Pošto su i Sveti vladika Nikolaj i Pupin napadani, prekriveni lažima, a u potpuni zaborav pao je veliki suprug Jelene Lozanić - Džon Frotingem, ovo malo svetlo može da iscrta put kojim stižemo do njihovog zajedničkog rada za dobrobit srpske ratne siročadi i celog srpskog naroda.
Džon Frotingem je čovek koji je više i srčanije nego svi drugi stranci pomagao srpski narod. Odlikovao ga je Živojin Mišić, odlikovao ga je kralj Aleksandar. Deca su ga zvala „oče Frotingem“. Bolnice, odeća, hrana, pa i kilogrami zlata - sve je od njega išlo nama. On nema spomenik. Nema ulicu. Nema sećanje. Kad je u jednom trenutku nastao problem s birokratama - nisu puštali 230 srpske dece na dalji put - on je uzeo olovku sve ih usvajajući, pisao da je svako od dece - njegovo. I spasao ih je. Ako gledate iz Pupinove arhive videćete ga, velikog, hrabrog.
Pogled zlata vredan
Jelena Lozanić piše posle posete Pupinovom domu u Norfolku, a to je pogled zlata vredan:
„Septembar 1915. Zidovi velikog salona, u kome smo sedeli, obloženi su orahovinom. Nameštaj je u stilu italijanske renesanse. Sedišta i zavese su od istog brokata. Ova soba ima izgled neke kapele, nečeg religioznog, čemu mnogo doprinose i orgulje koje je Pupin postavio. On taj instrument voli i na njemu svira. Ali ni u taj salon Pupin nije zaboravio da stavi nešto blisko njegovoj zemlji i njegovom srcu. Na belom mermernom kamenu nalaze se u bareljefu dva velika bronzana vola, koji podsećaju na te hranioce srpskog sela koji, od jutra do mraka, neumorno vuku i tegle i pomažu srpske domaćine na selu da obave mnogobrojne poslove.
Soba za rad
Zidovi Pupinove trpezarije obloženi su kestenovim drvetom, što pokazuje Pupinovu ljubav prema plemenitom drvetu. Sto u trpezariji bio je ukrašen srebrom, kristalima i cvećem raznih žutih tonova, od bledožutog, narandžastog do bakarnožutog. Tek pošto sam sela za sto opazila sam prekoputa kamin od beličastog grubog mermera i na njemu opet srpski motiv. Izrađen u bareljefu, sedi i peva slepi guslar Filip Višnjić, a oko njega okupljeni ljudi, žene i deca pažljivo slušaju kako im uz zvuke gusala kazuje našu istoriju i podvige naših junaka.
Biblioteka ili, bolje reći, Pupinova soba za rad sva je obložena drvetom otvorenožute boje, s vanredno lepim motivima grožđa i vinovog lišća u drvorezu. Izbočeni prozori su puni zelene paprati i čoveku se čini da je to samo produžetak spoljašnje bašte. U toj sobi je mnogo knjiga i časopisa po policama, dok je sto za rad prekriven hartijama, pismima, telegramima, ponekim čak i neotvorenim. I u toj sobi se nalazi veliki kameni kamin, uz čiju smo vatru dugo i više puta u noć sedeli i razgovarali. Najčešće bi nam Pupin pričao nešto polako, razlagao i iznosio mišljenje. Ta je soba, nema sumnje, najprisnija soba u kući. Oseća se da se tu sedelo, živelo, mislilo, razgovaralo i radilo.
Posle ručka profesor Pupin je pričao, šetajući s nama, da je celo ovo imanje uredio tokom ovih devetnaest godina. Pričao je kako je leti, pre rata, ustajao u pet ujutro i počinjao da radi s nekim našim Hercegovcima i tako bi do večere proveo u poslu. Taj ga je fizički rad održavao te je uvek bio svež za zimske varoške studije na univerzitetu.“
(Kurir.rs/Aleksandra Ninković Tašić /Foto: Profimedia)
