Sedam, osam kilometara od centra Bujanovca, uz put ka Gnjilanu, zbile su se kuće Lučana. Poslednji Srbin iselio se osamdesetih godina i od tada u Lučanu žive samo Albanci. Ali, svi oni sa novinarom iz Kurira razgovaraju na srpskom. Važno im je da se razumemo...
Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. godine, tek što je rat na Kosovu završen, oružanu pobunu digli su Alabanci iz Preševa i Bujanovca. Lučane se tako našlo na obodu zone koju su držali pod oružjem sve do kraja avgusta 2001. godine. Onda je, uz zalaganje međunarodne zajednice (čitaj: NATO), taj sukob okončan, a sve učesnike pobune, osim direktnih počinilaca zločina, amnestirala je tadašnja Savezna Republika Jugoslavija.
Na to vreme podseća spomenik poginulom Lučancu u lepo održavanom malom parku ispod crvene zastave sa crnim dvoglavim orlom. Još se džamija i dve prodavnice nalaze u centru sela, odakle uski putevi, bez prostora za pešake, vode u mahale, među kuće ograđene visokim zidovima. I ovi su putevi na neki način uspomena na pomenutu pobunu - odmah po uspostavljanju mira, EU i Amerikanci uložili su velike pare u njihovo asfaltiranje.
- Moj prijatelju, ja da ti kažem: asflat se ne jede! - kaže Muadin Hamidi.
U Bujanovcu su sve fabrike pozatvarane, radnih mesta nema ni za Albance, a ni za Srbe koji se iseljavaju u Kraljevo, Smederevo, Beograd... Albanci u Švajcarsku, Belgiju, Nemačku, gde ko koga ima. Ali, Evropa računa da je dala asfalt, objašnjava mi Muadin, i da je to dosta, pa došljake prima samo na privremeni rad.
- Stotinak Lučanaca sada je na radu u Nemačkoj, najviše voze kamione. Prvo odu na mesec dana, pa na tri, pa na šest... a između toga samo izađu iz EU i vrate se zbog papira - kaže mi jedan njegov sused, dok razgovaramo ispred prodavnice. Ljubazni su, počastili su novinra i fotografa Kurira sokom, trude se da nam objasne situaciju, ali ne žele svi da im se ime pojavi u novinama.
U principu, situacija je ovakva: ugovor o poslu u Nemačkoj lako se sklapa, jer je potražnja za radnicima velika, ali se na radnu vizu, zbog spore birokratije i velikog broja zahteva, dugo čeka. Ranijih godina dobro su prolazili i tražioci azila - ostanu po pola godine dok ih ne odbiju i vrate u Srbiju, ali za to vreme primaju pomoć veću nego što je učiteljska plata u Bujanovcu, pa se isplati... Sada toga, zbog izmenjenog odnosa EU prema doljacima, nema.
- U Lučane se živi od para zarađenih u inostranstvu i poljoprivrede - priča Muadin.
Zemlja je dobra i rodna, kroz selo teče Južna Morava, ali... Ono što proizvede, Muadin nema kome da proda. Na Kosovo (administrativna linija je desetak kilometara daleko), ne može zbog raznoraznih propisa i carina. Ne može ni u Vranje, ni severnije jer, kako kaže Muadin, „niko neće da kupi paradajz od Albanca“. Ostaje mu pijaca u Bujanovcu, na kojoj je više prodavaca poput njega nego kupaca...
Pristupajući grupi Lučanaca isprd prodavnice, naglasio sam da moja pitanja neće imati veze sa politikom. Ali, hoćeš-nećeš, razgovor nam se oteo i nekako sam otišao na tu stranu. Pitam Muadina Hamidija šta misli o pripajanju Lučana Kosovu.
- Ja sam za pripajanje Lučana - reče on i sačeka da zapišem, a onda doda - ali Švajcarskoj! Nasmeja se, a smeju se i drugi. Onda mi ponudiše još jedan sok.
Kasnije, kasno uveče, u bujanovačkim kafićima prepoznajem neke mlade Albance iz Lučana. Atmosfera je tipična gradska: hromirani šankovi i pletene fotelje, šarena pića na stolovima i muzika sa svetskih top-lista... ali sede sami. Ako negde ima devojaka, to su Srpkinje...
Kurir / Momčilo Petrović Foto: Ana Paunković
