TRI DECENIJE DRAME U HAGU: 1.138 godina ROBIJE ZA SRBE!

Najčešće zamerke na rad Haškog suda su da je sudio politički, radio selektivno i optužio najviše Srba. Veliki je broj uglednih pravnika, kako domaćih, tako i stranih, koji su oslobađajuće presude dokazanim krvnicima, poput komandanta OVK Ramuša Haradinaja ili hrvatskih generala Ante Gotovine i Mladena Markača, opisivali kao neshvatljive. O učinku ovog suda najubedljivije govore podaci da su Srbi osuđeni na više od hiljadu godina robije, a Hrvati, Bošnjaci i Albanci zajedno na trostruko manju kaznu.

Antisrpski sud

Advokat Toma Fila nema dilemu da je Tribunal antisrpski i za Kurir ocenjuje da je taj sud i osnovan kako bi satanizovao Srbe.

- Zbog te izjave sam i kažnjen, ali mi je drago. Nikada nisam voleo taj sud i jedva sam čekao da odem odatle. Ušao sam tamo 1996. da branim generala Ðorđa Ðukića. Umesto dva, tri meseca, ostao sam do 2014. Mi smo kao odbrana trpeli velike opstrukcije Srbije kao države, imao sam utisak da je država jednostavno otpisala optužene. To je trajalo sve do dolaska Rasima Ljajića. S druge strane, Hrvati i Albanci su imali neuporedivo bolji tretman i pomoć svojih država - objašnjava Fila.

On kaže i da su procesi u Hagu bili ispod svakog nivoa pravosuđa.

- Sve ono što nisu mogli biti dokazi u Srbiji i u svim drugim uređenim zemljama, tamo su mogli. Često sam zbog takvih stvari protestovao, a na kraju sam sudijama poručio: „Ja ću vama ugasiti svetlo”. To će se i desiti verovatno već ove godine, jer se očekuje izricanje presuda Stamatoviću i Stanišiću i biće to poslednja prvostepena presuda tog strašnog suda. Taj dan ću proslaviti zajedno sa mojim timom iz kancelarije - najavljuje naš sagovornik.

Šansa za istoričare

Advokat Novak Lukić ocenjuje za naš list da je najveća gorčina koju srpski narod oseća činjenica da niko nije kažnjen za zločine koji su činjeni nad Srbima, a to je bio jedan od zadataka Tribunala.

- To je i moje veliko razočarenje i za to krivim haško tužilaštvo koje je imalo najbolje timove kad su srpski predmeti bili u pitanju, a kad su albanski, onda pošalje neke trećerazredne tužioce i istražitelje. To je direktno stvar politike. Jedino dobro nasleđe Haga su arhive i verujem da će jednog dana istoričari moći da vide dokumente koje ne bi videli da ih države nisu dostavile. Srbija, doduše, najviše. Kamo sreće da su takve tajne dokumente tražili i od Hrvata. Istoričari bi znali da pročitaju činjenice. Tribunal je dao sebi zadatak da doprinese pomirenju, ali to je ispalo katastrofa. Ne da nije doprineo, nego je napravio još veći jaz. Za srpske žrtve pravda nije ostvarena - kaže Lukić.

Apsurdi

Nikola Šainović jedan je od ipak retkih osuđenika koji se iz Haga vratio. On za Kurir kaže da međunarodnu pravdu nisu diktirali sitni politički, već geopolitički interesi.

- Posle 28 godina, koliko traje Haški sud, mi smo opet na početku nekog novog suda koji će da sudi za zločine OVK. Izveštaji pokazuju da je Hag imao na raspolaganju 2,5 milijardi dolara. Sa takvim resursima je moglo da se uradi i organizuje mnogo više. U Hagu dominira parcijalnost, nije bilo pozitivnog uticaja na domaće pravosuđe i unapređenje vladavine prava. Imate i apsurde, poput onog da su hrvatski generali potpuno oslobođeni za zločinački poduhvat u „Oluji”, a bosanski Hrvati su za primenjivanje iste matrice u BiH osuđeni i eno ih još služe kazne. Ali to je samo jedan od problema tog suda. Ne gledam to lično i zato uvek kažem da su civilne žrtve platile daleko veću cenu nego ja - zaključuje naš sagovornik.

Podsetimo, Šainović se predao Tribunalu 2. aprila 2002, a sedam godina kasnije osuđen je na zatvorsku kaznu od 22 godine. Haški tribunal ga je teretio za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja na Kosovu od 1. januara do 20. juna 1999. Među navodima optužnice bili su deportacija i druga nehumana dela, ubistvo i progoni na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi s namerom da prisilno raseli deo kosovskih Albanaca i promeni etničku ravnotežu pokrajine, na kojoj bi ponovo bila uspostavljena kontrola Srbije. Kazna mu je 2014. smanjena na 18 godina, a nakon dve trećine odslužene kazne u Švedskoj, vratio se u Srbiju 2015.

Najpoznatije lice tužilaštva

Kada kažeš Hag, pomisliš na Karlu

l Nekadašnja glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte, koja je mnogima prva asocijacija za Hag, u nekoliko navrata je pred SB UN upozoravala na problem zaštite svedoka na Kosovu.

- Nemam ništa protiv prijateljstava, ali ako imate postere na kojima šef Unmika podržava Haradinaja, to stvara ozbiljne probleme... Govorili su da bezbednost zavisi od Haradinaja, koji je optužen za ratne zločine. To znamo, jer smo istražili taj slučaj i optužnica je potvrđena - rekla je ona na oproštajnoj konferenciji 2007.

Bivši šef Na­cio­nal­nog sa­ve­ta za sa­ra­d­nju s Hagom

Lja­jić: Bi­li smo iz­me­đu če­ki­ća i nakovnja

Kao neposredni svedok turbulencija zbog saradnje s Hagom, Rasim Ljajić za Kurir opisuje kako je tadašnja vlast bila bukvalno između čekića i nakovnja.

- Taj pritisak međunarodne zajednice na sve države regiona da isporuče haške optuženike je bio ekstreman. Jako dobro pamtim jedan sastanak sa švedskom ministarkom ekologije 2008. ili 2009, a on vam najbolje ilustruje kako je sve izgledalo. Tada sam bio ministar rada i bio sam u čudu šta bi mogla biti tema razgovora s ministarkom ekologije Švedske. Sednemo i, umesto da pričamo o bilateralnim odnosima, njena prva rečenica na sastanku je bila: „I, dokle ste stigli sa saradnjom s Hagom?” Hag je tada bio pitanje svih pitanja, a s druge strane, sva istraživanja su pokazivala da je u zemlji ogromna većina bila protiv te saradnje, za 80 odsto njih Mladić je bio heroj. Lako je sad pametovati, ali garantujem da ko god je tada bio na vlasti, bio bi bukvalno između čekića i nakovnja, kao što smo mi bili tada - objašnjava Ljajić, koji je od 2004. bio na čelu Nacionalnog saveta za saradnju s Hagom.

Naš sagovornik je uveren da bi se na haško pitanje danas, u potpuno novim globalnim okolnostima, sasvim drugačije gledalo:

- Međunarodni poredak, koji je onda važio, potpuno se raspao, kontekst je skroz drugačiji, vrednosti su se promenile... Pritisak na saradnju s Hagom danas bi bio minimalan ili ga uopšte ne bi bilo. Međunarodna zajednica bila bi nema na taj problem i, osim možda nekih opštih poziva, niko na toj temi ne bi insistirao.