KURIR U GRADOVIMA SRBIJE! STEVA KRALJ: Ceo život posvetio je jednom gradu i jednom sportu, zbog kog umalo nije završio u zatvoru

Pored svega ostalog, o čemu ćemo kasnije, Stevan Vukojičić bio je nekih desetak godina i prvi čovek kruševačkog bokserskog kluba „14. oktobar“ i kao takav i na tom položaju, 2003. godine reši da na dostojan način obeleži jubilej Cileta Dimitrijevića, koji je 40 godina ranije osvojio bokserskog Oskara. Vukojičić skupi pare, nešto od privrednika, nešto od opštine, i prvi put posle sankcija dovede u Srbiju, u Kruševac, boksere iz Francuske, Italije i Nemačke...

Bude lepa bokserska revija, narod uživao. Kad, nekoliko godina kasnije, Vukojičića pozovu da u jednom slučaju sa političkom pozadinom (jedan funkcioner udario na drugog) lažno svedoči, i on - prirodno! - odbije. Nekoliko nedelja kasnije stigne mu tužba za proneveru novca kojim su plaćeni troškovi revije. Tad se setio onog što mu je žena, inače računovođa u jednom javnom preduzeću, govorila - da će zbog toga što tako radi sa parama, bez uredne evidencije, na reč, otići u zatvor čim ga prva inspekcija nagazi.

Suđenje

- Tako je i bilo: jedno ročište, drugo ročište... i ja se spremio za zatvor u Sremskoj Mitrovici. Dođem na to poslednje, treće suđenje, kad vidim: nisu isti ljudi od pre. Ovi novi, pazi ovako: sudija - moj đak; tužilac - moj đak; advokat te firme što je kao oštećena - moj đak; moj advokat - moj đak. I kaže mi tužilac: „Profesore, nemojte tako da kažete, nego ovako...“ Osude me te 2011. na dve godine uslovno i da platim taksu od 500 dinara! Ja, kad mi je suđeno, ni kod koga nisam hteo da idem da molim, a imao sam, i u Kruševcu i u Beogradu. Ne! Al’ posle sam saznao da je predsednik suda listao spisak suđenja i kad je video moje ime, pitao: „Šta će, bre, Steva ovde?!“ I on uredio to tako... Jeste, i predsednik suda bio moj đak - priča Steva.

8. jun 1943.

Stevan Vukojičić je četrdeset godina bio profesor fizičkog u kruševačkoj gimnaziji. Ako je svake godine upisivano preko trista dece, ispada da oko 13.000 Kruševljana ima pravo - i čast - da se nazove „Stevinim đakom“. Ili „đakom Steve Kralja“, kakav mu je nadimak u gradu pod Bagdalom.

U predvečerje Drugog svetskog rata, njegova majka, izdanak ugledne i bogate familije, odbije da se uda za mladoženju kojeg su joj roditelji našli - momka iz još bogatije kuće - nego pobegne za lepog mašinbravara. Uvređeni roditelji nikad više nisu hteli da čuju za nju, prihvati je samo stric, i sam otpadnik, crna ovca u familiji. Bude rat, dođu Nemci, i 8. juna 1943. godine lepog mašinbravara kao komunistu sa ostalima streljaju na Slobodištu, a jednogodišnji Steva i dve godine stariji mu brat ostanu s majkom i babom Draginjom sa očeve strane.

- Oko 8. juna i sad mi bude teško. Počnem da pijem nekoliko dana ranije, a osmog, ko me zna - beži od mene - kaže Steva Kralj.

Zašto Kralj?

On sam, kaže, ne zna, došlo je tako... A Kruševljani kod kojih smo se raspitivali navodili su nam različita objašnjenja... Ali mu pravo na taj nadimak niko nije osporio.

Biće da su mu ga dali „đaci đavoli“, kao što to sa svojim profesorima obično čine. A ako su ga oni nazvali Kraljem, onda je to neopozivo. Mada, daleko je Steva bio u svom radnom veku od blagog profesora...

Tražio je, na primer, od đaka da se drže uspravno, da ne krive leđa. I nije malo puta na korzou nekog pogrbljenog mladića odvalio dlanom između lopatica i naredio: „Ispravi se!“

Ðaci đavoli

Kod Steve Kralja znalo se da je oprema za fizičko obavezna i da đak bez nje leti s časa, bio sposoban za vežbe ili ne.

Došla mu tako, jednom, jedna učenica bez opreme, patika i trikoa. Kazala mu je da ona fizičko vaspitanje ne radi, da ima potvrdu od lekara.

- A gde ti je oprema? - pitao je Steva Kralj.

- Pa ja ne radim fizičko...

- Idi ti, devojko, lepo kući, sad imaš neopravdani, a sledeći put donesi opremu...

Na sledeći čas donela je opremu, ali i potvrdu od oca - lekara, i njegovih kolega, da nije sposobna za fizičko.

- A kako si ti, devojko, došla u školu? - pitao je Steva podižući pogled sa papira prekrivenog pečatima.

- Pa pešice...

- A pešice? Znači, sposobna si za koračanje... Ti ćeš, devojko, kod mene da radiš koračanje. Obuci opremu, pa polako kreni oko terena, dok ostali rade vežbe...

Dve godine njen otac, poznati kruševački lekar, nije govorio sa Stevom Kraljem, ali njegova ćerka je koračala, i koračala... da bi u četvrtom razredu bila reprezentativka gimnazije u gimanstici.

Ili ovo: došla mu maturantkinja na čas u štiklama i mini-suknji, i prekrstila noge.

- Ja ne radim fizičko.

- Ne radiš? Dobro... - rekao je Steva Kralj i odmah u dnevnik upisao neopravdani, da razredni ne opravda naknadno, a onda rekao devojci, inače ćerki predsednika opštine:

- Ajde sad napusti čas!

- A ko će da me izbaci - pitala je bahato.

- Će da vidimo - rekao je Steva i prozvao gimnazijskog šampiona: - Aleksiću, uzmi još jednog i iznesite ovu...

I priča Steva:

- Iznesu je oni, a ona me zove iz hodnika i, pošto je znala da je to za mene smrtna uvreda, opsuje mi majku! Ja je pojurim, ali pobegne... Posle je išla kod oca i žalila se na mene. „Ćerko, ja kod Steve Kralja ne mogu da ti pomognem“ - rekao joj je predsednik opštine u Kruševcu.

Iz inata

Steva je boks počeo da trenira iz inata. Imao je 15 godina i bio odličan u petoboju, ali je na izboru za Olimpijske nade Srbije prošao neki „tatin sin“, a on, povređen nepravdom, digao ruke od atletike. Drug ga nagovori da se oprobaju u boksu. Svaki grad koji je držao do sebe imao je bokserski klub, a šampioni u tom sportu bili su popularni kao fudbaleri.

- Vi hoćete da trenirate boks? - odmerio ga je trener u „14. oktobru“.

Da, trener se klincu obratio sa „vi“! Takav je bio Miodrag Siki Gaković, legenda. Trenirao je šampione, ali i Koču Popovića i Miloša Crnjanskog.

Steva Kralj 1960. godine postao je prvak Jugoslavije, a boksovao je i kad se upisao na DIF, Državni institut za fiskulturu. A onda mu je majka jednog dana - imao je 19 godina - rekla: „Čini mi se da više nećeš da treniraš...“

- Takva je bila moja majka. Nije rekla: „Ne možeš!“, nego: „Čini mi se...“ Ali za mene je to bilo zakon!

Okačio je rukavice o klin... i samo još jednom posle toga ušao u ring.

- Trebalo je da klub pobedi u Valjevu ili će Sike da dobije otkaz. I on me pozove. Naravno, pristanem, ali sam prvo pitao...

Steva Kralj i Sike za tu borbu u Valjevu spremili su posebnu taktiku. Znali su da njegov protivnik posle prekida, „breka“, kad se razdvaja od suparnika, spušta gard. Steva sačeka jedan takav trenutak, zakači ga kako treba - i nokautira. Formalno, sve je bilo u redu, ali je stvar sa moralne strane bila sumnjiva. Nokautirani bokser nekoliko godina nije govorio s njim, dok mu Siki nije objasnio zašto im je pobeda bila važna.

- Idem ja pored kafane u Beogradu, a on me zove da popijemo piće. Kaže da mu je čika Sike sve rekao i da se on ne ljuti. I on bi za svog trenera to uradio...

Troje unučadi

Steva Kralj trenirao je i džudo, i imao nekoliko takmičarskih mečeva u saveznoj ligi, i rvanje... A i danas, u 79. godini, bavi se sportom.

Ponedeljkom istrči dva do četiri kilometra, sredom udara u bokserski džak, a za trčanje je odvojen i petak.

Zbog korone u poslednje vreme trenira sam, u salu uvodi samo unuke. Od sina i ćerke - sada je ona profesor fizičkog u kruševačkoj gimnaziji - ima troje unučadi.

- Voleo bih da im imena napišeš ovako: Nikola - kralj, Milica - princeza i Dušan - imperator.

Evo, pišem.

Kraljevska se ne poriče.

Bilo je to 1969. godine...

Pobegao sa svoje svadbe

Steva je na svojoj svadbi 1969. imao oko trista zvanica, pun hotel. Najbolje prijatelje smestio je u malu salu i kad je veselje poodmaklo, otuda je počela da leti srča.

Kumov brat požalio se zbog toga i zapretio odlaskom, pa je Steva rekao:

- Ne, ja ću da odem! Ženo, polazi!

Tako su otišli na svadbeno putovanje, a gosti ostali.

- Gde da im kažem - objašnjava - da ne lome kad sam ja na njihovim svadbama bio još gori! Bila jedna svadba u Šiljegovcu (selo prema Ribarskoj Banji, prim. nov.) i ja legnem u rečicu, kamen pod glavu, a muzika oko mene mi svira!