SPECIJAL KURIRA PROBOJ SOLUNSKOG FRONTA! NESVAKIDAŠNJI ŽIVOT VOJNIKA IZMEĐU KRVAVIH OKRŠAJA: Kad se srpski pilot zapije pa zakači Kajmakčalan!

Vojnici koji su strepeli da im je svaki dan poslednji davali su sebi oduška na razne načine pokušavajući da, bar malo, smetnu s uma surovu stvarnost.

Čuveni arhitekta Aleksandar Deroko, koji je bio jedan od 1.300 kaplara i ratni pilot, u knjizi „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“ opisao je i nesvakidašnje događaje sa Solunskog fronta, pa i kako je Srbin avionom zakačio Kajmakčalan.

- Danas mi je slava, a kakva je to slava, dođavola, kad ne mogu da vas počastim vinom ni mastikom! - jada se kapetan Petrašković eskadrili na polju nedaleko od Bitolja, pa podiže avion iznad prevoja Gorničeva i uputi se ka Soroviću, selu na dvadesetak minuta leta jerbo tamo beše jedna kafanica.

Prođe i tri sata, a kapetana nema. Kad eto ti ga „preko poljane sav iscepan, mrtav pijan i natopljen benzinom, mastikom i krvlju (...) zakačio je malo o liticu Kajmakčalana“. - Nije mi žao onog uništenog aparata, bogata je francuska država - napraviće drugi, nego žao mi je onih šest flaša što odoše u paramparčad - govorio je kapetan Petrašković.

Aeroplanom lovili patke

A kako su Nemci potapali transporte mesa iz Argentine, nedeljama se ono nije jelo, pa se snalazio ko je kako umeo. Francuska vojska napravila je farme pitomih zečeva, ali je to teško prihvatano, pa je bilo dovoljno da neko vikne „mijau...“ i zalogaj je zastajao u grlu.

Francuski piloti su avionima lovili patke i guske na jezeru Amatovo jer se pucati nije smelo. Tadašnji aeroplani, piše Deroko, nazivani su „kokošarnicima“ jer je tu bilo motki, letvica i žica kao na pravom kavezu. Pod izgovorom da isprobavaju avione koji su preko dana retuširani, predveče su leteli ka jezeru, iza brda, pa nadređeni nisu videli šta rade. Jedan kaplar prvi odlete među jato, pa aterira u dnu poljane, a mehaničari su sa žica „kokošarnika“ poskidali cele patke, šije, krila, a one pale pokupili u ritu. Bila je to tajna, raskošna gozba. Jednom, dvaput, ali treći put svima presede. Kaplar se osmelio i točkovima dodirivao površinu vode kako bi podigao jato, pa se prevrnuo i jedva živ ostao. Po kazni bi poslat u rov, odakle se ubrzo vrati s ordenom.

Pečeni vrapci

Kako je na frontu bilo ratnika iz Afrike i Azije, na proleće, kad izmile kornjače, kuvali su ih u supama. Zmije su im bile delikates, onako nanizane na pruće i okretane nad žeravicom, dok se noću išlo do Amatova u lov na žabe. - Mehaničari su išli i u lov na čvorke i ševe po strnjikama, pa čak i na vrapce. Pleh se ispuni stotinama majušnih očerupanih vrabaca (ne većih od ćevapčeta) i sve se zalije margarinom ili kokosovom mašću, pa ispečeno, seče kao testo, u parčiće - pisao je Deroko.

Novi drug

Pesma britanskog redova Smita o Srbima (izvod) knjiga „Sa Srbima na Solunskom frontu“ Daglasa Volša

Mi ne volimo njegovo piće, On ne da pet para za naše pivo, Al‘ u borbi on je sila; Mi znamo kako je zauzeo Bitolj! On obuva cipele preko uvijača, I noću peva kao mačak, Ali bi nam dao svoju košulju ili legao u blato, Mada se brije ređe nego što bi mogao... ... U njegovo zdravlje, nesrećnika blagog srca! U njegovo zdravlje, sina topa! On je dobar i kao prijatelj i kao ratnik; Apsolutno mu niko nije ravan! U njegovo zdravlje, nasmejanog starog kukavca, I za dan kada ćemo mu stegnuti ruku, I reći mu zbogom sa suzom u oku, Na tlu njegove rodne grude!

Pred nosom Bugarima IZLOŽBE NA FRONTU

Komanda Treće armije organizovala je izložbu vojničkih rukotvorina na Miletinoj kosi, u neposrednoj blizini neprijateljske linije. Gusle u duborezu, gajde, pribor za jelo, kutije za pribor za brijanje oduševljavali su savezničke vojnike. Manje izložbe bile su duž celog Solunskog fronta.

Srpski restorani JELA NA MASTI

Nicali su i restorani srpske kuhinje - „Sloboda“, „Avala“, „Beograd“, gde su jela bila na svinjskoj masti. Srbi su rado išli i u restoran Nikosa Mihailidisa, preko puta Crkve Sv. Save, koja i danas postoji. Naredbom generala Saraja zabranjeno je da se vojnicima služi alkohol, osim vina i piva, pa su žestinu krišom pili iz šoljica za kafu.

I to se dogodilo BOŽIĆ SLAVILI S BUGARIMA U ROVOVIMA

Nesvakidašnji je bio Božić 1917, o čemu svedoči jedan Srbin: - Radisav Savić, podnarednik (...), iskoči iz rova i krenu prema bugarskih žicama, vičući: „Ajde, braćo, da popijemo! Srećan Božić, Hristos se rodi!“... Naši vojnici idu za njim bez oružja. Gle! Iz rovova iskaču i bugarski vojnici! Tu, na ničijoj zemlji, između rovova, nastade grljenje i ljubljenje, kao da nikada do tada nisu ni metka opalili jedni na druge...

Kroz Solun KRALJ PETAR NA MOTOCIKLU S MASKOM

Kralja Petra svi su prepoznavali i pozdravljali u Solunu iako je nosio masku preko lica kada je vozio motocikl „mecles 8 B/2“.

O nadmenim Francuzima „ŠTO MU NE POKAZA ONU STVAR“

Jedan Srbin opisao je nadobudnost francuskih vojnika: - I dokle mi idemo napred i ginemo, naši saveznici stoje. Nije se iskoristila nijedna pobeda zbog njih, Francuza (...) Ali... Francuz prilazi našem vojniku. Pokaže na šlem: „Franse“. Bluza, čakšire, cipele... sve „franse“. Naš vojnik uvređen, ima samo košulju iz Srbije i pokaže mu: „A ovo serb!“ Vajka se posle, što mu ne pokaza ku**c da je srpski.

Razuzdane noći SRBIN LASOM NA KELNERICU

O ludim noćima u „Tur-blanšu“, kako su vojnici zvali čuveni salon kod Bele kule, Srbin piše: - Dva Škota penju se preko stola, a kelnerica ih vuče za suknjice. Amerikanac, srpski dobrovoljac, baca laso i hvata kelnericu. Srpski konjanici jašu stolicei, francuski avijatičar ljulja se na lusteru, engleski mornari sipaju curama šampanjac u nedra...

Sujeverje IZBEGAVALI JAVNE KUĆE

Kvart Bare bio je omiljen vojnicima zbog javnih kuća, ali su Srbi bili najređi gosti. - Ima bezbroj primera da su vojnici i oficiri, posle noći prospavanih u zagrljaju žena, sutradan ginuli su kao nekim čudom. Ovo sujeverje kod naših vojnika bilo je toliko ukorenjeno da mi - kao sanitet - nismo imali nikakvih teškoća. Svet je bio zadivljen čednošću naših vojnika - pisao je jedan lekar.

Čudo neviđeno SRBIN PRVI PUT UGLEDAO TAMNOPUTO ČELJADE

Joj, al‘ će Bugari da se prepadnu kad ih vide ovako crne!

Prvi susret s vojnicima iz Afrike opisao je kaplar Jerotije Pavlović, i to kako je to doživeo seljački sin Joksa: - Jerotije, Jerotije, ajde ‚vamo brzo. Brzo! Vidi, Jerotije, brate slatki - pokazuje jedinicu francuske armije... maršuje drumom. - Pa, kako onako crni? - Nemam pojma. Da ti pravo kažem, jesam čuo da takvih ima - al‘ ih prvi put vidim. - Kako li postadoše ovako crni? - Takvi se rodili. - Gde se rodili? - Pa tamo, u toj Africi. I baš tad francuski oficir zaustavi kolonu i dade voljno (...) posedaše. - Slušaj kako mrndžaju. Ovo nije francuski? - Nije. To je neki njihov jezik. - Afrički? - Mora da je afrički. - I oni došli da nam pomognu? - Došli. - Joj, al‘ će Bugari da se prepadnu kad ih vide! - Da znaš da hoće. - Evo ga. Ide pravo ovamo - uspaniči se Joksa. - Neka. Samo ti stoj i ćuti. Ja ću da pričam. Kad priđe vojnik, salutira i osmehnu se: - Bon žur. - Žur i tebi. Stoji. Gleda nas. Ćutimo i osmehujemo se: mi njemu, on nama. Možda nešto hoće? Izvadim tabakeru i ponudim cigaretom. Prihvati. - Ž sui Serb - nabadam francuski. - Ž sui Moroko (...) - Koman sava? - ohrabri se i Joksa. - Bjen, bjen - smeje se vojnik. - Vidiš kakvi su, mora da su muslimani, sve pod fesovima (...) - A možda su neke crne vere. Da li je i bog njihov crn? Šta veliš, Jerotije? - Ajde, Jokso, batali me, otkud to da znam?

Iz knjige „Veliki rat i ‚mali čovek‘: svedočenja srpskih vojnika“ Jasmine Tomašević, iz koje su i neki drugi podaci i citati korišćeni za ovaj specijal

Istorijski muzej Srbije SJAJNA IZLOŽBA O KRAJU RATA

Većina fotografija korišćenih za ovaj specijal, kao i pravci kretanja vojske, potiče sa izložbe „Kraj Velikog rata 1917-1918“, koja traje do 13. novembra u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu. Sveobuhatni, pa čak i multmedijalni pristup događajima od pre jednog veka obavezna su preporuka svakome za posetu.

Skoro svaka jedinica imala glumačku trupu

POZORIŠTA NA NIŠANU NEPRIJATELJA

Gotovo svaka srpska jedinica imala je svoju glumačku trupu. Pozoriste IX puka bilo je na frontu, u mestu Crvena zemlja, imalo je 400 mesta. Izvelo je čak 191 predstavu, a Nušićevi komadi bili su najčešće na repertoaru. Bugari su često gađali tokom predstava, pa je jednom vojvoda Živojin Mišić rekao da mu se predstava izuzetno dopala jer su svi preživeli. Vojnici su bili ubedljivi i u ženskim ulogama, a kostime su pravili od starih šatora, posteljine, konzervi, konoplje... Jedino naše profesionalno pozorište u Solunu bilo je „Toša Jovanović“, koje je avgusta 1917. godine premešteno u Vodenu, zbog fronta.

Kurir.rs/Jelena S.Spasić Foto: Istorijski Muzej Srbije