DAN KAD SE ANTE PAVELIĆ UJEDINIO SA SRBIJOM! Tog 1. decembra u delo je pretočena jugoslovenska ideja

Neka živi Njegovo kraljevsko veličanstvo kralj Petar! Neka živi Vaše kraljevsko visočanstvo! Neka živi ceo naš ujedinjeni srpsko-hrvatsko-slovenački narod! Neka živi slobodna i ujedinjena Jugoslavija - počeo je i završio Ante Pavelić pred prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem tog 1. decembra 1918. u u 20 sati u kući Krsmanovića u Beogradu, kada je proglašeno Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, kako je bio prvobitni naziv države stvorene na današnji dan.

Aleksandar je Paveliću, onom starjem - „zubaru“ (1869-1938), nikako ovde nije reč o istoimenom ustaši - poglavniku NDH, između ostalog, odgovorio na Adresu: ... Neka današnji velik čin bude najlepši venac na slavnim grobovima mojih oficira i vojnika palih za slobodu, i najdivnija kita na grudima njihovih srećnijih ratnih drugova koji sa mnom doživiše da izvojuju pobedu nad silnim neprijateljem, uz veliku i plemenitu pomoć naših moćnih saveznika... Neka nam uvek bude srećno i slavno naše Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca.

Ko daje više

A do toga se došlo vrlo mukotrpno i u to vreme bez ikakve podrške saveznika s kojima je Srbija krv lila u Prvom svetskom ratu. Jugoslovenska ideja postojala je još u 19. veku, ali za ovu priču prvi bitan, formalni akt je Niška deklaracija Narodne skupštine Kraljevine Srbije od 7. decembra 1914. To je, zapravo, bila izjava srpske vlade (kratak izvod u okviru) s Nikolom Pašićem na čelu, kojom je prvi put zvanično saopšteno da je ratni cilj Kraljevine Srbije ujedinjenje svih Južnih Slovena u jednu državu. Bilo je to vreme kada se vrh države pod naletom Austrougara povukao iz prestonice u Niš, kada su Italija, Rumunija, Bugarska još gledale koja strana daje više u teritorijama srpskim i/ili austrougarskim...

Londonski ugovor

Sledi ovde važan tajni Londonski ugovor od 26. aprila 1915, kojom sile Antante za savezništvo Italiji garantuju velike ustupke nauštrb Austrougarske, pa i u Dalmaciji i Jadranskom primorju, gde su živeli Srbi, Hrvati i Slovenci, kao i protektorat nad Albanijom, koju su Srbi zauzimali u Prvom balkanskom ratu... A onda oktobra 1915. dolazi ofanziva Centralnih sila, kojima se priključila i Bugarska, Srbija je okupirana, odbija kapitulaciju i prolazi Albansku golgotu, sledi prebacivanje na Krf, gde je država funkcionisala sve do oslobođenja 1918. Tu je doneta i čuvena Krfska deklaracija 20. jula 1917, čiji su potpisnici Pašić u ime Vlade Kraljevine Srbije i Ante Trumbić u ime Jugoslovenskog odbora kao predstavnika Srba, Hrvata i Slovenaca iz Austrougarske, čije je sedište bilo u Londonu. Uz veliko povuci-potegni, silne svađe - Pašić hteo unitarnu državu, Odbor federalnu, usvojena je deklaracija, dakle neobavezujući dokument, kojim su se saglasili o stvaranju zajedničke države (glavne odredbe videti u okviru).

Kraj rata

Usledila je potom stalna „borba“ i na međunarodnom planu, što za priznanje ovakvog nauma, a što i između samih potpisnika i utrkivanje od jednih do drugih savezničkih vrata. U međuvremenu, Amerika je već bila ušla u rat te 1917. na strani Antante, a potom je predsednik SAD Vudro Vilson januara 1918. proklamovao čuvenih 14 tačaka, među kojima i pravo naroda na samoopredeljenje. Septembra 1918. probijen je Solunski front, kreće oslobađanje Srbije, saveznici vode ključnu ofanzivu na Zapadnom frontu, ali još nisu bil načisto da li sačuvati Austrougarsku. U međuvremenu, u našoj priči se javlja treći činilac - pomenuto Vijeće, obrazovano u Zagrebu oktobra 1918, čiji je predsednik bio Anton Korošec, a potpredsednici pomenuti Pavelić i Svetozar Pribićević. Igra postaje još zamršenija, a Nikola Pašić 12. oktobra od Saveznika traži deklaraciju u kojoj će „proklamovati da je Srbija njihov lojalni saveznik od početka ovog rata i kao takve smatraju i njenu braću Srbo-Hrvate i Slovence u Austro-Ugarskoj, te da su spremni da potpomognu njihovo ujedinjenje sa Srbijom u slobodnu i demokratsku državu, onakvu kakva je predviđena Krfskom deklaracijom“. Saveznici ne reaguju, Austougarska se, jasno je, raspada, Srbiji se prisajedinjuju Crna Gora, Vojvodina, Vijeće 29. oktobra u Zagrebu proglašava Državu Slovenaca, Hrvata i Srba, 11. novembra rat se završava, sledi 1. decembar. Krenulo se u zajedničku priču, koja se završila u krvi devedesetih, a SRJ a potom Državna zajednica SCG, kao mali sukcesor velike Juge, gasi se 2006. crnogorskim referendumom.

Krfska deklaracija MONARHIJA S KARAĐORĐEVIĆIMA NA ČELU

I autorizovani predstavnici Srba, Hrvata i Slovenaca, konstatujući da je jedini i neodstupni zahtev našega naroda, zahtev koji on postavlja na osnovu načela slobodnog samoopredeljenja naroda da bude potpuno oslobođen svakog tuđinskog ropstva i ujedinjen u jednoj slobodnoj nacionalnoj i nezavisnoj državi, složili su se da ta njihova zajednička država bude zasnovana na ovim modernim i demokratskim principima:

- Država Srba, Hrvata i Slovenaca, poznatijih i pod imenom Južnih Slovena ili Jugoslovena, biće slobodna, nezavisna kraljevina s jedinstvenom teritorijom i jedinstvenim državljanstvom. Ona će biti ustavna, demokratska i parlamentarna monarhija s dinastijom Karađorđevića na čelu...

- Država ova zvaće se: Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a vladalac: kralj Srba, Hrvata i Slovenaca.

- Ona će imati jedan državni grb, jednu državnu zastavu i jednu krunu. Ovi državni emblemi biće sastavljeni iz naših sadašnjih, posebnih emblema...

- Posebne zastave, srpska, hrvatska i slovenačka, ravnopravne su i mogu se isticati i slobodno upotrebljavati u svima prilikama. I grbovi isto tako.

- Sva tri narodna imena: Srbi, Hrvati i Slovenci, potpuno su ravnopravna na celoj teritoriji Kraljevine.

- Obe azbuke, ćirilica i latinica, takođe su potpuno ravnopravne.

- Sve priznate veroispovesti vršiće se slobodno i javno.

- Kalendar treba što skorije izjednačiti.

- Teritorija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca obuhvata svu onu teritoriju na kojoj živi naš troimeni narod u kompaktnoj i neprekidnoj masi, i ona se bez povrede životnih interesa celine ne bi smela krnjiti. Naš narod ne traži ništa tuđe: on traži samo svoje i želi da se sav, kao jedna celina, oslobodi i ujedini. I za to on, svesno i odlučno, isključuje svako delimično rešenje svoga narodnog oslobođenja i ujedinjenja. Naš narod postavlja kao jednu nerazdvojnu celinu problem svoga oslobođenja od Austro-Ugrarske i njegovog ujedinjenja sa Srbijom i Crnom Gorom u jednu državu. Po načelu slobodnog narodnog samoopredeljenja, nijedan deo ove celine ne može se pravično odvojiti i prisajediniti drugoj kojoj državi bez pristanka samoga naroda.

- Jadransko more biće slobodno i otvoreno

- Svi građani (državljani) na celoj teritoriji jednaki su i ravnopravni prema državi i pred zakonom.

- Izborno pravo za izbor narodnih poslanika za Narodno predstavništvo, kao i izborno pravo za opštine i druge upravne jedinice, jednako je i opšte, i vršiće se neposrednim i tajnim glasanjem po opštinama.

- Ustav, koji će posle zaključenja mira doneti Ustavotvorna Skupština, izabrana na osnovu opšteg i jednakog, neposrednog i tajnog prava glasa, biće osnova celom državnom životu...I Ustav i drugi zakoni, koje bude donela Ustavotvorna Skupština, stupaju u život kada ih kralj sankcioniše. Tako ujedinjeni narod Srba, Hrvata i Slovenaca sastavljao bi državu koja bi brojala oko 12 miliona državljana.

Niška deklaracija VOJEVANJE ZA UJEDINJENJE SVE NAŠE NESLOBODNE BRAĆE

Uverena u rešenost celoga srpskoga naroda da istraje u svetoj borbi za odbranu svoga ognjišta i svoje slobode, Vlada Kraljevine smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja koje je, u trenutku kad je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca. Sjajni uspeh koji ima da kruniše ovo vojevanje iskupiće obilato krvave žrtve koje današnji srpski naraštaj podnosi. U toj borbi srpski narod nema izbora, jer se između smrti i života ne bira. On je na nju prinuđen i vodiće je sa onakom istom nesalomnom energijom s kakvom se pre sto godina borio za svoj Vaskrs iz kosovske grobnice. Vlada će se truditi da bude veran izraz te rešenosti narodne... - pisalo je, između ostalog, u Niškoj deklaraciji.

Nikako nije išlo KRALJEVINU PRIZNALE SAMO NORVEŠKA I SAD

Novonastalu državu prvo je priznala Norveška (pod uticajem SAD) 26. januara 1919, a potom i SAD 7. februara. Britanija i Francuska, kao i sve ostale države nisu to učinile sve do Versajskog sporazuma od 28. juna 1919. U međuvremenu potpisani su i mirovnih sporazum i s neprijateljima iz rata. A poslednji čin bio je Rapalski ugovor od 12. novembra 1920, koji je potpisan sa Italijom s kojom je bilo najviše problema zbog Dalmacije i primorja. Interesantno je da Kraljevinu SHS tokom 1919. nisu priznale države Južne i Centralne Amerike, i to samo zato što vlada KSHS nije uputila vladama tih zemalja zvanično obaveštenje o ujedinjenju.

Kurir.rs/ priredila Jelena S. Spasić Foto: Arhiva