Nesreća u Černobilju, tačnije Černobiljskoj nuklearnoj elektrani „Vladimir Iljič Lenjin" u tadašnjem Sovjetskom Savezu, dogodila se 26. aprila 1986. godine u jedan sat, 26 minuta i 40 sekundi posle ponoći.
Ova jednostavna, enciklopedijska rečenica ne daje ama baš nikakvu sliku o tome šta se zapravo dogodilo na mestu najveće nuklearne katastrofe u istoriji, mestu koje je postalo simbol razaranja i smrti.
Podaci i istina
Jednostavan podatak o vremenu eksplozije u nuklearnom reaktoru broj četiri nije dovoljan da bilo ko shvati kako je bizarna serija grešaka tokom rutinskog testa dovela do toliko haosa. Koliko god da se rečenica napiše, a napisane su hiljade i hiljade njih, od naučnih izveštaja preko dokumentarnih romana do naučne fantastike, pravi obim razaranja i njegove posledice čak i na zdravlje ljudi danas, 35 godina kasnije, gotovo je nemoguće shvatiti. Možda se zna koliko je radioaktivnih čestica završilo u vazduhu, znaju se osnovni putevi kojima su se one kretale, zna se kolika je u kom trenutku bila zabranjena zona, ali se ne zna koliko je tačno žrtava bilo.
Enciklopedijski se uvek spominje da su dva radnika poginula u inicijalnoj eksploziji, a da je 28 ljudi stradalo u narednih nekoliko dana. Neki izveštaji dodaju još sto ili dvesta mrtvih „likvidatora", kako se nazivaju radnici, naučnici, vatrogasci, vojnici i svi ostali učesnici „likvidacije posledica" u Černobilju. Međutim, procene o broju ljudi stradalih od posledica radijacije varira od 4.000 do 16.000, a ima ih i još slobodnijih i višestruko većih. O ciframa onih kojima je zračenje izazvalo dugoročne probleme u telu ili razne bolesti, teško je i govoriti sa bilo kakvom sigurnošću.
Nisu znali
Većina izveštaja o katastrofi ima skoro isti sled događaja - operateri su planirali poseban test kako bi videli da sistemi za hlađenje u vanrednim okolnostima mogu da rade i u slučaju nestanka struje, ali samo 56 sekundi nakon što je test počeo, pritisak se nagomilao u reaktoru broj četiri. To je izazvalo eksploziju koja je raznela olovni poklopac od hiljadu tona, a radioaktivne čestice su otišle u vazduh. Kiseonik je išao u reaktor, počela je grafitna vatra, a hemijska reakcija izazvala je još jednu eksploziju.
- Reaktor je u redu, nemamo problema - rekao je tada inženjer zadužen za noćnu smenu Aleksander Akinhov. Nekoliko dana kasnije preminuo je od posledica zračenja.
Manje od pola sata kasnije stigli su i vatrogasci kojima niko nije rekao da postoji radijacija, pa nisu imali nikakvu zaštitnu opremu.
- Videli smo grafit razbacan na sve strane. Šutnuo sam neke komade. Jedan kolega je podigao komad i rekao da je vruć. Niko od nas nije imao pojma šta se desilo. Kolege Kolja, Pravik i ostali su se popeli merdevinama do reaktora. Nikad ih više nisam video - ispričao je Grigorij Hmelj.
Politbiro
Oko tri sata i vojska je stigla, a u pet je isključen i reaktor broj tri, dok su boj jedan i dva ugašeni tek 24 sata kasnije. Na reaktor je iz vazduha, iz helikoptera, bacan pesak, ali su se požari širili.
Tek dan kasnije počela je evakuacija ljudi iz prečnika 10 kilometara od elektrane, a 28. aprila vlasti prvi put priznaju da se nešto dešava u nuklearnoj elektrani, ali bez detaljisanja. Istog dana naučnici u Švedskoj otkrivaju radioaktivni oblak i javljaju ostatku sveta da se dogodila nesreća u Černobilju. Dok se Evropom širila panika, u Sovjetskom Savezu to nije bila bitna tema, a koliko zdravlje i zaštita stanovništva nisu zanimali Kremlj, najbolje ilustruje to što su u Minsku i Kijevu, najbližim velikim gradovima, održavane prvomajske parade.
Lider SSSR Mihail Gorbačov tek 14. maja pred kamerama objavljuje da je došlo do „nezgode" i mobilizuje ljude. Decenijama nakon toga, tvrdio je da nisu ništa krili.
- Istog jutra kada se dogodila eksplozija u elektrani, Politbiro se sastao da raspravlja o toj situaciji. Tvrdnje da je on prikrivao informacije o katastrofi nisu istinite. Jedan od razloga zašto verujem da namerne obmane nije bilo jeste to što su članovi komisije spavali kraj Černobilja i jeli hranu odande. Da su oni znali razmere katastrofe, ne bi rizikovali svoj život i to radili. Naravno, svet je za nesreću saznao od švedskih naučnika, pa je stvoren utisak da smo mi nešto krili. Ali to nije tačno. Tek nekoliko dana kasnije smo saznali da se nije dogodila mala nesreća, već prava nuklearna katastrofa. Mislim da je Černobilj bio pravi razlog raspada Sovjetskog Saveza - napisao je Gorbačov u svojim memoarima.
Umiranje u mukama
Da li su zaista nuklearna katastrofa i prateći troškovi čišćenja terena, koji su iznosili milijarde dolara, ali i ubijanje svakog poverenja u istinitost onog što Kremlj saopštava, doveli do kraha komunističke sile, nije lako reći, ali je jasno da su tromost i traljavost sovjetske birokratije bili krivci za sve što se desilo.
Sigurno je jedino da je Černobilj, iako akcident u smislu da ga niko nije namerno pokrenuo, bio namerni proizvod kulture nepotizma, lenjosti i duboko ukorenjene indiferentnosti prema narodu. Literatura je jedinstvena u mišljenju da je sovjetski sistem uzeo loše dizajnirani reaktor, a za njega zadužio grupu nekompetentnih ljudi. Onda je nastavljeno laganje o katastrofi na kriminalan način. U ključnih deset dana, dok je reaktor gore i ispuštao radioaktivni materijal u okolinu, vlasti su uporno tvrdile da je sve pod kontrolom. U nedelji nakon incidenta, dok su odbijali da priznaju šta se dešava, oni su poslali hiljade ljudi na mesto nesreće... Mašine koje su dovožene su se kvarile zbog radijacije. Ljudi su izdržavali nedeljama ili mesecima duže, ali su na kraju umirali u užasnim mukama - napisao je Kit Gesen, američki pisac i novinar rođen u Rusiji.
Teorije zavere: Da li iza svega stoji CIA ili KGB?
Černobiljska katastrofa inspirisala je mnoge teorije zavere. - Najpopularnije teorije zavere ne bave se brojem žrtava, već sovjetskim tvrdnjama da je reč o slučajnosti. Oni veruju da je Černobilj bio bolestan eksperiment. Koji je razlog? Priprema, kažu, za preživljavanje u nuklearnom ratu - piše Majkl Njuton u "Enciklopediji teorija zavere". S druge strane, Tomas Rid, bivši sekretar američke ratne avijacije i član Nacionalnog odbrambenog saveta SAD, u knjizi "U ambisu: Insajderska istorija Hladnog rata" izneo je podatak da je 1982. američki predsednik Ronald Regan odobrio plan CIA da se sabotažama uništi sovjetska ekonomija.
Zabranjena zona turistička atrakcija
Posete zabranjenoj zoni oko Černobilja i gradu Pripjatu veoma su popularne poslednjih desetak godina. Ipak, najveća navala na mesto nesreće kao turističku atrakciju dogodila se nakon serije "Černobilj" iz 2019. Tada su se razni influenseri utrkivali ko će objaviti što više fotografija na internetu iz zabranjene zone, pa je internet u jednom trenutku bio pretrpan fotografijama uništenog točka, luna-parka i istopljenih lutaka.
Iznenađenje: Buja život
Zanimljivo je da je otkriveno da u zabranjenoj zoni oko Černobilja, koja zahvata 4.750 kvadratnih kilometara, radijacija nije pogubno uticala na životinje. Naprotiv, poslednjih 35 godina došlo je do pravog bujanja života u prostoru koji su napustile desetine hiljada ljudi. Kontaminirana oblast prepuna je divljih životinja, među kojima su losovi, divlje svinje, jeleni i vukovi. I ne samo da ih ima mnogo, već svih ti vrsta ima između sedam i deset puta više nego u rezervatima i najčuvanijim nacionalnim parkovima. Naučnici kažu da razlog bujanja nije to što ne postoji opasnost od radijacije, već jednostavno to što u tim oblastima više ne žive ljudi - za većinu životinja jedini predatori.
Kurir.rs/ Andrija Ivanović
NE PROPUSTITE
