Priče o serijskim ubicama, naizgled običnim ljudima koji sistematski masakriraju ljude i decenijama izbegavaju pravdu, uvek nam lede krv u žilama. Međutim, postoji nešto opasnije od njih - parovi serijskih ubica.
Monstrumi zaljubljeni jedno u drugo, ali još više u torturu i ubijanje, sposobni su da seju smrt na svakom koraku i iz bilo kog razloga. Zbog uzbuđenja koje osećaju tokom sopstvenog terora, oni su nepredvidivi, pa su gori i od najopasnijih pojedinaca poput Lukasa Garavita (138 žrtava) ili Pedra Lopeza (110 žrtava).
Najpoznatiji par serijskih ubica bili su čuveni Boni i Klajd, to jest Boni Elizabet Parker i Klajd Čestnat Berou. Oni su čak postali i simbol ovog tipa monstruozne simbioze. Međutim, kada je reč o broju žrtava, daleko ispred njih je jedan drugi par Amerikanaca, i to muškaraca - Henri Li Lukas i Otis Tul.
Jezivo detinjstvo
I jedan i drugi su iz porodica koje pripadaju onom što se pogrdno naziva „vajt treš“ (belo smeće) i imali su užasno detinjstvo. Lukas je rođen 1937. u Bleksburgu, u porodici železničkog radnika koji je ostao bez nogu i prostitutke, a Tul 1947. u Džeksonvilu, u porodici seksualnih izopačenika. Prvog se majka gnušala, pa je bila sadistički okrutna prema njemu - tukla ga je cepanicama, zbog čega je ostao bez oka i imao oštećenje mozga, slala ga u školu u ženskoj odeći, vodila sa sobom kod mušterija... Drugi je bio u još goroj situaciji - majka je bila alkoholičarka koja je mrmljala biblijske stihove, otac ga je seksualno zlostavljao, a kada je on otišao, to je nastavio da radi očuh. Između jezivih zabava na kojima su dečaka silovali otac ili očuh i njihovi pijani prijatelji, tukla su ga starija braća, a zlostavljale starije sestre.
Prva ubistva
I jedan i drugi ubijali su pre susreta. Lukas je imao 15 godina kada je prvi put oduzeo život. Video je sedamnaestogodišnju devojku na izolovanom autobuskom stajalištu i pokušao je da je poljubi. Opirala se, pa je upotrebio silu. U toj borbi ju je ugušio, pa se onda seksualno iživljavao nad lešom. U januaru 1960. ubio je i svoju majku. Tokom jedne rasprave izvukao je nož i iskasapio je. - Osuđen je na 40 godina robije, a izašao je posle deset. Nije želeo na slobodu jer mu je bilo lepo iza rešetaka, pa je rekao sudijama da će ubiti ponovo. Kad su ga pustili, ispunio je obećanje. Silovao je i ubio ženu u Džeksonu. Sutradan je počinio još jedan sličan zločin. „Bio sam besan na svet. Mrzeo sam sve“, pričao je Lukas. „Ubijanje nekoga je kao izlazak napolje. Ako bih poželeo žrtvu, izašao bih i našao je“ - pišu Kolin Vilson i Donald Siman u knjizi „Serijske ubice: Studija psihologije nasilja“.
Tul je prvo ubistvo počinio sa svega 14 godina. Žrtva je bio trgovački putnik koji mu je ponudio seks. Dvaput se našao u centru policijskih istraga, ali je uspeo da pobegne.
Ljubav iz narodne kuhinje
- Lukas i Tul su se upoznali u narodnoj kuhinji nedaleko od Džeksonvila u septembru 1977. U to vreme Otis je delio kuću s majkom Sarom, njenim mužem Robertom, svojom suprugom Novelom, sestrićem Frenkom i sestričinom Beki (11). Cela porodica navikla je da Otis dovodi u kuću čudne muškarce zarad seksualnih odnosa. Osim što je uživao u tome, voleo je da gleda goste u seksu sa ženom i Beki. Henri Li se brzo uklopio u takav dom, delio je sobu sa Otisom, a Novelu su oterali u komšiluk. Nekoliko meseci kasnije počeli su da lutaju Amerikom, kao i da siluju i ubijaju. Nekad su koristili pištolje, nekad noževe, nekad brutalnu snagu, a žrtve su im bile i žene i muškarci. Istovremeno, Tul je uživao i u paljenju kuća i zgrada - piše Kristofer Beri-Di u knjizi „Razgovori sa serijskim ubicama“.
Posle nekoliko godina ljubavi, monstrumi su počeli da se sukobljavaju - Lukasu je smetalo što Tul voli da sakati tela i jede grilovano ljudsko meso, dok je Otisu sve više smetala Henrijeva istovremena veza sa Beki. Tokom 1982. razdvojili su se, a Lukas je u jednom od trenutaka besa ubio čak i Beki.
Neverovatna priznanja
I jedan i drugi uhapšeni su 1983, Otis u aprilu zbog paljenja kuće, a Henri Li u junu zbog nelegalnog pištolja. U zatvoru su počeli da priznaju zločine, kako pojedinačne, tako i zajedničke. Brojke su varirale u zavisnosti od dana i raspoloženja - od tri, preko 108, do neverovatnih 600. Teksaski rendžeri su im poverovali, ali su osuđeni na smrt za mnogo manje ubistava - Lukas za 11, a Tul za sedam. Obojica su umrla u zatvoru. - Henri Li Lukas je možda najgori ubica u američkoj istoriji. S druge strane, možda je samo najveći lažov još od Barona Minhauzena. Govorio je: „Seks će me uništiti. Do seksa dolazim kako god mogu. Ako moram nekog da prisilim, uradiću to. Ako ne mogu, silujem. Radio sam to. Ubijao sam životinje da bih imao seksualni odnos s njima“ - pišu Harold Šehter i Dejvid Everit u „Enciklopediji serijskih ubica“.
Sumnje u priznanja dvojice ljubavnika podgrejane su pre nekoliko nedelja u Netfliksovoj dokumentarnoj seriji „Priznanja ubice“, u kojoj se tvrdi da su policajci jedva čekali da zatvaraju slučajeve, pa su ih sve pripisali njima bez ikakvog dokaza. Međutim, mnogi istraživači su utvrdili da je više od 100 (neki tvrde 190) priznanja bilo istinito i da su zahvaljujući njima pronađeni ključni dokazi, od delova tela do oružja.
Zubar i vaspitačica
Kada je reč o broju žrtava, drugi najubitačniji par bili su Rusi Inesa Tarverdijeva i Roman Potkopajev. Bivša vaspitačica i zubar vodili su naizgled normalan život u mestu Divnoje u regionu Rostova. Kad drugi nisu pazili na njih, oni su smišljali brutalne pljačke i za deset godina ubili su najmanje 30 ljudi.
Oboje su rođeni u selu Divnoje, Inesa 1967, a Roman deset godina kasnije. Razlika u godinama nije im smetala, a vezu je od početka pratilo prolivanje krvi. - Odrasla je s majkom, očuhom i bratom. Bila je to dobra porodica, a Ina je bila lepotica. Mlada se zaljubila u Azerbejdžanca po imenu Arzu, s kojim je dobila ćerku Viktoriju. On je umro pod misterioznim okolnostima. Osumnjičeni u tom slučaju, Roman, kasnije se oženio Inesom. Njih dvoje su dobili još jednu ćerku, Anastaziju - ispričala je jedna njena prijateljica 2013.
Sudska dokumenta pokazuju da su se Tarverdijeva i Potkopajev upoznali preko njegove majke. Čim su započeli vezu, shvatili su da im je njen suprug smetnja, pa su ga Roman i jedan njegov prijatelj likvidirali u februaru 1998. Zajedno su počeli da ubijaju 2002, a žrtve su im bili ljudi u stranim automobilima. Verovali su da svako ko ne vozi rusko vozilo ima mnogo para, pa su pravili zamke na putu. Prvo su koristili pištolje, a onda bi krvavi posao završavali noževima.
Poslednji zločin
Glavni motiv njihovih nedela bila je želja da zarade, ali su im s vremenom žrtve sve češće bili policajci i njihove porodice. Posle šest godina delovanja, u svoje zločine su uključili i Viktoriju i 13 godina staru Anastaziju. - Otkako sam prestala da radim kao vaspitačica, ubijanje mi je postalo izvor prihoda. Ubistva i pljačke za mene su bile ono što je odlazak u kancelariju. Ja sam gangster po prirodi - rekla je Tarverdijeva na sudu.
U poslednjem napadu, 24. aprila 2013, Roman je s Viktorijom napao i ubio policijskog poručnika Andreja Jurina ispred njegove kuće. Kada su pokušali da probiju vrata i ubiju mu ženu i dete, nisu uspeli. Dok su bežali, naleteli su na policijsku patrolu - Potkopajev je ubijen, a ostali članovi porodice su uhapšeni. Pretres kuće pokazao je obilje dokaza o ubistvima. Na jednom nožu upotrebljenom u zločinima bilo je ugravirano „Mojoj amazonki“, zato se za celu porodicu koristi termin Banda amazonki. Inesa, Viktorija i Anastazija osuđene su 2017. na 21 godinu robije.
Usamljena srca
Treći na neslavnoj listi najgorih parova ubica su Rejmond Fernandez i Marta Bek, Ubice usamljenog srca. Iako su osuđeni za tri ubistva, policija smatra da su ubili najmanje 20 ljudi. - Rejmond Fernandez, sitni prevarant s tupeom i zlatnim zubom, koji je zavodio i varao usamljene sredovečne žene, 1947. upoznao je gojaznu medicinsku sestru Martu Bek preko „kluba usamljenih srca“. Kada je video Martu, on se zgrozio, ali je izgleda imala neki šarm, pa su završili u krevetu. Tu su shvatili da su srodne duše, a njihov život je postao neprestana orgija. Marta je saznala kako Rejmond zarađuje, pa je predložila da se udruže, ali s jednom izmenom - da ubijaju opljačkane žene. Nakon serije zločina, komšije su prijavile sumnjivo ponašanje i u podrumu su im otkrivena dva groba. Ekspresno su osuđeni i 7. marta 1951. završili su život na električnoj stolici - pišu Vilson i Siman.
Tokom izvršenja smrtne kazne Rejmondove poslednje reči bile su: - Želim da vrisnem: „Volim Martu!“ Šta javnost zna o ljubavi? - Moja priča je ljubavna. Samo oni koje je ljubav mučila mogu da znaju šta mislim kad to kažem. Nisam bezosećajna, nisam glupa, nisam moron. Ja sam žena koja je imala veliku ljubav i uvek će je imati. Hapšenje u kući smrti samo je pojačalo moja osećanja za Rejmonda - bile su njene poslednje reči.
Krvavi pohod i kuća horora
Na četvrtom mesu liste najgorih parova serijskih ubica su Englezi Fred i Rouzmari Vest. Oni su između 1965. i 1987. ubili najmanje 12 devojaka, među kojima su bile i njihove ćerke. U svojoj „kući horora“ u Gločesterširu oni su silovali, mučili i ubijali, a uhvaćeni su nakon što ih je zbog silovanja 1992. prijavila ćerka Luiz (13). Fred se ubio u zatvoru, a Rouz je osuđena na doživotnu robiju bez prava na pomilovanje.
Amerikanci Čarls Starkveder i Karil En Fugat iz Linkolna, Nebraska, peti su najsmrtonosniji par serijskih ubica. Dvoje tinejdžera od 19 i 14 godina u krvavom pohodu ubili su 11 ljudi. Nakon hapšenja, on je osuđen na smrt, ona na doživotnu robiju, ali je izašla na slobodu 1976. Inspirisali Brusa Springstina za pesmu „Nebraska“ sa istoimenog albuma, kao i filmove „Sadista“, „Badlands“, „Kalifornija“, „Rođene ubice“...
Pitanja i odgovori
SVE ŠTO STE ŽELELI DA ZNATE O SERIJSKIM UBICAMA
Koliko serijskih ubica postoji?
Mnogo više nego što nam policija priznaje. Često ih ne primećujemo jer prođu godine između ubistava.
Da li postoje žene serijske ubice?
Kada ljudi pomisle na serijske ubice, pomisle i na silovanje. Međutim, serijska ubistva su pitanje moći i kontrole, a seks je samo jedan način da se to postigne. Žene serijske ubice su suptilnije, manipulativnije, njihove metode su manje nasilne, ali podjednako smrtonosne.
Da li se udružuju?
Jedna od najstrašnijih ideja o serijskim ubicama jeste ta da mogu da rade u timovima. Timovi ubijaju brutalnije nego pojedinci.
Da li se neko rodi kao serijski ubica ili to postaje?
Neki ljudi veruju da su dela serijskih ubica toliko zla da ne postoji kulturni uticaj koji bi mogao da bude kriv za to i da su neke genetske anomalije ili abnormalnosti u mozgu razlog zbog kog ubijaju. Drugi veruju da nijedno ljudsko biće nije osuđeno da bude ubica samim rođenjem i da je problem vaspitanje. Treća grupa veruje da je reč o kombinaciji odgoja i nasleđa. Prema FBI, sve serijske ubice su u detinjstvu bile zlostavljane. To zvuči neverovatno.
Šta pokreće serijske ubice?
Neuspeh. Oni su egoistična đubrad koja mrze kad u nečemu ne uspeju. Ipak, neuspeh se dešava zbog defekata njihove ličnosti. Nakon mnogo neuspeha, moguće je da se pokrenu i ubiju kako bi povratili moć i kontrolu.
Koja oružja koriste?
Serijske ubice retko koriste vatreno oružje. Dejvid Berkovic je izuzetak. Više vole oružje koje im daje osećaj bliskosti - same ruke, noževe, satare, čekiće...
Da li zločin uvek počine na isti način?
Ne. Filmovi nas ubeđuju da svako od njih ima svoj metod, ali to nije tačno iz više razloga. Nekima je dosadno da ponavljaju isti ritual, neki ga menjaju u zavisnosti od situacije i okruženja, kod nekih metod evoluira.
Da li osećaju kajanje?
Osećaju kajanje što su uhvaćeni. Nema tu saosećanja za žrtve ili njihove porodice.
Da li serijske ubice mogu da prestanu da ubijaju?
Da. Uprkos pretpostavkama da ne mogu da stanu, mnogi od njih baš to urade. Nekad ubistva postanu dosadna, nekada shvate da je rizik prevelik.
Iz knjige „Ubijanje iz zabave, unutar uma serijskih ubica“ Pati Braun
Kurir.rs/ Autor Andrija Ivanović Foto: Kurir
NE PROPUSTITE
