Govor majora Dragutina Gavrilovića uoči odsudne bitke za odbranu Beograda u oktobru 1915. godine poznat je svakom građaninu Srbije koji je prošao makar kroz osnovnu školu: „Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd!“
Slikovita ličnost
Tačno u tri po podne bataljon majora Gavrilovića krenuo je u juriš. Većina vojnika je izginula, major Gavrilović je ranjen, a njegov govor ušao je u istoriju.
Opravdano?
Teško.
Na prvom mestu - a ozbiljni istoričari su u tome jednoglasni - zato što Vrhovna komanda ni tada, a ni pre ni posle, naređenje kojim bi neku jedinicu žrtvovala - nije izdala! Što se toga, dakle, tiče, ono da su vojnici „izbrisani iz brojnog stanja“ samo je besedničko preterivanje, sračunato na motivisanje boraca uoči bitke!
Na drugom - zato što major Dragutin Gavrilović, čovek van svake sumnje hrabar i odličan oficir, taj govor uopšte nije ni održao!
Prvi put se uopšte njegovo obraćanje borcima pominje tek 1930. godine, i to u knjizi jedne veoma slikovite ličnosti - memoarima Đorđa Roša objavljenim pod naslovom „Na Dunavskom keju“.
Roš, sin Nemca koji je u Srbiju došao kao stručnjak za izgradnju železnice i majke Slovenke, kao 18-godišnjak je 1913. bio dobrovoljac u Drugom balkanskom ratu, a 1915. je učestvovao u odbrani Beograda i u jurišu koji je naredio major Dragutin Gavrilović. Tada mu je metak probio vrat, grkljan i nerve kičmenog pršljena, pa je zarobljen. Iz logora u Češkoj dva puta je pokušavao beg, da bi 1917. bio razmenjen, pa preko Švajcarske odlazi na Solunski front. Kraj Prvog svetskog rata dočekao je kao vojni pilot. Demobilisao se u činu kapetana, postao predstavnik nemačke industrije i obogatio se trgujući s vojskom. Za vreme rata, po svemu sudeći, bio je saradnik nemačkog Gestapoa, a po oslobođenju je iz emigracije imao veoma značajnu ulogu u obnovi Hilandara. Jedino je nesvešteno lice sahranjeno u dvorištu ovog manastira. Sve je prilika da je on u memoarima, štampanim 1931, izmislio Gavrilovićev govor u svrhu jačanja mita o srpskom junaštvu.
Iz Roševih sećanja, govor je 1934. preuzeo Branislav Nušić i objavio ga u svom udžbeniku besedništva, a zatim ga je 1966. preštampao Miloš Đurić u antologiji „Besede“. Popularnim u narodu, međutim, učinio ga je tek Antonije Đurić u svojoj knjizi „Solunci govore“ 1979. godine, a pogodovalo mu je i „nacionalno buđenje“ Srba u to vreme.
Pisac ga ubio
U mit o „vojnicima izbrisanim iz brojnog stanja“ nikako se nije uklapala činjenica da je njihov komandant major Gavrilović - istina, teško ranjen - bitku ipak preživeo! Zato Nušić, iako je vrlo lako mogao da zna istinu, navodi da je Dragutin Gavrilović poginuo sa svojim vojnicima, i ta će se tvrdnja ponavljati sve dok u Vojnoj enciklopediji 1972. ne bude naveden tačan podatak - da su ga Nemci, kao pukovnika, zarobili na početku Drugog svetskog i da je umro u svojoj kući u Beogradu, ubrzo po oslobođenju, 1945. godine.
Inače, u feljtonima u dva najveća dnevna lista, Politici i Pravdi, objavljivanim na desetogodišnjicu odbrane Beograda 1925. godine, ime majora Dragutina Gavrilovića ne pominje se.
Beograd, 27. mart 1941.
LAŽNI KRALJ NA RADIJU
Sudbina puča izazvanog potpisivanjem Trojnog pakta visila je o koncu, a vođama prevrata kezila se smrtna kazna, jer nisu mogli da dopru do maloletnog kralja Petra II Karađorđevića
Na početku 1941. godine Kraljevina Jugoslavija našla se zaokružena sa svih strana, osim prema Grčkoj, saveznicima Nemačke i Italije. Hitler je izvršio jak diplomatski pritisak na Jugoslaviju da i nju privuče na svoju stranu, kako bi mogao da se posveti napadu na SSSR.
Tako su 25. marta 1941. godine predsednik vlade Dragiša Cvetković i ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković u Beču potpisali protokol o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu - savezu Nemačke, Italije i Japana.
Zamalo da ih streljaju
Gotovo odmah posle toga grupa oficira Jugoslovenske vojske naklonjenih Engleskoj izvela je puč i zbacila s vlasti tročlano kraljevsko namesništvo s knezom Pavlom i vladu Cvetković-Maček.
Sve je započelo 27. marta u 2.20 ujutru: pučisti su za samo jedan sat zauzeli zgradu Generalštaba, Radio Beograd i Glavnu poštu, i uhapsili Cvetkovića i njegove ministre. Pritom nisu nailazili ni na kakav otpor, a jedina žrtva, policajac, stradao je slučajno. General Dušan Simović je u zgradi Ministarstva vojske dovedenim stranačkim liderima jednostavno pročitao kome je od njih koje ministarstvo dodelio, a za sebe zadržao mesto predsednika.
Trebalo je, međutim, doći i do kralja Petra. Organizatori puča, generali avijacije Borivoje Mirković i Dušan Simović i major Živan Knežević, maloletnog kralja uopšte nisu obavestili o puču, ali im je njegova podrška zbog naroda bila veoma važna.
Kralj je, međutim, u Belom dvoru bio pod uticajem protivnika pučista, koji su od njega tražili da im pruži otpor. Kad su prevratnici na kapiju Belog dvora doneli tekst proglasa kojim je kralj trebalo da se preko Radio Beograda obrati narodu, straža nije htela da ih pusti da uđu, niti je proglas htela da dostavi kralju.
Sudbina puča visila je o koncu jer su se snage verne zbačenoj vladi i paktu s Hitlerom brzo organizovale posle prvobitnog šoka.
Zato se u devet ujutru u studiju Radio Beograda pojavio kapetan Jakov Jovović, čiji je glas bio vrlo sličan kraljevom. Imitirajući Petra II Karađorđevića, on je pročitao proglas o stupanju na presto: „U ovom teškom trenutku za naš narod odlučio sam da uzmem u svoje ruke kraljevsku vlast. Namesnici, koji su razumeli opravdanost mojih pobuda, odmah su sami podneli ostavke. Moja verna vojska i mornarica stavili su mi se odmah na raspoloženje i već izvršavaju moja naređenja. Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se okupe oko prestola. To je najsigurniji način da se u ovim teškim prilikama održi red unutra i mir spolja. Mandat za sastav vlade poverio sam armijskom đeneralu Dušanu T. Simoviću.“
Jurio Antu Pavelića
Doveden pred svršen čin, kraj Petar stao je uz pučiste. Posle objavljivanja ovog proglasa, narod je spontano izašao na ulice. Skandiralo se protiv potpisivanja Pakta i svrgnutog režima, nosile jugoslovenske, engleske i grčke zastave i klicalo mladom kralju Petru.
Jakov Jovović tokom rata je bio u četnicima Baja Stanišića i aktivno sarađivao sa okupatorom, a nakon poraza Nemaca emigrirao je u Južnu Ameriku. Bio je jedan od organizatora atentata na poglavnika NDH Antu Pavelića 1957. godine.
Krnjevo, Velika Plana, 1980.
DOPISALI SVETOG SAVU
„Srbija pripada porodici evropskih vrednosti. Prvi srpski episkop Sveti Sava govorio je da je Srbija istok Zapada i zapad Istoka, a postoji veoma duga istorija uzimanja i davanja između nas i Evrope“, rekao je patrijarh Irinej u februaru 2010. godine američkoj ambasadorki Meri Vorlik.
I ne samo poglavar SPC, mnogi političari i pisci često navode da je naša zemlja „istok Zapada i zapad Istoka“, smatrajući da je Sveti Sava vrlo zgodno opisao i današnji položaj Srbije.
Koliko samo greše!
Popularnost ovog citata rasla je osamdesetih i devedesetih godina i poklapa se sa „srpskim nacionalnim buđenjem“. Navodno je deo iz pisma koje je Sava Nemanjić uputio episkopu Iriniju, a u kojem je najmlađi Nemanjin sin tvrdio da je „Istok mislio da smo mi Zapad, a Zapad da smo Istok... A mi smo Srbi sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, i da priznajemo iznad sebe samo nebeski Jerusalim, a na zemlji nikoga“.
Stručnjaci za hrišćansko bogoslovlje odmah su uočili da istinski posvećen monah kao što je bio Sava, za kojeg je jedino Bog tvorac neba i zemlje i „gospodar naših života“, nikada ne bi govorio o „predodređenosti sudbinom“. Osim toga, izjava je nadmena i ohola - „ne priznajemo na zemlji nikoga“! - i odudara od svih ranijih i kasnijih Savinih smernih i skromnih reči, kakve i priliče srednjovekovnom duhovniku... Dodatnu senku sumnje na sporni citat bacila je i činjenica da je istoriji nepoznat episkop Irinije, koji je navodno živeo u Savino vreme, i kome je pismo bilo upućeno.
Na naučnom skupu „Sveti Sava u srpskoj istoriji i tradiciji“, održanom u proleće 1995. povodom četiri stotine godina od spaljivanja moštiju prvog srpskog arhiepiskopa, akademik Sima Ćirković argumentovano je dokazao da su „reči Svetog Save“ prvi put objavljene u zbirci pripovedaka Milana D. Miletića „Brojanice Svetog Save“, štampanoj 1980. godine u Krnjevu, naselju u velikoplanskoj opštini.
„Moglo bi se raspravljati“, piše istoričar Radivoj Radić, „najpre o pobudama koje su dovele do toga da ova krilatica bude izmišljena, s jedne, i da bude nekritički preuzimana od strane istraživača koji bi trebalo da znaju šta je prava naučna istina, s druge strane. Ne možemo a da ne primetimo da u spornom citatu koji je pogrešno pripisivan Svetom Savi naslućujemo odjeke ‚nesvrstanosti‘ iz vremena Hladnog rata. Tada je pored dva oštro sučeljena saveza, država Severnoatlantskog pakta i država Varšavskog ugovora, utemeljen i treći, po broju zemalja koje su u njega ušle najmnogobrojniji, ali po stvarnom uticaju na svetska zbivanja ipak najslabašniji od tri bloka.“
S obzirom na dosadašnju našu spoljnu politiku, ne čudi što ga je, s minimalnim varijacijama, često citirao prethodni predsednik Srbije Tomislav Nikolić...
Sofija, 1922.
PRLJAVA OSVETA BUGARA
Samo dva meseca posle udaje za kralja Aleksandra Karađorđevića, u Sofiji su objavljene otrovne pikanterije o mladoženji i Srbiji iz dnevnika kraljice Marije
Venčanje kralja Aleksandra I Karađorđevića i rumunske princeze Marije juna 1922. godine predstavljalo je višednevni spektakl. Oči Evrope bile su uprte u Beograd, a brojni izaslanici dvorova, ali i republikanskih vlada, sjatili su se u jugoslovensku prestonicu. Samo u poslednja 24 sata uoči venčanja u Beograd je kopnom, morem i vazduhom doputovalo više od 20.000 ljudi!
Kum na na kraljevskoj svadbi u Beogradu bio je sin engleskog kralja i potonji kralj Albert, a svoje izaslanike, ili cele delegacije, poslale su i mnoge druge države, pa čak i Japan i Persija, današnji Iran. Doputovao je i gost iz Austrije, s kojom je samo četiri godine ranije Srbija ratovala, jedino je Bugarima bio zabranjen dolazak! Sećanje na njihove zločine bilo je jače od protokola.
Osveta naših istočnih suseda usledila je vrlo brzo.
Već u ranu jesen iste godine listovi u Sofiji objavili su kao „svetsku ekskluzivu“ navodno pismo koje je „srpska snaja“, kraljica Marija tajno uputila svom ocu, rumunskom kralju Ferdinandu I.
Samo dva meseca posle venčanja, ona se jadala ocu i „proklinjala svoju sudbinu“, koja ju je bacila u kraljevinu koju je već „zahvatio haos“... i sve tako u tom stilu. Pismo je bilo vešto sročeno, u kabinetu tajne službe, jer se Bugarska teško mirila s porazom u Prvom svetskom ratu, iz kojeg je izašla sa smanjenom teritorijom. Iako je, na prvi pogled, cilj bio da se izazove sažaljenje nad sudbinom mlade kraljice Marije, namere tvoraca ovog falsifikata bile su mnogo ozbiljnije: destabilizacija dojučerašnjeg ratnog protivnika.
To što je ruku rumunske princeze prvo prosio bugarski kralj, pa je odbijen, a kralj Aleksandar imao više sreće - samo je bio motiv više.
Zanimljivo je da pisanje sofijske štampe listovi u drugim evropskim prestonicama: Rimu, Bukureštu, Berlinu, Parizu - inače nimalo gadljivi na takve skandale - nisu preštampavali, iako su Bugari u to polagali velike nade.
I sam dvor u Beogradu reagovao je dostojanstveno, pametno: objavljivanje navodnog „tajnog pisma“ propraćeno je ćutanjem. Ni demanti, ni protestna nota ambasadoru, samo ledeni nemi prezir. Posle nekoliko sedmica „pismo nesrećne kraljice Marije“ više niko nije pominjao.
Kurir / Momčilo Petrović
Foto: Arhiva
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
