Najnovije vesti

SVE O KRVAVOJ LITIJI I NJENIM POSLEDICAMA: Bitka SPC protiv konkordata 1937.
Okršaj... Žandarmi na jednoj, narod na drugoj strani, Foto: Arhiva

KRVAVA LITIJA

SVE O KRVAVOJ LITIJI I NJENIM POSLEDICAMA: Bitka SPC protiv konkordata 1937.

Specijal

Da bi se odbranili od kundačenja i batinanja, sveštenici su upotrebili ripide i počeli njima udarati po žandarmima

Želeći da umiri Hrvate, čiji su političari još od stvaranja zajedničke države pokazivali separatističke težnje, kralj Aleksandar Karađorđević otpočeo je pregovore sa Vatikanom o potpisivanju konkordata, ugovora kojim bi bio uređen položaj Katoličke crkve u Jugoslaviji. Ali kralj je bio svestan otpora uticajne Srpske pravoslavne crkve i političkih faktora koji su je podržavali, pa je pregovorima pristupio oprezno i u tajnosti. Tako će se tek kasnije saznati da je prvi nacrt konkordata izrađen 1923. godine, drugi 1925, a treći 1931. godine.

Posle Aleksandrovog ubistva 1934. godine, pregovore je nastavio knez Pavle, pa su u julu 1935. godine predstavnici vlade Bogoljuba Jeftića u Rimu potpisali konkordat sa Svetom stolicom. Međutim, iako je tekst ovog ugovora usaglašen i potpisan, smena Jeftićeve vlade je odložila njegovu ratifikaciju u Narodnoj skupštini.

Politička kriza

Tek dve godine kasnije konkordatsko pitanje je opet zaokupilo javnost, kada je u vreme vlade Milana Stojadinovića stavljeno na dnevni red skupštinskog zasedanja. Veoma brzo, međutim, ono je preraslo u jednu od najtežih političkih kriza u zemlji.

Nemirno... Episkop  Sava Trlajić
Nemirno... Episkop Sava Trlajićfoto: Arhiva

Srpska pravoslavna crkva je protiv konkordata, naime, povela oštru i glasnu kampanju. SPC je smatrala da bi sklapanjem ovog ugovora sa Svetom stolicom rimokatolici u Jugoslaviji došli u povlašćen položaj. Najglasniji je bio patrijarh Varnava, koji je u novogodišnjoj poslanici za 1937. godinu, uz optužbe da je vlada korumpirana, ocenio da je konkordat „atak na poslednji bedem srpstva, na Svetu srpsku crkvu“. Poručujući da su „iz sasvim nepoznatih razloga i nikom nedokučivih uzroka oni (vlada, prim. red.) napravili ugovor sa crnim poglavarom crne internacionale“, patrijarh je pozivao „da se prenemo, da ustanemo i zbijemo se u redove, kao vojska Božja protiv vojske satanske“. Varnava je tvrdio da se „svetosavski narod uvek umeo sjediniti u časovima opasnosti“ i pozivao: „Sad je čas opasnosti. Ja vas pozivam, kao vaš patrijarh, da zaboravite partijske svađe i obzire i da bratski brat bratu pružite ruku.“

Vlasti su zabranili štampanje ove poslanice poglavara SPC, ističući da „država stoji i mora stajati iznad svih veroispovesti“, kao i da „Crkva mora biti daleko od svake politike“.

Glasanje u skupštini

Odmah posle toga Varnava se teško razboleo, zbog čega se proneo glas da je otrovan, a pošto mu se zdravstveno stanje pogoršavalo iz dana u dan, vrenje u javnosti postajalo je sve jače.

Ulje na vatru dolile su i posete ministara inostranih poslova Italije i Nemačke. Prvo je u Beograd iz Rima stigao grof Ćano, da bi isto veče (25. marta 1937) u Knez Mihailovoj ulici izbile velike demonstracije protiv profašističke politike predsednika vlade Milana Stojadinovića. Isto se ponovilo i 9. juna, dan po dolasku u Beograd nemačkog ministra inostranih poslova Fon Nojrata.

Stojadinović je bio ubeđen u nadmoć svoje skupštinske većine, pa je tvrdio da će konkordat biti ratifikovan bez problema, da će „proći kao pismo kroz poštu“. Za 19. jul 1937. zakazao je glasanje u Skupštini.

foto: Arhiva

Za to vreme uzbuđenje je raslo na ulicama Beograda jer je Crkva zakazala moleban za ozdravljenje patrijarha, a potom i litiju, koja je trebalo da krene od Saborne crkve, prođe Knez Mihailovom ulicom i stigne do Crkve Svetog Save. Strahujući od nereda, policijska uprava grada Beograda zabranila je litiju uz obrazloženje da „nije u skladu sa crkvenim propisima da se litija održava za bilo čije ozdravljenje“!

Uprava Beograda je zabranila prolaženje povorke tom trasom, ali je ona ipak krenula, predvođena mitropolitom Dositejom, koji je zamenjivao bolesnog patrijarha. Iza njega je išlo sveštenstvo u odorama, a za njima narod. Njih će vlast pokušati da zaustavi i rasturi silom i taj će događaj ostati upamćen kao „krvava litija“.

Intervencija policije bila je izuzetno brutalna, što je javnost u Srbiji objašnjavala činjenicom da je ministar unutrašnjih poslova bio Slovenac Anton Korošec, inače rimokatolički bogoslov.

Agresivni žandarmi

Jedan hroničar zabeležio je: „Preko Ulice kralja Petra, na gornjem uglu zgrade Narodne banke, bila je postrojena žandarmerija u više redova. Žandarmi su već agresivniji i dočekuju litiju grubim psovkama i zakrvavljenih očiju, izbezumljena lica tuku sveštenstvo u crkvenim odeždama i narod, psujući popovsku i srpsku majku. Po naglasku moglo se primetiti da su žandarmi Hrvati i Slovenci...“

U službenom izveštaju Kraljevskoj kancelariji stoji: „Nastala je opšta tuča, letele su kamilavke, cepane odežde, čak je iscepana i izgažena svetosavska zastava. Da bi se branili od kundačenja i batinanja, sveštenici su upotrebili ripide i počeli njima udarati po žandarmima.“

U opštoj tuči naoružane žandarmerije s jedne strane i sveštenstva u mantijama i građana s druge najviše je stradalo čelo povorke, posebno episkop šabački dr Simeon Stanković, kojeg su žandarmi kundacima oborili na kaldrmu, sa koje je, u nesvesti, prenet u Patrijaršiju, a potom u bolnicu. Vozeći povređenog vladiku u sanatorijum, sveštenici su iz kola vikali: „Narode, razbojnici i ubice ubiše ti vladiku!“, što je dodatno raspaljivalo masu.

Protesti su nastavljeni i naredna dva dana, a iz Beograda su se proširili na Kragujevac, Šabac, Užice i Mladenovac. Stojadinović nije hteo da odustane, pa je 23. jula konkordat sa 166 glasova za i 129 protiv najzad izglasan u Skupštini. Sveti arhijerejski sabor naredio je zatvaranje svih hramova SPC i objavio da će se Crkva nalaziti „u stanju gonjenja“ od 26. jula, ali ta mera ipak nije sprovedena. Naime, u noći nakon izglasavanja konkordata u 57. godini preminuo je patrijarh Varnava. Bojeći se daljeg zaoštravanja odnosa sa SPC, Stojadinović je odustao od sprovođenja izglasanog sporazuma s Vatikanom.

Govorilo se da je patrijarh Varnava otrovan. Da li jeste ili nije, sve do dana današnjeg nije ni potvrđeno, ni definitivno opovrgnuto...  

Poruka narodu

AŽDAJA KOJA JEDE SRBE

Velikodostojnici SPC obraćali su se narodu proglasima: „Sinovi i kćeri slobodarske pravoslavne Šumadije, znate li šta je konkordat? Čujte šta je konkordat: to je aždaja koja će da vas proguta. Kroz pedeset godina niti će biti Srba, ni pravoslavlja...“

Druga strana

PRETNJE IZ RIMA

Svoje nezadovoljstvo što ugovor nije ratifikovan Vatikan je izrazio 16. decembra 1937. godine rečima pape Pija XI, koji je na svečanom konzistorijumu povodom ustoličenja novih kardinala rekao: „Doći će dan, a voleo bih da to ne moram kazati, ali sam duboko uveren, doći će dan kada neće biti malen broj duša koje će zažaliti što nisu širokogrudo, velikodušno i aktivno primile tako veliko dobro kao što je ono koje je zastupnik Isusa Hrista nudio njihovoj zemlji, i to ne samo radi crkvenog i verskog mira nacije no i radi njenog socijalnog i političkog mira.“ („Oservatore Romano“ od 17. decembra 1937. godine)

Ima istoričara koji veruju da je i razbijanje Jugoslavije devedesetih godina ostvarenje ove pretnje...

U bolnici... Povređeni  vladika Simeon
U bolnici... Povređeni vladika Simeonfoto: Arhiva

Vatikan i Srbija

NIJE IM SE DALO

O zaključenju konkordata između Vatikana i Kraljevine Srbije pregovaralo se 1913. i 1914. godine i on je uoči Prvog svetskog rata, za vlade Nikole Pašića i potpisan, ali nije ratifikovan.

Od 1922. do 1925. trajali su novi pregovori, tada je formirana i komisija koja se time bavila, ali ništa nije učinjeno.

Tek je Milan Stojadinović pomerio stvari sa mrtve tačke. Videli smo kako... Iako je početkom 2003. bilo nekih naznaka da se u Srbiji ponovo razmišlja o potpisavanju konkordata, to pitanje do danas nije rešeno.

foto: Arhiva

Šta je konkordat

DUGA TRADICIJA

Konkordat je međunarodni ugovor sklopljen između Vatikana i neke države kojim se uređuju pravni odnosi između Katoličke crkve i dotične države. Posebnost konkordata je u tome što papa pregovarajući s pojedinom državom pritom nastupa i kao predstavnik katoličkih vernika te države. Iako je sadržaj konkordata različit, on uvek rešava položaj Katoličke crkve u određenoj državi. Prvi konkordat sklopljen je 1122. godine između pape Kalista II i nemačkog cara Henrika V.

Kurir.rs/ Autor Momčilo Petrović  Foto: Arhiva

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...