Iako je još 11. jula 2001. godine Narodna skupština Republike Srbije praznik Dan ustanka naroda Srbije ukinula kao državni praznik, 7. jula neki se ministar seti da je tada u Beloj Crkvi kod Krupnja počeo ustanak protiv Nemaca u Srbiji.
S druge strane, na ovaj dan neki pesnici-akademici ponove svoj jauk što je tada „Srbin udario na Srbina“, a četnici-početnici zaleleču da „Srbijom i dalje vladaju potomci komunista“.
A šta se to zapravo desilo u Beloj Crkvi 7. jula 1941. godine?
Srbija je već tri meseca pod nemačkom okupacijom. Po uhodanoj praksi, osvajači brzo nalaze kvislinge i već 16. maja imenuju „domaću vlast“ - Savet komesara, na čijem je čelu Milan Aćimović, predratni šef beogradske policije i ministar unutrašnjih poslova. „Komesarska vlada“ pomoćni je izvršni organ Upravnog štaba nemačkog komandanta.
Žandari streljali Srbe
Na osnovu uputstva Aćimovićevog Ministarstva unutrašnjih poslova, do sredine maja 1941. godine na dužnost se dobrovoljno javilo 1.779 žandarma i 159 žandarmerijskih oficira. Tih dana započinju i prve sabotaže protiv Nemaca, koji uzvraćaju odmazdama i streljanjima. U tome im pomažu pripadnici Srpske žandarmerije. Feliks Bencler, general Vermahta, u izveštaju od 23. jula 1941, piše Berlinu: „Više od stotinu osoba streljala Srpska žandarmerija kao represaliju po naredbama nemačkih okupacionih vlasti.“ U izveštaju nabraja učešće Žandarmerije u streljanjima u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji.
To je, dakle, okvir za sliku. A slika je sledeća: tog vrelog julskog ponedeljka, 7. jula 1941, na Ivanjdan, u Beloj Crkvi kod Krupnja trebalo je da se održi vašar. Zbog okupacije, međutim, i zbog glasina da će „komunisti održati zbor“, predsednik opštine Sredoje Sređa Knežević rekao je narodu posle liturgije u crkvi da se raziđe. Većina je poslušala, ali je oko „Kafane Nedeljkovića“ ostalo stotinak meštana iz Bele Crkve i okolnih sela.
Prema jedinom zvaničnom dokumentu o ovom događaju, izveštaju Žandarmerije dostavljenom 21. jula 1941. Ministarstvu unutrašnjih poslova u Beogradu, kasno po podne 7. jula je iz šume došlo petnaestak partizana naoružanih puškama, dok je jedan nosio puškomitraljez. Jedan od njih, obučen u civilni balon-mantil - docnije će biti identifikovan kao Žikica Jovanović, novinar iz Valjeva - obratio se okupljenima ispred kafane. Rekao je da „Rusi napreduju i treba im pomoći“, tražio je da se sabotira rad u rudniku lignita, da se ne ide na kuluk i ne plaća porez. Obavestio je slušaoce da je 1921. osnovana Komunistička partija, čiji je rad bio sprečen oružjem. Ipak, u Lajkovcu su zapalili cisterne, a u Kragujevcu magazin, a sada idu na Krupanj.
Dve suprotstavljene verzije
Dok je Španac još govorio, predsednik opštine Knežević telefonirao je komandi Žandarmerije u Krupnju, koja je poslala patrolu iz susedne Zavlake.
Posle govora partizani su napustili Belu Crkvu, a narod je polako počeo da se razilazi kad su se ispred kafane pojavila dvojica žandarma na biciklima - narednik Bogdan Lončar i kaplar Milenko Braković. Prema verziji onih koji komuniste smatraju zlikovcima, „žandarmi su lepo pozvali narod da se raziđe, da se Nemci u Krupnju ne naljute“. Prikaz događaja njihovih ideoloških protivnika je drugačiji: žandarmi su „grubo pokušali da rasture zbor“, pa je jedan skojevac pristigao partizane i pozvao ih da se vrate. S njim su u selo pošli politički komesar čete Španac i partizan Cvetin Soldatović. Ovi su žandarme Lončara i Brakovića zatekli u razgovoru s Kneževićem, ispred kafane, pa su jedni druge pozvali da polože oružje. Opet postoje dve verzije: prema jednoj, Lončar je „poštovao pravila službe“, pa je nekoliko puta usmeno upozorio partizane, a onda im ispalio metak upozorenja preko glava. Prema drugoj, realnijoj, pucao je i promašio. Svi se slažu da je potom Žikica Jovanović nanišanio iz pištolja i pucao u Lončara. Pogodio ga je u fišeklije na opasaču, municija u njima je eksplodirala i žandarma smrtno ranila. Soldatović je iz puške pucao u Brakovića i na mestu ga ubio. Žikica Jovanović Španac, Soldatović i skojevac Vladan Bojanić pokupili su oružje od žandarma, a Španac je nad njihovim telima rekao: „Tako će proći svi oni koji budu služili okupatora.“ Braković i Lončar su sahranjeni sutradan na groblju u Zavlaci. A Španac je poginuo devet meseci kasnije.
Živorad Žikica Jovanović Španac rodio se 1914. godine u porodici bogatog valjevskog kafedžije oženjenog Čehinjom. Iz gimnazije je izbačen zbog „širenja marksističkih i revolucionarnih ideja“, pa je školovanje završio u Beogradu, gde je kasnije studirao jugoslovensku književnost, češki i ruski jezik na Filozofskom fakultetu.
Godine 1937. uputio se u Španiju, u rat. Od tada, pa do 1941. prošao je put uobičajen za sve naše interbrigadiste: slom Republike u Španiji, logor u Francuskoj, hapšenje u Jugoslaviji i nastavak ilegalne delatnosti. U aprilu 1941. prijavio se kao dobrovoljac u Jugoslovensku vojsku, ali je odbijen. Posle napada Nemačke na SSSR učestvuje u formiranju Rađevačke partizanske čete... a onda je došao Ivanjdan.
Prema zvaničnoj verziji, Žikica Jovanović Španac poginuo je u sukobu sa četnicima 12. marta 1942. Nije poznato gde je sahranjen. Za narodnog heroja Jugoslavije proglašen je, na predlog Josipa Broza Tita, 6. jula 1945.
Na talasu „preispitivanja istorije“, general Radivoje Jovanović Bradonja 1989. dao je intervju Dugi, tvrdeći da je krajem 1941. dobio naredbu od Tita da likvidira Jovanovića zbog neizvršavanja naređenja. Tito se, navodno, kasnije ohladio i povukao naređenje, ali je Španac - slučajno ili ne - ubrzo potom poginuo. Špančev brat Dragoljub, posle rata oficir JNA i golootočki zatvorenik, verovao je da je Bradonja Titov nalog izvršio. Ostaje izveštaj pedantnih Nemaca iz 1943, u kojem piše da su svedoci potvrdili da je Žikica Jovanović Španac „poginuo na Radanovačkom visu, marta 1942, u borbi sa četnicima i da je na istom mestu i sahranjen“.
A šta je bilo posle?
Udovica Bogdana Lončara preudala se i poživela do 2008. Pred kraj života postala je medijska zvezda „štampe oslobođene komunističke stege“, a jedna šabačka novinarka napisala je i knjigu o njoj. Ta je poslenica sedme sile 2008. podnela Okružnom sudu u Šapcu zahtev za rehabilitaciju Bogdana Lončara i Milenka Brakovića, što je sud i učinio.
Rehabilitacija
U presudi se ističe da je utvrđeno kako su žandarmi „lišeni života bez odluke suda i bez postupka, iz ideološko-političkih razloga, kao žrtve progona i nasilja, od strane partizana, čime je povređeno pravo na život“.
Sudija Gojko Lazarev presudu je završio sledećim navodom: „Taj momenat može se simbolično smatrati i početkom građanskog rata u Srbiji, a njihova rehabilitacija početkom nacionalnog pomirenja. Pouka: protiv ovog rešenja žalba nije dozvoljena.“ Dve suprotstavljene verzije Sudiji Lazarevu je u julu 2007. predsednica uticajne iseljeničke organizacije Kongres srpskog ujedinjenja Jasmina Bulonže uručila zahvalnicu za „nesebičan rad i zalaganje da se obelodani istina, izvrši rehabilitacija nepravedno optuženih i povrati nezakonito oduzeta imovina“.
Ulica, škola i kasarna u Valjevu sa imenom Žikice Jovanovića Španca - preimenovane su.
Pisanje vesti kao hobi NOVINAR CRNE HRONIKE
Žikica Jovanović Španac kao student je 1935. godine primljen u KPJ. Za vreme studija, dok nije otpušten zbog komunističke delatnosti, radio je kao novinar kriminalističke rubrike u Politici, ali mu je to bio samo hobi. Prema docnijem svedočenju njegovog starijeg brata Dragoljuba, otac mu je za vreme studija u Beogradu slao „novac dovoljan za izdržavanje barem još dvojice drugova“.
