Milan Stojadinović bio je tri puta ministar finansija i dva puta predsednik vlade i ministar spoljnih poslova. Na svakom se od tih položaja beskrupulozno bogatio, pa je na vrhuncu moći važio za jednog od najbogatijih u Jugoslaviji. Rođen 1888. godine u Čačku, u porodici sudije i viđenijeg člana Pašićeve Radikalne stranke, Stojadinović je sa svega 23 godine postao doktor ekonomskih nauka na Beogradskom univerzitetu, a onda se kao stipendista Kraljevine Srbije tri godine usavršavao u bankama Nemačke, Engleske i Francuske.
Mnogo afera
Izbegao je mobilizaciju kao „neophodno potreban“ činovnik, pa je Prvi svetski rat proveo na Krfu u MInistarstvu finansija, a 1922. Pašić mu u svojoj vladi poverava resor finansija. Taj položaj iskoristio je za mahinacije sa obveznicama ratne štete: najprostije rečeno, prvo ih je svojim odlukama obezvredio, zatim su ih u njegovo ime i u ime nekih ministara, pa i kralja Aleksandra, njegovi ljudi za bagatelu otkupili od građana, da bi im zatim odlukama ministarstva umnogostručio vrednost...
Bio je akter još nekih velikih afera, a samo u jednoj od njih, zabeležila je ondašnja štampa, šteta naneta državnom budžetu bila je ravna sumi za 80.000 lekarskih plata. Recimo, oko 50 miliona evra danas! „Jedino što je Milana Stojadinovića sprečilo da postane veliki srpski državnik bio je nedostatak osećaja za moral“, zapisao je jedan hroničar. Njegove ljubavnice - jedna mu je bila kuma - važile su za vrlo uticajne žene u beogradskim političkim krugovima.
Beg u Argentinu
U politici je bio desničar, a njegova Jugoslovenska radikalna zajednica imala je neka obeležja fašističke stranke. U unutrašnjoj politici je uspešno pokrenuo oporavak privrede, znatno je povećao spoljnu trgovinu i industriji dao zamah. U spoljnoj politici, pred Drugi svetski rat, nastojao je da sačuva zemlju sporazumom o prijateljstvu s Francuskom i paktom o nenapadanju s Italijom. Poseban naglasak stavljao je na odnose s Hitlerovom Nemačkom, koja je bila najveći trgovinski partner Jugoslavije.
Englezi su izazvali pad njegove vlade 1939. godine. Na samom početku rata jugoslovenske vlasti su ga izručile Britancima, koji su ga sve do 1948. držali u internaciji na Mauricijusu. Posle toga je otputovao u Argentinu. U ovoj zemlji se uspešno bavio ekonomskom naukom i bio savetnik vlade. Jugoslovenska Udba ga je 1952. vrbovala za svog doušnika, koristeći činjenicu da su mu sestra i brat, vlasnik predratnog dnevnog lista Vreme, ostali u Beogradu.
Stojadinović se u emigraciji, najverovatnije po nalogu Udbe, približio poglavniku NDH Anti Paveliću i s njim potpisao sporazum o razbijanju i podeli Titove Jugoslavije, što je Pavelića kompromitovalo kod Hrvata, koji nisu mogli da zamisle bilo kakav dogovor sa Srbima.
Milan Stojadinović je umro kao bogat čovek 1961. godine.
Na talasu revizije novije srpske istorije, neki beogradski krugovi bez realnog uporišta proglašavaju Milana Stojadinovića za „jednu od najznačajnijih srpskih ličnosti“, prizivajući njegove ideje i duh u današnju politiku.
Bivša Jugoslavija
CRNOGORCI SU BILI PRVI
Knjaževina Crna Gora bila prva pravoslavna država koja je s Vatikanom sklopila konkordat još davne 1886. godine. U novije vreme premijer Igor Lukšić u ime Crne Gore potpisao je 24. juna 2011. u Vatikanu „temeljni ugovor“ Crne Gore i Svete stolice.
Mitropolija crnogorsko-primorska Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori kritikovala je potpisivanje ovog konkordata jer smatra da se time „diskriminišu“ ostale verske zajednice i tražila od države da se „na isti način i u istom obimu prava“ regulišu odnosi sa ostalim verskim zajednicama.
Hrvatska je sa Svetom stolicom 1997. i 1998. godine potpisala četiri međunarodna pravna dokumenta, takozvane vatikanske ugovore, kojima su uređena prava i povlastice katolika u toj zemlji.
Slovenija je takav sporazum potpisala u aprilu 2004, a tačno dve godine kasnije sklopljen je i temeljni ugovor između Svete stolice i Bosne i Hercegovine.
Kurir.rs/ Autor Momčilo Petrović Foto: Arhiva
NE PROPUSTITE
