo­j­ni­ci u 120 vre­ća od­ne­li 2,6 mi­lio­na fu­n­ti

Nekoliko minuta posle tri sata ujutru, 8. avgusta 1963. godine, noćni poštanski voz koji je iz Glazgova prevozio novac prema Londonu približavao se mostu Bridžgo u Bakingemširu. Mašinovođa Džek Mils i njegov pomoćnik Dejvid Vitbi prolazili su ovom deonicom bezbroj puta. Ništa nije nagoveštavalo da će upravo tu početi pljačka koja će promeniti istoriju britanskog kriminala.

Iz mraka su odmah istrčali maskirani ljudi. Sve je bilo precizno isplanirano. Jedna grupa preuzela je lokomotivu, druga poštanske vagone, dok su ostali obezbeđivali prilaze i put kojim su čekali kamioni za transport plena. Nije bilo panike ni pucnjave. Svako je znao svoju ulogu.

Vođa bande Brus Rejnolds računao je da će jedan od njegovih ljudi preuzeti upravljanje lokomotivom i pomeriti voz nekoliko stotina metara do mesta gde su čekala vozila. Međutim, model lokomotive bio je noviji nego što su očekivali i njihov čovek nije umeo da je pokrene.

Vreme je prolazilo. Rejnolds je zato naredio mašinovođi Džeku Milsu da sedne za komande. Kad je odbio, jedan od razbojnika udario ga je metalnom šipkom u glavu. Povreda nije bila smrtonosna, ali je ostavila trajne posledice, od kojih se nikad nije potpuno oporavio. Mils je na kraju pokrenuo voz do unapred određenog mesta. Tada je počeo glavni deo operacije. Poštanski službenici morali su da otvore vagone, a pljačkaši su tačno znali koje vreće sadrže gotovinu. Za manje od dvadeset minuta iz voza je izneto oko 120 vreća sa 2,6 miliona funti (današnjih 75 miliona funti) - tada najvećim plenom u istoriji Britanije.

Kad su kamioni nestali u mraku, na pruzi su ostali samo šokirani železničari. Delovalo je da je izvršen savršen zločin. Niko tada nije slutio da će banda napraviti grešku koja će je skupo koštati.

Pad bande

Posle pljačke kamioni su stigli na usamljenu farmu Lederslajd, napušteno imanje skriveno među poljima Bakingemšira. Tu je trebalo da podele novac, unište tragove i raziđu se pre nego što policija organizuje potragu. Rejnolds je insistirao da se zadrže što kraće. Znao je da je svaki minut opasan. Međutim, posle višemesečnih priprema i napetosti većina ljudi želela je predah. Skuvali su čaj, otvorili konzerve hrane, zapalili cigarete, a neki su čak pronašli stari Monopol i počeli da igraju dok su čekali raspodelu plena. Upravo tada napravili su grešku koja će ih odati. Na šoljama, flašama, tanjirima, kvakama, prozorima i nameštaju ostali su brojni otisci prstiju. Kuću su napustili u žurbi, uvereni da ih policija nikad neće povezati s tim mestom. Nekoliko dana kasnije, posle anonimne dojave, Skotland jard je stigao na farmu. Novca više nije bilo.

Ali tragova jeste. Forenzičari su pronašli desetine otisaka prstiju, opuške cigareta, prljavo posuđe i napuštenu partiju Monopola. Ono što je za pljačkaše bio bezazlen predah, za istražitelje je postalo pravo bogatstvo. Rejnolds je gotovo savršeno isplanirao pljačku. Nije, međutim, uspeo da isplanira ljudsku neopreznost.

Bruka Skotland jarda

Vest o pljački izazvala je šok širom Britanije. Država koja je važila za uzor reda i bezbednosti odjednom je morala da objasni kako je grupa od petnaestak ljudi uspela da zaustavi državni poštanski voz i nestane s milionima funti.

Skotland jard formirao je jedan od najvećih istražnih timova do tada. Iskusni detektivi, forenzičari i stručnjaci za otiske prstiju zaključili su da ovakav zločin nije mogao biti delo običnih razbojnika. Iza njega je stajala organizovana kriminalna grupa, koja je mesecima proučavala rad železnice i transport novca. Iako na mestu pljačke gotovo da nije bilo tragova, farma Lederslajd promenila je tok istrage.

Otisci prstiju ručno su upoređivani s policijskim kartonima, jer digitalne baze tada nisu postojale. Posao je trajao danima, ali su rezultati bili spektakularni. Jedan za drugim identifikovani su ljudi dobro poznati policiji zbog ranijih pljački i provala. Skotland jard tada menja taktiku i pokreće koordinisana hapšenja širom Engleske kako bi sprečio bekstvo osumnjičenih i pronalazak preostalog novca. Za nekoliko nedelja većina članova bande završila je iza rešetaka. Međutim, dvojica najvažnijih ljudi i dalje su bila na slobodi. Brus Rejnolds, organizator cele operacije, uspeo je da pobegne u inostranstvo. Ronald Bigs tek je trebalo da postane najpoznatiji begunac druge polovine 20. veka.

Suđenje

Kada je u proleće 1964. godine počelo suđenje u Ejlsberiju, Britanija nije pratila samo proces protiv jedne kriminalne grupe. Na optuženičkoj klupi sedeli su ljudi koji su pokazali da se pažljivo isplaniranom akcijom može nadmudriti sistem u koji je država decenijama imala bezrezervno poverenje.

Interesovanje javnosti bilo je ogromno. Novinari su svakodnevno opsedali zgradu suda, a britanska štampa gotovo da nije izlazila bez novih detalja o „pljački veka”. Dok su jedni optužene predstavljali kao smele odmetnike, drugi su upozoravali da je reč o opasnim kriminalcima, čiji bi uspeh mogao da podstakne novu eru organizovanog kriminala.

Tužilaštvo je raspolagalo snažnim dokazima. Otisci prstiju pronađeni na farmi povezivali su optužene sa skrovištem, a dodatnu težinu imali su iskazi svedoka i novčanice čiji su serijski brojevi odgovarali spiskovima koje su policiji dostavile banke.

Poseban utisak ostavio je iskaz mašinovođe Džeka Milsa. Mirno je govorio o noći kada je teško povređen, ali su posledice napada bile očigledne. Povreda glave trajno mu je narušila zdravlje i praktično okončala karijeru. Njegovo svedočenje razbilo je predstavu da je reč o "elegantnoj pljački bez žrtava".

Sudija Edmund Dejvis izrekao je neke od najstrožih kazni u tadašnjoj Britaniji. Vođe bande osuđene su na po trideset godina zatvora, dok su ostali članovi dobili višedecenijske kazne. Javnost je ostala podeljena - jedni su smatrali da je država morala da pošalje jasnu poruku organizovanom kriminalu, dok su drugi tvrdili da su presude bile izraz želje da se nadoknadi poniženje koje je država pretrpela. Ali priča time nije završena.

Mozak operacije

Dok su njegovi saradnici završavali iza rešetaka, Brus Rejnolds uspeo je da pobegne iz zemlje. Sa suprugom Anđelom i sinom Nikolasom godinama je menjao identitete i adrese, najpre u Meksiku, a potom i u Kanadi.

Novac koji je ukrao omogućio mu je život u bekstvu, ali ne i mir. Svaki telefonski poziv predstavljao je rizik, svaki novi poznanik potencijalnu opasnost. Paradoksalno, čovek koji je učestvovao u milionskoj pljački nije mogao slobodno da kupi kuću, otvori račun u banci niti legalno troši svoj novac. Kako su godine prolazile, krug ljudi kojima je mogao da veruje postajao je sve uži. Na kraju je napravio potez koji će kasnije nazvati najvećom greškom. Vratio se u Englesku. Verovao je da će se lakše sakriti u zemlji koju poznaje nego u tuđini. Međutim, policija je godinama strpljivo pratila svaki trag. Dana 8. novembra 1968. detektivi Skotland jarda pokucali su na vrata kuće u jugozapadnom Londonu. Rejnolds nije pružao otpor. Kasnije je priznao da ga nije pobedila policijska genijalnost, već činjenica da se od života u bekstvu ne može bežati zauvek.

Svetska senzacija

Za razliku od Rejnoldsa, Ronald Bigs nije bio organizator pljačke, ali je postao njeno najpoznatije lice.

Osuđen na trideset godina zatvora, u Vandsvortu je proveo svega petnaest meseci. U julu 1965. pobegao je uz pomoć saučesnika koji su ga čekali ispred zatvora sa improvizovanim merdevinama od užeta. Bekstvo je izazvalo politički skandal i otvorilo pitanje kako je jedan od najpoznatijih britanskih zatvorenika uspeo da umakne iz strogo čuvanog zatvora. Posle bekstva preko Belgije i Francuske stigao je do Australije. U Parizu je promenio izgled plastičnom operacijom, dobio nova dokumenta i godinama živeo pod lažnim identitetom.

Kada je opasnost ponovo postala prevelika, preselio se u Brazil. Tamo je zasnovao novu porodicu i dobio sina s Brazilkom Rajmundom de Masijedo. Upravo zahvaljujući tadašnjim brazilskim zakonima, koji su štitili roditelje maloletne brazilske dece od izručenja, britanske vlasti nisu mogle da ga vrate u domovinu.

Bigs je godinama gotovo otvoreno uživao u svojoj slavi. Davao je intervjue, fotografisao se s turistima, prodavao autograme i postao svojevrsna medijska atrakcija. Tabloidi su od njega napravili čoveka koji je nadmudrio Skotland jard, iako je sam kasnije priznao da je život u bekstvu bio daleko od glamuroznog.

Tek 2001. godine, bolestan i iscrpljen, dobrovoljno se vratio u London, gde je odmah uhapšen i vraćen u zatvor.

Milioni koji su nestali

Posle hapšenja gotovo svih učesnika očekivalo se da će policija pronaći i ukradeni novac. To se nije dogodilo.

Od ukupno 2,6 miliona funti vraćen je samo manji deo. Ostatak je nestao, ostavljajući prostor za brojne teorije - od priča da je zakopan širom Engleske do tvrdnji da je odavno završio u inostranstvu preko mreže pomagača koji nisu identifikovani. Ni sami učesnici nisu davali iste odgovore. U memoarima i intervjuima često su jedni drugima protivurečili, pa je granica između činjenica i legende postajala sve tanja. Rejnolds je kasnije govorio da ljudi pogrešno zamišljaju život posle velike pljačke. Milioni nisu donosili slobodu, već novi strah. Begunac ne može legalno da ulaže novac, kupuje nekretnine ili vodi normalan život, a svaki veći trošak mogao je da privuče pažnju policije. Na kraju su mnogi članovi bande izašli iz zatvora gotovo bez ičega. Novac zbog kojeg su rizikovali sve postao je teret koji nikad nisu uspeli da pretvore u život o kojem su sanjali.

Jedni su izgubili slobodu, drugi porodicu, treći zdravlje, a gotovo svi najbolje godine života.

Ivan Čorbić