KOPNENA AGRESIJA NA SRJ: Poginuli na Košarama i Paštriku su u raju jer su pakao već doživeli
Specijal -
Zdrav razum srpskih vojnika, uglavnom mladića od 18 do 22 godine na odsluženju redovnog vojnog roka, koji su se borili na Košarama od 9. aprila do 14. juna 1999. godine, verovatno im je govorio da se povuku, da beže glavom bez obzira sa krvave karaule preorane bombama i mecima na obroncima Prokletija. Ali srce im nije dalo... Ni korak nazad, ni jedan jedini pedalj zemlje. Iza njih bila je Srbija.
Na Veliki petak 9. aprila 1999. godine u tri sata posle ponoći počela je masovna artiljerijska paljba iz Albanije na granični prelaz Košare, odnosno Rasa Košares, uz pešadijski upad oko 1.500 boraca OVK. Napad je bio silovit, iznenadio je VJ i OVK je zauzela karaulu, ali nikada nije uspela da dublje prodre na KiM i zauzme Đakovicu, što je bio cilj. Krvlju, znojem, suzama i životima čak 110 srpskih heroja, Srbija je u paklu Košara odbranjena tokom NATO bombardovanja.
Najmlađi srpski heroj s Košara Vojislav Vukašinović svojevremeno je izjavio za Kurir da su se na karauli borili za čast i otadžbinu do poslednje kapi krvi!
- Svi smo mislili da branimo celu Srbiju. Rečima ne mogu opisati kakva je to vojska bila... Kada mog sina Luku u školi pitaju: „Ko ti je otac?“, on odgovara: „Heroj.“ Siguran sam da su vojnici poginuli na Košarama sada svi u raju, jer smo pakao doživeli na zemlji - pričao je Vukašinović.
Težak teren... Naša vojska hita na položajfoto: Printscreen
Prema rečima pisca knjige „Zov karaule“ Nenada Milkića, ali i drugim svedočenjima, među herojima Košara svojim delom i junaštvom izdvojili su se potporučnik Predrag Leovac, Ivan Vasojević Jaguar i Dragan Milićević Šumar.
- Peđa Leovac je Srbin iz Pljevalja, koji je bio ranjen pre napada kao komandir voda. Bio je na VMA na lečenju, ali je pobegao i vratio se na Košare! Na dan kad je poginuo niko nije želeo da krene na vis Maja glava. Dobrovoljno se javio sa svojom jedinicom i poginuo. Ivan Vasojević Jaguar je specifična priča. Rodom je iz Sjenice, imao je 24 godine kad je poginuo. U februaru 1999. otišao je na odsustvo i mogao je da se ne vrati. Ali kad god su mu to predlagali, govorio je: „Ko će štititi onu decu gore?“, iako je bio samo malo stariji od vojnika na karauli. Poginuo je štiteći trojicu vojnika. Dva dana pred smrt je poveo 12 saboraca na 300 specijalaca OVK i odbranio Košare! Dragan Šumar je iz Trstenika i čuvao je kotu 502, poznatu kao Šabani livade. Kada je uvideo da ne može da odbrani položaj, naterao je drugove da se izvuku, dok im je on vatrom branio povlačenje - podelio je s čitaocima Kurira Milkić.
Tepih bombardovanje... Srpske položaje na Paštriku tukla je strategijska avijacija SADfoto: Printscreen
Komandant odbrane Košara bio je pukovnik Ljubinko Đurković. Bitka za granični prelaz, u kojoj je poginulo 108 a povređeno 265 srpskih vojnika, završena je 14. juna potpisivanjem Kumanovskog sporazuma i povlačenjem VJ.
Nijedan srpski vojnik nije dezertirao iz pakla Košara.
Ispovest sestre heroja s Košara
PLATILI 17.500 EVRA ZA TELO JUNAKA
Vojnik rezervista Saša Komatović dao je život za otadžbinu tokom bitke na Košarama 6. maja 1999. godine sa svojim drugom Vladanom Stanojevićem. Porodica je njegove posmrtne ostatke sahranila tri godine kasnije, a sestra Dušica otkrila je za Kurir da je porodica bila žrtva mnogih prevara.
- Ni danas ne znamo kako je Saša poginuo. Saša i Vladan su krenuli da izvuku svog kolegu Mandića, koji je bio ranjen. Tom prilikom počinje stravična ofanziva terorista i njima se gubi svaki trag. Počeli su da nas zovu neki ljudi i traže nam otkup za Sašu. Govore nam da je živ i da se nalazi u zarobljeništvu u Makedoniji. Ukupno smo dali oko 17.500 evra... - priča Dušica Komatović, koja veruje da je njen brat ubijen zbog trgovine organima.
Goran Jevtović
KONTRANAPAD SA 12 VOJNIKA
Jedan od svedoka pakla Košara Goran Jevtović opisao je junake koji su tamo dali živote za čast, slobodu i otadžbinu:
- Oko podneva, na granični kamen C 4/6, oko 400 m od karaule, koji je sa 12 vojnika branio vodnik Ivan Vasojević Jaguar, iz Sjenice, preko proplanka je krenulo u napad oko 300 boraca specijalne jedinice OVK, svi u crnim uniformama. Naredio sam mu da se povuče i zauzme rastresitiji raspored. Izvršio je naređenje. Naredio sam mu zatim da se u slučaju ozbiljnijeg prodora neprijatelja povuče na rezervni položaj, da ne otvara vatru bez velike potrebe i strpljivo čeka pojačanje koje je već upućeno. Izvestio je da je razumeo naređenje. Usledilo je zatišje. Vasojević je izvestio o brojnosti protivnika i zahtevao artiljerijsku podršku u slučaju da krenu dublje na našu teritoriju. Naređeno mu je da ne preduzima ništa osim naređenih mera. Izvestio je da je razumeo. Desetak minuta kasnije, odjednom se u radio-vezi čuo njegov glas. Izdavao im je poslednje instrukcije za pravi juriš! U prvom trenutku pomislio sam da se šali, da pokušava da zavara neprijateljske snage i posebno stručnjake koji su slušali našu radio-vezu. Međutim, ubrzo smo shvatili da je slučajno zaglavio mikrotelefonsku kombinaciju u oprtaču, čime je nesvesno omogućio da svi koji su imali radio-uređaje slušaju uživo protivnapad 12 vojnika na najmanje 300 arnautskih i ostalih specijalaca. Čulo se „Uraaa“ kao u najluđim filmovima i krenula je neviđena bitka! Bitka koja je nekoliko minuta išla uživo i u kojoj je njih 13 jurišalo na njih 300. I bukvalno, prsa u prsa, oči u oči! Nakon 15 minuta usledilo je zatišje. Zatim potpuna tišina. Niko ne poziva nikog. Dugo traje... Ako ga pozovem, da li će se javiti? Procena je bila da su izginuli svi do jednog. I javlja se Vasojević, raportira: „... Svi smo živi, imam jednog ranjenog, neprijatelj neutralisan, oni koji su preživeli, povukli se duboko preko granice... Nisam izvršio naređenje o povlačenju, ali jesam ih neutralisao u protivnapadu...“ Sledi oduševljenje svih boraca na frontu širine preko 50 km! Paljba iz svih oruđa i oružja! A onaj proplanak na kome se odigrala bitka, nije bio više zelen, crneo se... od uniformi OVK. Heroj! Slava ti i hvala, Ivane!“
- Graničar nije mogao da bude svako, to su morali biti vojnici prvog reda. Naši graničari su obezbeđivali granicu u izuzetno surovim uslovima, danima su bili na svojim položajima u zemunicama gde im je doturana hrana. Karaula nikad nije pala, granica je odbranjena. To je bio pravi rat, vođena je rovovska borba, bila su to tri meseca pakla. Kada je vodnika Peđu Leovca pogodila mina, našao sam krvav papir na kom je krvlju nacrtao raspored ostalih mina. Svojom krvlju ispisao je poruku za nas.
