Sile zla Prva pojava ovih noćnih demona zabeležena je u našoj zemlji, i to 1725. Tada je austrijski provizor Frombald opisao slučaj Petra Blagojevića
Vampiri su, to svako zna, moćna, natprirodna bića sa zašiljenim očnjacima, ekstremno bledim licem i crnim plaštom. Danju spavaju u mrtvačkim sanducima, a noću divljaju i sisaju krv svojih nevinih žrtava. Pretvaraju se u slepe miševe, a glogov kolac i zraci sunca njih pretvaraju u pepeo i prah. I, naravno, Grof Drakula je prvi i najmoćniji među njima.
E pa nije baš tako. Vampiri to jesu danas, u mitovima koje o njima stvara holivudska industrija snova. Međutim, vampiri u koje su verovale naše čukundede i čukunbabe bili su drugačiji. Podbuli ko mešine, lica crvenog od krvi i s pokrovom ogrnutim preko leđa, više su ličili na mrtvace koji su tek ustali iz groba nego na misteriozne i harizmatične aristokrate s gotskim zamkovima. Ipak, upravo takvi vampiri inspirisali su stvaranje Grofa Drakule, Nosferatua, Blejda ili Edvarda Kulena.
Monstrum iz Kisiljeva
„Vukodlak ili vampir je čovek u koga (po pripovijetkama narodnijem) poslije smrti 40 dana uđe nekakav đavolski duh i oživi ga (povampiri se). Potom vukodlak izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njihovu. Pošten se čovjek ne može povampiriti, već ako da preko njega mrtva preleti kakva tica, ili drugo kakvo živinče prijeđe: za to svagda čuvaju mrca da preko njega što ne prijeđe“, opisao je Vuk Karadžić ovo biće u „Srpskom rječniku“, ali i spisu „Vjerovanje stvari kojijeh nema“.
Sumnjive smrti u selima, dodaje on, uvek su dovodile do verovanja da je „vukodlak u groblju“, pa su seljaci iskopavali grobove i probadali leševe „glogovim koljem“. Kako etnolog Veselin Čajkanović navodi, nije se verovalo da kolac može da ubije vampira, već da će ga prikovati za grob.
„Kažu da takovoga vukodlaka nađu u groblju, a on se ugojio, naduo i pocrvenjeo od krvi („crven kao vampir“). Vukodlak dolazi kašto i svojoj ženi (a osobito ako mu je lijepa i mlada) te spava s njome, i kažu da ono dijete nema kostiju koje se rodi s vukodlakom. A u vrijeme gladi često ga priviđaju oko vodenica, oko ambara žitnije i oko čardaka i koševa kukuruznije“, navodi Karadžić.
Vuk je prvi detaljnije opisao narodna verovanja o vampiru (tada jednakom s vukodlakom), ali se o ovom srpskom natprirodnom biću u Evropi govorilo i mnogo pre nego što je to on uradio. Upravo to je razlog što se često tvrdi da je reč vampir jedina srpska reč u svim svetskim jezicima. Zbog bliskosti slovenskih jezika to i nije baš tako lako dokazivo. Ono što je sigurno to je da su vampiri neodvojivi od Srbije - prva njihova „pojava“ opisana je upravo u našoj zemlji, i to u izveštaju austrijskog provizora Frombalda iz 1725.
„Deset nedelja posle smrti podanika po imenu Petar Blagojević (Peter Plogojowitz), nastanjenog u selu Kisiljevu u Ramskoj oblasti i sahranjenog u skladu sa srpskim običajima, ispostavilo se da je u istom mestu za sedam dana umrlo još devet osoba, što starijih što mlađih, i to nakon 24 sata bolesti. A svi oni su izjavili još za života, istina na samrtnoj postelji, da im je Blagojević dolazio u snu, spuštao se na njih i davio ih, pa su morali da pokleknu pred ovim duhom. Ostali podanici su bili uznemireni, čemu je doprinela činjenica da je žena pokojnog Blagojevića izjavila da se njen suprug vratio i tražio opanke ili cipele. Pošto se ovakvi ljudi (koje oni nazivaju vampirima) mogu prepoznati po različitim znacima, kao što su telo koje se ne raspada, boja kože, kosa, brada i nokti koji i dalje rastu, podanici su odlučili da otvore grob Petra Blagojevića i da provere da li se na njegovom telu mogu videti gorepomenuti znaci“, piše on i dodaje:
Rulja obuzeta strahom
„Otišao sam zajedno sa sveštenikom u selo Kisiljevo i izvršio uviđaj sveže iskopanog tela Petra Blagojevića, našavši krajnje istinitim da, pre svega, nije ni najmanje bio prisutan miris karakterističan za mrtve, a da je telo, izuzev nosa, koji je delimično otpao, bilo očuvano. Lice, šake, stopala i čitavo telo bili su u ništa lošijem stanju nego za života. Nemalo iznenađen, primetio sam svežu krv u njegovim ustima, koja je, po opštem uverenju, pripadala nekoj od njegovih žrtava. Kada smo sveštenik i ja završili uviđaj, raspoloženje prisutnih preraslo je iz uznemirenosti u bes, pa su podanici velikom brzinom naoštrili kolac u nameri da njime probodu telo pokojnika. Zatim su ga prislonili na njegove grudi i proboli, nakon čega je ne samo iz srca nego i iz ušiju i usta potekla sveža krv, a pojavili su se i neki drugi znaci (koje bih, uz dužno poštovanje, prećutao). Konačno, u skladu s njihovim običajima, spalili su više puta pominjano telo do pepela, o čemu izveštavam upravu i usudio bih se da zatražim, ako je u ovom slučaju učinjen neki propust, da se on ne pripiše meni nego rulji koja je bila obuzeta strahom.“
Stoker i Vlad
Ovaj izveštaj objavljen je u Bečkom dnevniku, pa se ubrzo priča raširila Evropom i inspirisala pesnike i pisce poput Hajnriha Osenfeldera, Persija Šelija, Džordža Bajrona i Džona Polidorija. Ipak, ulogu vampira u popularnoj kulturi zacementirao je Brem Stoker 1897. romanom „Drakula“, gde opisuje zlodela grofa iz Transilvanije (Erdelja). Iako je danas opšteprihvaćeno da je on opisao vojvodu Vlaške Vlada III Cepeša, zahvaljujući čemu je Rumunija razvila ozbiljnu turističku ponudu i predstavlja navodne Drakuline zamkove, tvrdnje o vezi grofa iz knjige i istorijskog vojvode su relativno skore, nastale su tek 1972, i to u knjizi „U potrazi za Drakulom“ Radua Floreskua i Rejmonda Maknalija.
Neverovatno ali istinito I DANAS PRIJAVLJUJU VAMPIRE
Verovanje u vampire ili vukodlake nije potpuno nestalo iz našeg naroda. To ilustruje i tekst „Vampir u selu“ iz Vremena 23. maja 1923. „Stari seljak Paja Tomić iz sela Tupanari umro je još 9. aprila. Malo posle njegove smrti počela je da se žali njegova žena Cvija da joj mrtvi muž kao duh dolazi preko noći. Ona je neprestano tvrdila da joj se muž povampirio.“ Ali sličnih incidenata ima i danas. Samo ove godine policiji u Boru i Zaječaru su nekoliko puta prijavljeni napadi vampira. Naravno, krvopije nikad nisu pronađene.
(Kurir.rs / Foto:Kurir)
