SVE ŠTO NISTE ZNALI O AJA SOFIJI: Razlog Justinijanove obnove SPALJENE crkve ne spominju čak ni legende! Šokiraćete se

Aja (Hagija) Sofija (Sveta mudrost) sagrađena je u vreme vizantijskog cara Justinijana I, 537. godine, i bila je glavna bogomolja Vizantijskog carstva sve dok Carigrad 1453. nisu osvojili Turci.

Sultan Mehmed II Osvajač (na turskom El Fatih) neposredno po zauzimanju vizantijske prestonice naredio je da se Aja Sofija pretvori u džamiju, a tvorac savremene Turske Mustafa Kemal-paša Ataturk 1934. godine, u okviru svojih nastojanja da suzbije uticaj religije na državne poslove, ovo zdanje proglasio je za muzej.

Udar na Ataturka

Aja Sofija je tako 916 godina bila crkva, zatim naredne 482 godine džamija, a sve do petka 24. jula, dakle 85 godina, muzej.

Početkom ovog meseca, naime, voljom predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana, turski sud je poništio muzejski status Aja Sofije, inače građevine koja je deo svetske baštine na listi Uneska, navodeći da njeno korišćenje na bilo koji drugi način osim kao džamije „nije pravno moguće”.

Odluka koju je 10. jula objavio Erdogan, naišla je na velike kritike.

Vaseljenski patrijarh Vartolomej I, arhiepiskop Carigradske patrijaršije, upozorio je da će prenamena zgrade „razočarati milione hrišćana” i slomiti ova dva sveta.

I patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej pozvao je turskog predsednika Erdogana da odustane od odluke o pretvaranju Aja Sofije u džamiju i kao „jedino i pravedno rešenje” naveo očuvanje statusa muzeja.

Papa Franja je poručio da je „mislima u Istanbulu”, dodavši: „Mislim na Aja Sofiju i jako patim.”

Svetski savet crkava, međunarodna ekumenska organizacija koja broji 350 članica, pozvao je da se odluka poništi, rekavši da će novo-stari status Aja Sofije izazvati podele, a iz Uneska je saopšteno da duboko žale zbog ove odluke.

Ali predsednik Erdogan nije hteo ni da razmišlja o odustajanju, ističući da Turska ima pravo da ovo zdanje pretvori u molitveni objekat muslimana.

„Nakon 86 godina, Aja Sofija će ponovo služiti kao džamija, na način na koji je Fatih, osvajač Istanbula, naznačio u svom delu”, rekao je on.

Dok je sunca i meseca

Srpska književnost ima zanimljivo svedočanstvo o tom „načinu na koji je Fatih” pravoslavnu Aja Sofiju pretvorio u džamiju. U pomalo zaboravljenom delu „Carigradske slike i prilike” (štampanoj 1901. u Novom Sadu) srpski poslanik u Istanbulu s kraja 19. i na početku 20. veka Čedomilj Mijatović, jedno od deset poglavlja ovih „putopisnih crtica” posvetio je Aja Sofiji, koja je u vreme njegovog službovanja bila džamija.

Navešćemo prvo kraj tog odeljka u „Carigradskim slikama i prilikama”, belešku sačinjenu nakon obilaska velelepnog zdanja:

„Mujezin je gore na minaretu pevao poziv pravovernima na večernju molitvu. Njegova melanholična melodija bila je u čudnoj harmoniji sa melanholijom koja je mnome u ‚džamiji Aja Sofija’ ovladala.

I opet se pitah: Može li biti da će Sv. Sofija ostati turskom džamijom ‚dokle teče sunca i meseca’?! I kroz moje tužne uzdahe čuh opet onaj tihi glas istorijske savesti: Ne, to ne može biti!”

A glas, onaj „tihi glas istorijske savesti”, bio mu je nepouzdan. Bar za sada, izgleda da će Aja Sofija biti džamija dok traju sunce i mesec.

Vatra i pepeo

Istorija ove crkve na neki način počinje dva veka pre njene gradnje. Posle trijumfa na Vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine, kada su postavljeni temelji hrišćanske crkve kao organizacije kakvu danas poznajemo, rimski car Konstantin naredne godine je na trgu pred samom kapijom svog dvorca u Konstantinopolju, „Novom Rimu”, podigao crkvu i posvetio je Svetoj Sofiji, odnosno Svetoj Mudrosti. Ali, vremena su burna, u jednom metežu kada je mudrost ustuknula pred političkim strastima, ovaj hram je spaljen.

Na istom crkvištu, bogobojažljivi car Teodosije II godine 415. podiže još veću i lepšu crkvu istog imena, ali ni njoj nije bilo suđeno da potraje - 532. nestaje u plamenu sukobljenih navijačkih grupa.

Da, navijačkih!

Još od kraja III veka, u gradu je postojao hipodrom, koji su dolazeći carevi popravljali i dograđivali, tako da je u jednom periodu mogao da primi deset hiljada ljudi. Svi oni dolazili su da navijaju za svoje omiljene vozače konjskih dvokolica, čiji su timovi imali zelene, plave, bele i crvene dresove.

Prepisujemo sledeće redove, s nelagodom što se i petnaest vekova kasnije, stvari nisu mnogo promenile:

„Udruženja navijača bila su kombinacija uličnih bandi i političkih stranaka. Zauzimala su stajališta o tekućim pitanjima, posebno o teološkim problemima (uzrok masovnih, često nasilnih rasprava u 5. i 6. veku) ili o pretendentima na presto. Učestalo su pokušavali uticati na carsku politiku izvikivajući političke zahteve između trka. Carske postrojbe i gradska straža nisu mogle čuvati red bez saradnje sa nekom od tih grupa, koje su podržavale vlast.”

Pobuna na hipodromu

Da skratimo: dva su navijača 531. bila uhapšena zbog ubistva u jednoj tuči tokom trke, i umesto da budu obešeni, car Justinijan smrtnu kaznu zamenio im je robijom. Ali, njihove grupe tražile su da ih car pusti na slobodu, i trke održane 15. januara 532. pretvorile su se u nemire koji su se sa Hipodroma izlile u grad. Justinijanovi protivnici među velikašima, nezadovoljni povećanjem poreza, pokušali su da pobunu iskoriste da smene cara, i na presto su postavili novog, nekog Ipatija. Justinijan se već spakovao da sa carskom blagajnom pobegne, ali ga je supruga, carica Teodora, odgovorila od toga. I onda, beležimo, dešava se ovo:

„Čim se pribrao, Justinijan je smislio plan u kojem je računao na popularnog evnuha Narzesa, kao i na generale Velizara i Munda. Dao je vreću zlata Narzesu. Narzes je noseći tu vreću ušao sam i nenaoružan na hipodrom, našavši se nasuprot ubilački nastrojene svetine koje je već ubila stotine ljudi. Narzes je otišao direktno prema Plavima, prišavši važnom njihovom pripadniku. Saopštio im je da je car Justinijan stao iza njih, da ih podupire protiv Zelenih. Podsetio ga je da Zelenima pripada Ipatije, čovek kojeg su krunisali. Potom je razdelio zlato. Vođe Plavih su tiho razgovarali međusobno i potom su počeli govoriti sljedbenicima. Odjednom su usred Ipatijevog krunisanja Plavi izjurili s hipodroma, dok su Zeleni ostali zapanjeni. Na to su carske jedinice, koje su predvodili Velizar i Mund, jurnule u hipodrom i pobile preostale pobunjenike. Prema izveštajima, ubijeno je oko trideset hiljada pobunjenika.”

Griža savest

Čak ni legende ne pominju grižu savesti zbog trideset hiljada ubijenih, kao jedan od razloga zašto je Justinijan rešio da obnovi spaljenu Teodosijevu Aja Sofiju. Čedomilj Mijatović beleži da je car rešio da na zgarištu podigne novu crkvu „koja će biti dostojan spomenik njegove zahvalnosti prema Bogu, a u isto vreme vidljivi dokaz bogatstva i obrazovanosti u carstvu vizantijskom”.

Predanje kaže da se Justinijanu u snu javio anđeo i preneo mu nalog da krov budućeg hrama bude u obliku kupole, što većeg prečnika i na što većoj visini, ali da stubova na kojima će počivati bude što manje!

Pozvani su najbolji graditelji u carstvu, Antim, Isidor i Ignjatije, a do najdaljih kutaka dokle je sezala Justinijanova vlast, razaslata je naredba da se najbolji građevinski materijal šalje u prestonicu. Ruše se antički grčki i rimski hramovi, i iz njih probiraju najvitkiji i najlepši mermerni stubovi; u Libanu se obaraju najdeblji kedrovi, a u Aziji i Africi kupuju sedef i slonovača... Vrata carske blagajne za ove potrebe uvek su otvorena, i tako je 23. februara 533. godine Justinijan svečano položio kamen temeljac.

Rušenje krova

Sto deset hiljada radnika je na gradilištu pod budnim okom i teškom rukom hiljade nadzornika, a povremeno i car sam uzme u ruke ciglu i malter, da svojim primerom podstakne najamnike i robove na predaniji rad.

Ali krov, kupola, onakva kakvu je caru opisao anđeo, opire se zemaljskim zakonima. Prva se, čim je završena, srušila!

Za drugu su na Rodosu pravljene posebne kratke i tanke opeke „od nekakve šupljikaste mase”, pa su pet puta bile lakše od običnih. Na svakoj od njih bila su urezana početna slova reči iz stihova: „Bog je posred nje i neće se pokrenuti. On će joj pomoći, i to brzo!”

Posle svakog dvanaestog reda uglavljenih takvih opeka, kaluđeri su uz pojanje, kađenje tamjanom i škropljenje osvećenom vodom iz reke Jordan, u kupolu uziđivali svetinje - častice moštiju svetaca ili deliće nekih svetih predmeta.

U ono vreme to je bila najveća samodrživa kupola na svetu, a poseban graditeljski poduhvat predstavljalo je to što je bila naslonjena na samo četiri oslonca, odnosno stuba.

Čedomilj Miljatović beleži s ubeđenjem i pouzdanošću, kao kad ispisuje širinu i visinu zidova, da je tokom gradnje hrama „povremeno s neba dolazila divna muzika i pesma te je čudotvorno obnavljala iznemogle sile u radenika”. A posebno je, kaže, muzika bila umilna i okrepljujuća dok se zidala kupola!

Tako je bilo moguće, uz Božju volju i pomoć, celu crkvu sazidati za četiri godine i deset meseci od postavljanja temelja!

Reč je o istinskom podvigu: katedrala Svetog Pavla u Londonu zidana je 35 godina, Notr Dam u Parizu - 72, čuvena Crkva Svetog Petra u Rimu - 150...

Osvećenje

Na Badnji dan 537. godine, iz Crkve Svete Anastasije krenula je litija ka novom velelepnom hramu. Ispred naroda išli su sveštenici, njih više od hiljadu, i pevali bogoljubive pesme i tropare, noseći ripide i barjake, čudotvorne ikone i u srebrnim i zlatnim škrinjicama mošti raznih svetaca. Ispred njih velikaši i dvorjani, a pred njima car, sa svim znamenjima svoje vlasti: na glavi kruna, u levoj ruci zlatna jabuka, a u desnoj skiptar. Reklo bi se da mu je u srcu smernost, jer je pustio da se ispred njega u carskoj kočiji koja vuku četiri belca, vozi patrijarh Menas, u ornatu protkanim zlatom.

Kad dođu pred vrata Aja Sofije, Justinijan ceremonijalno skida krunu i predaje je u ruke patrijarhu, a skiptar i jabuku carstva najbližim doglavnicima.

Čedomilj Mijatović u svojoj bogatoj uobrazilji jasno vidi:

„Pa onda on gologlav i bez carskih obeležja i bez ikakve pratnje, ulazi sam u divotnu crkvu koja ga dočekuje bleskom što ga obilata svetlost sunčana, padajući kroz 40 prozora na kubetu, izazivlje iz uglačanog mramora, zlatnog ikonostasa i nebrojenih srebrnih kandila. Car korača smerno i odmereno sredinom crkve do na sam amvon (uzdignuto mesto u sredini hrama odakle se obraća sveštenik - prim. nov). Tu se prekrsti i duboko pokloni pred carskim dverima oltara, visoko podigne ruke i uzvikne: ‚Neka je slava Bogu, koji me je te velike milosti udostojio da ovu crkvu dovršim!’”

Ali uzaman pešačenje u litiji i skidanje krune, uzaman duboki poklon pred oltarskim vratima, Justinijan je car, a njihove su slabosti i gresi veći nego kod običnih ljudi. I oholost. Jer, kad se ponizno zahvali Bogu, Justinijan već u sledećoj rečenici usklikne: „O, Solomone, ja sam te pobedio!”.

Solomonov hram, najsvetije mesto Izrailjaca, bio je čuven po svojoj lepoti. I na to je vizantijski car mislio. Ali, već u Justinijanovo vreme od njega nije bio ostao ni kamen na kamenu. Jer, građevine ljudske trošne su i nijedna nije i niti će pobediti vreme...

Justinijan je umro 565. kao star čovek, osamdesetdvogodišnjak. Srpska pravoslavna crkva slavi ga, zajedno sa Teodorom, kao svetitelja. Ali, njegovo delo, Aja Sofija, odavno je prestalo da bude sveto.

Anđeo nije došao

Godina je 1453. Na vizantijskom prestolu je Konstantin XI Paleolog, sin srpske princeze Jelene Dragaš. Sve četiri godine njegove vladavine obeležene su strahom od Turaka koji kao bujica nadiru iz Male Azije. I najzad, 28. maja, desilo se ono što je moralo da se desi. Pred vojskom sultana Mehmeda Osvajača koja je opsela grad, car, dvorjani i mnoštvo građana koji su uspeli da uđu, zatvorili su se u Aja Sofiju da prenoće i sačekaju čudo.

„Po građanstvu se carigradskom”, prepisujemo Čedomilja Mijatovića, „odavno od usta do usta pronosilo nekakvo proročanstvo po kome će, istina, neprijatelj prodreti u grad i pojuriti ka Svetoj Sofiji, ali će ga, kad već bude stigao na jednu

izvesnu tačku, anđeo Božji sa plamenim mačem susresti i u bekstvo obratiti.”

I kad se ujutru 29. maja te 1453. godine napolju začula nezamisliva huka, ustrašeni narod u crkvi na tren je pomislio da je to anđeo sišao s neba, ali huka je neumitno postajala sve razgovetnija i brzo je postalo jasno da to nisu krici traha, već ratničko halakanje i pobedonosno klicanje Alahu vojske koja je gvozdenim buzdovanima i sekirama razvaljivala crkvena vrata.

Ono što je usledilo nije bilo ništa novo pod kapom nebeskom, ponavljalo se do tada, i od tada, bezbroj puta. Iz Mijatovićevog opisa prepisaćemo samo prve dve rečenice: „Sad se istom diže vriska i očajno kukanje i zapevanje u crkvi. Majke prigrliše u naručja svoja decu svoju; deca prestravljena plakahu u glas.”

Rikaat na časnoj trpezi

Narod je poklan, a pljačka crkvenih dragocenosti i leševa uveliko je bila u toku, kad je pred Aja Sofiju stigao sultan Mehmed Osvajač, El Fatih, mlad, a već glasovit.

„Mladi car turski, na divnom konju labudu, približujući se k crkvi nije skidao svojih očiju sa nje. Sjaha s konja, pa na samom pragu od južnih vrata predvorja, pade ničice na zemlju, dohvati malo prašine, pospe je po svom turbanu, da pred svom svojom gospodom pokaže kako smerno pada u prašinu pred velikim Alahom koji mu je pobedu darovao! Ulazi u predvorje i iz njega na sredsredna carska vrata stupa u crkvu. Stojao je nekoliko trenutaka zanemeo od čuda”, piše Čedomilj Mijatović.

Predanje kaže da je sultan u nekom zakutku crkve video janičara koji sekirom razbija mozaik na podu crkve. Ljut što se takva lepota uništava, nastavlja se legenda, car je uzviknuo: „Vi za vas imate dovoljno pokretnog blaga da pljačkate, zgrade su moje!”, i da je Aja Sofiju tako sačuvao od daljeg uništavanja.

Tada je, po njegovom naređenju, imam okrenut Ćabi očitao molitvu, a onda je sultan ušao u oltar i popeo se na časnu trpezu, inače najsvetije mesto u hrišćanskom hramu, tu namestio svoju molitvenu prostirku i odatle očitao svoj prvi „rikaat”, molitvu, koja je označila da je Aja Sofija od tog trenutka islamska bogomolja, džamija.

Beleške vodiča

Mijatović zapisuje, na kraju svoje beleške o Aja Sofiji, razgovor sa vodičem kroz džamiju:

- Vidiš li one dve zelene zastave gore na minberu? - pitaše me Emin.

- Vidim - rekoh.

- E, njih nećeš videti u svakoj džamiji, nego samo u onoj koju smo sabljom oteli. I zato ovde šejik kad izlazi na miner navuče kao krv crven kaftan i nosi u jednoj ruci Koran, a u drugoj golu sablju!

U vestima o prvoj molitvi posle Erdoganove odluke, saopšteno je i da je imam koji je čitao molitvu nosio sablju.

Ništa na ovom svetu nije novo i sve je u vezi sa onim što je bilo, i s onim što će biti.

SRBI U AJA SOFIJI

Anatema na srpski narod

Aja Sofiju pohodili su Sveti Sava i Stefan Dečanski, svaki u svoje vreme. Sa njenog amvona carigradski patrijarh prokleo je srpski narod kad je car Dušan srpsku crkvu uzdigao na rang patrijaršije, a odatle je docnije, na molbu kneza Lazara, ta anatema skinuta.

PROMENA IZGLEDA

Četiri visoka minareta

Kad je hrišćanska crkva bila pretvorena u džamiju, ikone su uklonjene, većinom polomljene i bačene, a zidovi su prekrečeni. Da bi se i spoljnim izgledom, ali i verskim potrebama, naglasilo da je to sada bogomolja u kojoj se klanja Alahu, i omogućilo mujezinima da pozivaju na molitvu, prvo je dograđen jedan manji minaret, koji je potom zamenjen većim, stabilnijim. Kasnije su dodata još tri minareta, pa je tako Aja Sofija dobila izgled koji i danas imama.

KO JE BIO ČEDOMILJ MIJATOVIĆ

Ministar, lovac na blago i tvorac Kremanskog proročanstva

Čedomilj Mijatović jedna je od najznačajnijih figura u istoriji Srbije 19. veka: šest puta je bio ministar finansija i tri puta ministar inostranih poslova, predsednik Srpske kraljevske akademije, nesuđeni patrijarh - 1914. odbio je predlog kralja Petra da sedne na tron Svetog Save, uveo je u Srbiju dinar i metarski sistem... i bio je veliki fantasta. U svoje vreme tragao je za blagom cara Dušana, redovno je posećivao seanse prizivanja duhova i s Perom Todorovićem izmislio je i „u četiri ruke” napisao „Kremansko proročanstvo”, knjigu koja i danas sluđuje Srbe.

Kurir.rs/ Autor Momčilo Petrović Foto: Profimedia