Poslednja faza Prvog svetskog rata, ona u kojoj je oslobođena Srbija, počela je probojem Solunskog fronta.
Posle artiljerijske pripreme koja je počela 14. septembra 1918. u osam časova na celom frontu, Prva i Druga srpska armija, ojačane sa dve francuske divizije, slomile su otpor Bugara i probile front, a od 20. septembra bez prestanka su gonile bugarske i nemačke vojnike na sever.
Bugarska je pala prva
Već 24. septembra Bugarska je zatražila primirje, ponudivši da cevi svog oružja okrene na dotadašnje saveznike Austrijance i Nemce. Zahtev je bio upućen „francusko-engleskim snagama“, dok je Srbija bila namerno izostavljena, iako su baš Srbi najviše od njih stradali. Posle nekoliko dana pregovora, tokom kojih se Bugarima toliko žurilo da su, osim preko parlamentaraca, poruke emitovali i na radiju, prihvaćena je njihova kapitulacija 29. septembra. Da ne bi došlo do osvete, postignut je dogovor da srpska vojska ne prelazi bugarsku granicu.
Glavnina okupacionih snaga povlačila se iz Srbije zadrživim naletom srpske vojske.
Već 25. septembra zauzet je Štip, zatim Kočane i Ovče Polje, a potom su oslobođeni Veles, Kruševo, Skoplje, zatim Vranje, Pirot, Niš... Koliko je bio silan ovaj nalet, najbolje ilustruje podatak da su za dva meseca od Dobrog Polja na jugu Makedonije do Beograda vojnici prešli 800 kilometara.
Neviđena pljačka
Često se dešavalo da komora - kuhinja i tovari sa hranom - nije mogla da prati brzo nadiranje borbenih jedinica, pa vojnici danima nisu dobijali obroke, Ali nisu bili gladni - hranio ih je narod srećan što je mrski okupator oteran.
Za to vreme, u još neoslobođenom Beogradu se odvijala pljačka. Već u proleće 1918. godine, okupatorska austrougarska vojska popisala je svu imovinu i odredila redosled kojim će biti iznošena iz Srbije prilikom povlačenja. Da bi se ovo otimanje imovine odvijalo neometano, sakupljeno je 250 talaca i zaprećeno da će svi biti pobijeni ako se građanstvo bude opiralo otimačini. Posle rata pronađen je zapisnik onog što je odneto u Vukovar: „Jedanaest vagona eksplozivnog materijala, 113 vagona provijanta (namirnica), 50 vagona šina, 1.125 vagona žitarica, 140 vagona soli, 22 vagona praznih buradi, 50 vagona raznih ruda, 56,5 vagona dasaka, 30 vagona monopolske robe (duvan, so...), 133 vagona raznovrsnog nameštaja (klavira, lustera, ćilima i dr.), 122 vagona cementa, 20 vagona keramike, veliki deo električnog i vodovodnog uređaja Beograda koji se mogao poneti, sedam vagona bakra, mnogo vina i rakije...“
Takođe, prema docnijem priznanju guvernera Srbije Fon Reme-Berenfeldskog, u južnu Mađarsku je pre evakuacije poslato „sve što se moglo prevesti lađom ili železnicom: 4.000 vagona žita, 10.000 vagona stoke za klanje, 10.000 komada rogate marve, 10.000 svinja, 4.000 ovaca, 15 vagona kukuruza, ogromne količine oružja i municije...“
Uz ovu organizovanu pljačku, kralo se i neorganizovano - sve odreda. Bahati vojnici, osećajući da se bliži kraj njihovoj moći, upadali su u kuće, klali živinu, odnosili burad, korita, razbijali i lomili prozore i ono što nisu mogli da ponesu.
A poslednjeg dana pred napuštanje Beograda, Nemci su opljačkali sve radnje od Terazija do Slavije, onesposobili prenos struje i gradski vodovod, i porušili železničku stanicu i most na Savi.
Visoka cena pobede
Rano ujutru 1. novembra na ulicama Beograda pojavile su se prve komite (četnici, dobrovoljci - prim. nov.) a oko 10.30 u grad je ujahao konjički eskadron Dunavske divizije i izbio na Kalemegdan. Odmah za njim stigao je komandant Prve armije vojvoda Petar Bojović.
Oko 13 časova poslednji nemački vojnici napustili su Beograd. Kraj rata Beograd je dočekao kao jedan od najrazorenijih gradova Evrope. Za hrabro držanje u ratu, srpska prestonica je 1920. odlikovana francuskim Krstom viteza Legije časti.
A čitava Srbija bila je oslobođena 3. novembra.
Cena koju je Srbija platila za pobedu u ratu bila je ogromna.
Srbija je izgubila oko 26 odsto stanovništva - nesumnjivo više od milion civila i vojnika. Svaka druga srpska muška glava nestala je u Velikom ratu.
Granice Srbije u novembru 1918.
KO TO KAŽE, KO TO LAŽE...
U novembru 1918, neki krajevi: Srem (24. novembra), Banat, Bačka i Baranja (25. novembra) i Crna Gora (26. novembra) proglasili su ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom. Granice takve Srbije izgledale su kao na slici. Formiranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. i Mirovnim ugovorom sklopljenim u Versaju 28. juna 1919. godine, te granice su promenjene.
Natalijina ramonda
U SPOMEN NA SVE NEVINO POSTRADALE
- Srbija od 2012. obeležava 11. novembar kao Dan primirja u Prvom svetskom ratu, u spomen na sve nevino postradale od 1914. i 1918. godine. Pre toga se, od 2005, obeležavao na prvim časovima u svim osnovnim i srednjim školama u Srbiji.
- Ovaj dan slave sve zemlje koje su 11. novembra 1918. godine u 11 sati u Francuskoj, u francuskom gradu Kompjenju potpisale primirje sa Nemačkom i time okončale Prvi svetski rat.
- Iako je u Srbiji rat trajao dva dana duže (primirje je potpisano 13. novembra), slavi se 11. novembar kako bi se pokazalo, kažu istoričari, „da smo deo šire priče i da nije u pitanju klasično srbovanje“.
- Simbol Dana primirja u Srbiji je cvet Natalijina ramonda. Dobio je ime po kraljici Nataliji Obrenović (1859-1941) a latinski naziv mu je Ramonda nathaliae. Ova biljka, i kad se potpuno osuši, oživi ako se zalije vodom. Takvo njeno „ponovno rađanje“ poredi se sa Srbijom koja je uspela da vaskrsne posle iscrpljujućeg Prvog svetskog rata.
- Zajedno sa Natalijinom ramondom, amblem Dana primirja sačinjava i traka Albanske spomenice. Ova medalju za spomen na povlačenje srpske vojske preko Albanije stekli su svi pripadnici srpske vojske koji su se povlačili preko Albanije u zimu 1915/1916. godine.
Kurir.rs/Momčilo Petrović/Foto: Arhiva
