DOKUMENT-UBICA: Tajni raport Dragutina Dimitrijevića i danas izaziva sporenja

I dan-danas dokument-ubica izaziva kontroverze i mesto je sporenja istoričara - da li je raport Dragutina Dimitrijevića Apisa o priznanju da je lično on organizovao Sarajevski atentat, priznanju usred Solunskog procesa, dokaz da je strah i trepet ondašnjeg doba, prvi vojni obaveštajac Kraljevine - a time i država Srbija - odgovoran za ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda na Vidovdan 1914, što je i bilo formalni povod za izbijanje Prvog svetskog rata.

„Ne bih bio ni u grobu miran“

U samici 28. marta / 10. aprila 1917. Apis piše poverljivi raport čiji je original objavio Vladimir Dedijer u knjizi „Sarajevo 1914“:

- Stvar je u ovome: Radu Malobabića sam kao šef Izveštajnog odseka Gl. štaba angažovao da mi organizuje izveštajnu mrežu u Austrougarskoj, i on se toga primio. Ovo sam učinio u sporazumu sa ruskim vojnim atašeom g. Artamonovom.... Pošto je Rade počeo posao, ja sam, osećajući da se Austrija sprema za rat sa nama, mislio da će nestankom prestolonaslednika austrijskog Ferdinanda vojnička stranka i struja kojoj je on na čelu bio izgubiti svoju jačinu i da će na taj način ratna opasnost biti od Srbije otklonjena ili će bar za nešto biti odložena, te sam zbog toga angažovao Malobabića da prilikom zakazanog dolaska Ferdinandovog u Sarajevo organizuje atentat na njega... Ja ne bih ni u grobu mogao biti miran pri pomisli da sam ma iz kojih razloga mogao dopustiti da srpski vojni sud za oficire završi i dovrši presudu austrijskog suda u Sarajevu i da tom prilikom srpskim sudom bude osuđen jedini Srbin muslimanin (Muhamed Mehmedbašić), koji je bio učesnik u protestu srpskog naroda i omladine u Bosni protiv austrijske tiranije nad srpskim plemenom - između ostalog piše Apis u raportu, koji je povukao na sudu 25. aprila, pa se o tome nije ni raspravljalo i dugo je tačan sadržaj ostao tajna.

Dedijer ne sumnja da je Apis „preuveličao ulogu Malobabića u atentatu“ i da je „bio uveren da će na osnovu ovog priznanja o učešću u Sarajevskom atentatu odmah doći do obustave Solunskog procesa“. Nadzornik zatvora Milan Stojković zabeležio je 30. marta / 12. aprila 1917. da mu je Apis rekao: „Biće to udar za sud, sud neće sad znati šta da radi. Imaju oni sad da me gutaju sa sve klinci...“, te da bi moglo da se „suđenje prekine u državnom interesu“. Novinar Krsta Cicvarić raport je nazvao „dokument-ubica“.

Još se biju bitke da li je i taj raport i proces uopšte samo zbog tadašnjih pregovora o separatnom miru s tezom da je srpski državni vrh osudom Apisa hteo da očisti teren za mir s Bečom. U prilog tome dodaju se i potonje reči Stojana Protića da je Apis morao biti ubijen zbog „jednog tajnog dokumenta“, kao i regenta Aleksandra da nije mogao biti pomilovan iz „viših državnih interesa“. Crnorukac Vladimir Tucović tvrdio je da je regent Aleksandar poslao Petra Živkovića u Švajcarsku s pismom za grofa Siksta Burbonskog, pregovarača.

Apis bi četnike angažovao

Istoričar Mile Bjelajac kaže da je sigurno da Apis nije organizovao Sarajevski atentat i da je tim raportom pokušao da spase saborce, pre svih Malobabića, a da ga je povukao kako njegovim obelodanjivanjem ne bi ugrozio interese Srbije.

- Čak je Apis neformalno poslao Jovana M. Jovanovića, tadašnjeg srpskog poslanika u Beču, kod ministra Leona Bilinskog da ga upozori da se nešto sprema, kako bi se i sprečio atentat. Poslao je i Đura Šarca da prenese Vojislavu Tankosiću da ta deca ništa ne preduzimaju. Jeste Voji Tankosiću dozvolio da oružje tamo nekoj deci, ali baš zato što nije verovao da tu nešto ozbiljno može nešto da se desi, već da može malo da omete Beč, da je Apis hteo da ubije Ferdinanda, on bi poslao nekog iskusnog četnika koji zna posao, a ne decu koja u ruci nisu držala oružje - veli za Kurir Bjelajac i podseća da je kod Apisa prilikom hapšenja nađen i račun za kupovinu četiri pištolja, što je smatrano kao dokaz priprema za atentat, a Apis je to obrazložio opremanjem svoje obaveštajne mreže u Austrougarskoj.

Bjelajac kaže i da srpska vlast pojma nije imala o pregovorima o separatnom miru i da je za to čula marta 1918, kada je to Žorž Klemanso obelodanio.

- Uostalom, pregovori o separatnom miru propali su u proleće 1917, pre nego što je Apis osuđen i streljan. Regent Aleksandar i srpska vlada su sve proturali kako bi opravdali Apisovo ubistvo iako se ceo svet protivio - kaže Bjelajac, dok je Dedijer zaključio:

- U svome raportu Apis ne samo što je još jedanput dokazao da nema talenta za političku taktiku i kombinacije, nego i da potcenjuje svoje protivnike i njihovu perfidnost.

Drugi prestolonaslednik BEZ NJEGA SENE SME NIŠTA

Apis je govorio Slobodanu Jovanoviću: „Aleksandar ničije prijateljstvo ne ceni. Od ljudi ne traži odanost, već udvorištvo, a ja udvorica nisam.“ A Aleksandar je Jovanoviću kazao da je saznao da oficiri Apisa zovu „drugim prestolonaslednikom“, bez koga prvi ne sme ništa.

HRONOLOGIJA

- 29. avgusta / 11. septembra 1916. navodni atentat na Aleksandra kod Ostrova

- 15/28. decembra 1916. Apis uhapšen u Voštaranima

- 20. marta / 2. aprila 1917. počelo suđenje pod optužbom za planiranje obaranja poretka s Karađorđevićima na čelu i uklanjanja regenta Aleksandra i Nikole Pašića i da je zato 1911. osnovana Crna ruka. Dodate optužbe da su Apis i Vulović spremali atentat na regenta, a izvršili Malobabić i Mehmedbašić.

- 28. marta / 10. aprila Apisov poverljivi raport

- 12. aprila / 25. aprila Apis moli Aleksandra za milost, a potom i kralja Petra

- 25. aprila Apis na sudu povukao poverljiv raport

- 23. maja / 5. juna presuda

- 13/26. juna streljanje

I Rajs držao tu tezu NEMAČKI ČOVEK

Kolale su priče i da je Apis nemački čovek, a da mu je veza Miloš Bogićević, srpski diplomata koji je prebegao kod Nemaca. Arčibald Rajs u vreme Solunskog procesa pisao je francuskoj tajnoj službi („Crna ruka“, Vasa Kazimirović) da je „van sumnje da su Dimitrijević i druge vođe (Crne ruke) sarađivali s neprijateljem“ i da su „bez prestanka kružile glasine u srpskim krugovima da je Dimitrijević potpisao sa centralnim silama ugovor po kome bi, posle revolucije i za vreme povratka srpske vojske u Srbiju, kao i posle prinčeve (Aleksandrove) i Pašićeve smrti, on sklopio poseban mir i konstituisao vojnu oligarhiju pod pod austronemačkom zaštitom“.

Ranković sve rehabilitovao 1953. LAZIĆ: ALEKSANDAR HTEO APISOVU GLAVU PO SVAKU CENU

Na obnovljenom sudskom procesu 1953, koji je inicirao Aleksandar Ranković, rehabilitovani su svi osuđeni, a zvanični povod bio je pismo Ljubomira Vulovića, napisano pred streljanje, u kom kaže da je za atentat prvi put čuo na suđenju, da su svedoci lažni i moli da se u oslobođenoj otadžbini utvrditi istina. Temljko Veljanovski (u vreme Solunskog procesa Temeljko Veljanović) i Georgi Konstantinovski (tada Đorđe Konstantinović) izjavili su tada da su 1917. pod pretnjom smrću primorani da lažno svedoče, pa se zaključilo da je Solunski proces bio insceniran po nalogu regenta Aleksandra i Nikole Pašića. Od osuđenih bio je živ samo Radoje Lazić (77), koji je svedočio (Duga, 1978):

- Solunski proces bio je insceniran... jedino s ciljem da se Apisu skine glava. To što smo i mi drugi okrivljeni lažnim krivnjama, to je bilo potrebno da se u proces uvuče što više ljudi... Taj proces je zamislio i realizovao Aleksandar Karađorđević. Pomagala ga je vlada. Apisovu glavu hteo je, po svaku cenu, mladi prestolonaslednik.

Ni imena na grobu I DALJE N. N. LICE

Apis, Vulović i Malobabić, iako dva puta rehabilitovani, i dalje počivaju kao N. N. lica u kasetama u kripti srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku, na kojima je još samo broj kasete.

Aleksandar Vulin, tadašnji ministar rada, a današnji odbrane, želeo je 2015. da prenese posmrtne ostatke trojice crnorukaca sa Zejtinlika i da ih sahrani u Aleji velikana u Beogradu. Pisalo se da su potrebne dozvole dobijene, ali se o tome zaćutalo posle velikog pritiska dela javnosti koji je tvrdio za Apis nije heroj, već zločinac. Ministar Vulin sada nije odgovarao na naša pitanja u vezi s tim.

Slobodan Jovanović APISOVA IGRA IZAZVALA RAT

Rukovođen patriotskim osećanjima, ali bez pravog političkog razumevanja, on je mislio da su teroristički načini jedini podesni za postignuće naših nacionalnih ciljeva. Ti načini imali su uspeha u Turskoj, ali on nije razumeo da Austrija nije Turska. On je pokušao da i tu deluje teroristički, i njegova igra s vatrom, lakomislena do neuračunljivosti, izazvala je odmah rat - zapisao je Slobodan Jovanović, a preneo istoričar Dejvid Mekenzi.

Na putu za gubilište POGREŠIH S RAPORTOM

Ja vam jednom naglasih da sam možda pogrešio što sam u pismu onom otvoreno izneo za Sarajevski atentat, po ovim sad saslušanjima rekao bih da je to glavna stvar ili bar razlog da mene ne bude - rekao je Apis Milanu Stojkoviću dok su se vozili na gubilište.

U godinama posle rata LAŽNI SVEDOK - NOVE REČI

Velislav N. Mitrović dao je izjavu 20. decembra 1922. da je 28. novembra 1920, na dan izbora, u kancelariji opštine Novačke Temeljko Veljanović pred celim biračkim odborom kazao da je su on (Veljanović) i Đorđe Konstantinović pucali na Aleksandra kod Ostrova, kada je išao za front, da su za to bili u zatvoru, ali da su posle svedočili protivu oficira koji su, po njihovoj svedodžbi, i streljani u Solunu.

(Prepis izjave u Arhivu SANU, ostavština Milana Ž. Živanovića)

Poslednja volja GINEM NEVIN OD SRPSKE PUŠKE

Apis je 11/24. juna 1917. napisao poslednju volju, kojim je ono malo što je imao ostavio sestriću Milanu Ž. Živanoviću.

- Iako osuđen od oba suda na smrt i lišen milosti krune, ja umirem nevin i sa ubeđenjem da je moja smrt bila potrebna iz viših razloga Srbiji. Iz ovog mog ubeđenja potiče i moja duševna mirnoća, sa kojom očekujem svoj poslednji čas. Neka Srbija bude srećna i neka se ispuni naš sveti zavet ujedinjenje celog srpstva i jugoslovenstva, pa ću i ja i posle svoje smrti biti srećan i blažen, a bol koji osećam što ću od srpske puške poginuti biće mi lakši, u uverenju da je ta puška upravljena u moje grudi radi dobra Srbije, radi onog dobra Srbije i srpskog naroda, kome sam ja bio posvetio ceo svoj život. U tom svome radu ja sam možda i štošta i pogrešno učinio, možda sam se nehotice ogrešio o interese Srbije, ali radeći, ja sam i grešio, iako nikad svesno, već uvek ubeđen da radim samo za dobro Srbije. Neka mi se oprosti za poneku takvu pogrešku, bar nek mi oproste Srbi, a ja ću se moliti bogu da mi on svoju neiscrpnu milost podari.

- sestriću Milanu Živanoviću, đaku izbeglici u internatu u Nici ostavlja: novac, džepni sat, pare od prodaje konja Blihera

- konj Zvezdan - prestareo, ustupa ga državi

- sve ostale stvari da se podele izbegličkoj sirotinji

- konzerve i duvan - žandarmima iz zatvora, umesto podušja.

Dužnik svojoj žrtvi APIS ZAHVALIO OBRENOVIĆU ZA SILNE DUKATE

Istoričar Vasa Kazimirović, kako je naveo njegov sin Miloš, našao je pismo u kome se navodi da je Aleksandar Obrenović platio mnogo dukata da bi stipendirao Apisa u Beču, kao i da mu je Apis napisao da će mu večno biti dužnik. Iz pisma se ne da utvrditi kakvu školu je pohađao Apis.

Rođen tri dana posle svoje žrtve ZAMALO TOPOVI U ČAST KRALJA I NJEGOVOG UBICE

Ah, što me kraljica ne pričeka dva-tri dana, pa da i moga sina pozdravi gruvanje topova - rekla je majka Jovanka kad se rodio Dragutin, tri dana posle kralja Aleksandra Obrenovića koji je rođen 2. avgusta 1876. Majka je umrla 1914, na početku Prvog svetskog rata.

Na početku beše ljubav ALEKSANDAR DAO 20.000 CRNORUKCIMA

Crna ruka je neformalno osnovana još 1901, kada je grupa nižih oficira s tada majorom Apisom na čelu skovala plan za likvidaciju Obrenovića, pa se posle majskog prevrata raspala. Bivši članovi te grupe stvorili su 9. maja 1911. tajno udruženje Ujedinjenje ili smrt s ciljem ujedinjenja vascelog Srpstva, ali je udruženje ostalo prepoznatljivo kao Crna ruka. Prestolonaslednik Aleksandar dao je 20.000 dinara u zlatu listu Pijemont, zvaničnom glasilu udruženja koje je osnovao Ljubomir Jovanović Čupa 21. avgusta 1911.

Kurir.rs/Jelena S. Spasić Foto: Profimedia, Printscreen