Postojalo je katastrofalno oružje i pre nuklearnih bombi, ali one su promenile način ratovanja - nisu više ubijale samo u trenutku već su uništavale čitave generacije. Međutim, beskrupuloznim generalima izgleda to nije bilo dovoljno, pa su smišljali kako da i nuklearke postanu što ubitačnije, a u stvari su postajale samo još bizarnije.
Primer toga je i „Dejvi Kroket“, američki bacač nuklearnih granata.
Osećaj za hitnost
- „Dejvi Kroket“ je bio sistem s najmanjom nuklearnom bojevom glavom. Prema nuklearnim standardima, reč je o „običnoj petardi“ sa snagom od 10 do 20 tona. Nije baš jasno ko ju je nazvao po američkom narodnom heroju, ni zašto. Nazvati oružje po čoveku koji je simbol borbe iz koje je nemoguće izaći kao pobednik prilično je bizarno - piše dr Aleks Velerstajn, istoričar nuklearnog oružja.
Postojala su dva različita sistema: „laki“ (M28) i „teški“ (M29). Prvi je imao domet od dva, drugi od četiri kilometra. - Domet je bio mali, ali je, u teoriji, sistem bio bezbedan. Međutim, na terenu nije bilo sigurno biti ni sa jedne strane „Dejvija Kroketa“. U priručniku za komandira piše da mora da „indoktriniše jedinicu osećajem za hitnost“ kako bi „uvek mogli da trče što je brže moguće“. Pre postavljanja nuklearne glave morao je da se podesi i tajmer. Ako se nešto zezne i granata udari u metu pre nego što tajmer otkuca svoje, nuklearna glava neće eksplodirati. U tom slučaju, zadatak jedinice bio je da sačekaju 30 minuta i pažljivo pokupe nuklearku - piše Velerstajn.
Ideja u američkoj vojsci bila je da „Dejvijem Kroketom“ na 48 sati zaustave napredovanje sovjetskih tenkova. Prilikom eksplozije granata bi emitovala smrtonosnih 10.000 rem doza u prečniku od 150 metara, a fatalnih 600 rem doza u prečniku od 400 metara.
Kobna količina radijacije ubila bi ruske vojnike, ali ne bi bili pošteđeni ni američki, posebno ne u slučaju nepovoljnog vetra. Zbog toga im je bilo preporučeno da gađaju neprijatelja sakriveni iza brda.
„Dejvi Kroket“ bio je u upotrebi od 1961. do 1971, a u Zapadnoj Nemačkoj bilo je stacionirano oko 150 sistema. Proglašen je veoma nepreciznim i nemogućim za integraciju u bilo kakve vojne planove. Ipak, proizvodnja 2.100 komada ovog oružja koštala je oko pola milijarde dolara.
Prva linija odbrane
U Hladnom ratu paranoja je dominirala sa obe strane gvozdene zavese. Dok su se u SSSR spremali za napad „dekadentnog Zapada“ na komunizam, zemlje NATO bile su spremne da žrtvuju svoje ljude, ali i čitave zemlje članice kako bi zaustavile ofanzivu sovjetskih tenkova. Najbolji primer toga koliko daleko su bili spremni da idu jeste britanska nuklearna mina „plavi paun“. - Nuklearke i mine su najstrašnija oružja iz dva razloga. Nuklearke mogu da zbrišu cele gradove, dok mine pod zemljom čekaju da razore svakog ko im se približi. Britanija je rešila da ih kombinuje i napravi nuklearnu minu sa kokoškama za zagrevanje - piše publicista Metju Golt.
Kako deklasifikovana dokumenta pokazuju, operativni cilj je bio nehuman - „dobro postavljena atomska mina ne bi samo uništila objekte i infrastrukturu na velikoj teritoriji već bi zbog radijacije sprečila osvajanje te teritorije“. Britanci nisu razmišljali o ljudskim žrtvama i radijaciji, jer nisu ni planirali da ove mine koriste u svojoj zemlji, već je trebalo da ih upotrebe u Zapadnoj Nemačkoj, kao prvu liniju odbrane od SSSR. Savet armije u julu 1957. naručio je 10 „plavih paunova“.
Prema uputstvima, u slučaju sovjetske invazije trebalo je mine postaviti ispod zemlje ili u reke i jezera. Detonacija je bila moguća sa mesta udaljenog pet kilometara ili tajmerom koji bi pokrenuo eksploziju posle osam dana. Postojao je i sistem za zaštitu naprave, pa bi svaki udar u minu ili pokušaj da se deaktivira doveo do eksplozije za 10 sekundi. A razaranje bi bilo neverovatno. „Plavi paun“ je, poput „debeljka“ bačenog na Nagasaki, bio bomba implozionog tipa sa središtem od plutonijuma, a imao je snagu od 10 kilotona, upola manje nego „debeljko“.
Spaljena zemlja
Dok je „plavi paun“ bio najekstremnija verzija taktike spaljene zemlje, najneverovatniji aspekt mine bio je sistem grejanja. - Temperatura je bila glavni problem mine. Bila je osetljiva na zime tako uobičajene u Nemačkoj. Da bi to rešili, naučnici su smislili grejanje na kokoške. Mina je bila dovoljno velika da se unutra smesti živina, kojoj će po zatvaranju i stavljanju pod zemlju biti ostavljeno dovoljno hrane za nekoliko nedelja. Njihova temperatura bi grejala minu do eksplozije. Iako je sistem razvijen, na kraju su se ipak odlučili za korišćenje jastuka od fiberglasa i napravljene su dve bombe - piše Golt.
Kada su dokumenta o ovom programu 1. aprila 2004. objavljena, mnogi su mislili da je reč samo o prvoaprilskoj šali, ali se ispostavilo da su dokumenta istinita.
Fijasko prve interkontinentalne bombe
„VATRENI BALONI“
Sukobi poput Drugog svetskog rata predstavljaju prave prekretnice u razvoju naoružanja. Neke ideje nisu bile komplikovane, već su, može se slobodno reći, bile genijalne u svojoj jednostavnosti. Najbolji primer toga su japanski „vatreni baloni“ - jednostavni i na papiru ubitačni. Međutim, u praksi, ovo bizarno oružje bilo je potpuni fijasko. - Baloni s bombama, na japanskom „fu go“, trebalo je da budu tihe ubice. Koristeći vazdušne struje, ovo japansko oružje trebalo je da preleti Tihi okean i stigne do meta u Americi. To oružje, napravljeno 1944, smatra se prvim interkontinentalnim oružjem u istoriji - piše publicista Džona Rizo. Ideja je bila jednostavna i na papiru je delovala prilično ubitačno, pa su Japanci napravili 9.300 balona i pustili ih ka Americi u novembru 1944. Samo 300 balona stiglo je do SAD u februaru i martu 1945. i uglavnom su pali na nenaseljena područja.
Kurir.rs/ Autor Andrija Ivanović Foto: Kurir
