Rodno mesto obično volimo bez upitanosti, kakvo god da je - prašnjavo, blatnjavo, oronulih fasada, zatvorenih fabrika... Naše je i gotovo! Ali kad se došljak zaljubi u grad u koji ga baci vetar sudbine, ljubavlju iskrenom i neupitnom, onda mora da postoji neki dublji razlog, mora da taj grad ima „ono nešto“. Ali i čovek sposoban za to, sigurno je, poseban je.
Drugo vreme
Dragan Novaković rođen je 1958. godine u Beogradu, ali je odrastao u Sarajevu, gde je njegov otac, pukovnik JNA, bio raspoređen „po potrebi službe“. Dragan je do danas zadržao onaj karakterističan način govora, ono kraćenje reči koje nove generacije znaju samo iz televizijskih skečeva i viceva o Sarajlijama.
Sarajevo, ondašnje, bilo je mnogo više od geografskog pojma. U toj reči bila je sadržana osobena životna filozofija.
- Takvo je vreme bilo, i takvi su ljudi s kojima sam se družio bili, ja gotovo da nisam ni znao da sam Srbin, ni šta su po nacionalnosti oni. Bilo je važno da si dobar čovek...
Dragan se bavio muzikom. Njegov bend svirao je u najprestižnijim ondašnjim hotelskim salama: „Bristol“, „Evropa“, „Holidej in“, „Igman“... U posebnom sećanju ostao mu je ovaj poslednji, mesto okupljanja socijalističkog džet-seta zaljubljenog u skijanje.
U JNA, da odsluži jednogodišnji vojni rok, otišao je u leto 1985.
- Mi imali pogođenu svirku u Petrovcu na Moru, u Crnoj Gori, kad meni stiže poziv. Zovem starog i kažem mu: „Daj, boga ti, sredi to, odloži mi za zimu...“ Al’ nije mogo ništa da uradi, iako je bio pukovnik, i ja ti odem. U Pirot! Nikad pre nisam bio u Pirotu, mislio sam da je u Makedoniji...
Tako je počela priča koja i danas traje. Ali možda ne bi baš ovakva ispala da se negde nisu složile neke kockice, da se zvezde na nebu nisu poređale baš kako treba...
Razdužio uniformu
Neposredno pre Draganovog dolaska, svoj dug državi i društvu, kako se za služenje u JNA onda govorilo, odužio je Neša Leptir, vanserijski zabavljač i autor klasika „Nataša“. U socijalističkoj Jugoslaviji svaki komandant garnizona nastojao je da ima što bolji orkestar. Na muzičkim takmičenjima to mu je donosilo važne poene koji su se na kraju računali pri napredovanju, ali bilo je važno i kakva će muzika biti u Domu JNA, gde su oficiri izvodili žene na večeru ili, ako su samci, ubijali vreme u društvu „klasića“. Mnoge su zvezde, i narodnjačke i rokerske, tako odslužile vojni rok, a da pušku nisu uzele u ruke... Dolazak muzičara kao što je Dragan u pirotsku kasarnu lišio je briga komandanta, koji nije mogao da prežali Nešin odlazak. Posle je sve ostalo bilo pesma... Jer vodilo se da su vojsci u Pirotu i oni koji su stražarili na bugarskoj granici, i Dragan, koji je svakog dana mogao da izlazi u grad. Tako se i zaljubio u Piroćanku Snežanu.
A kad smo već kod bugarske granice, ispričajmo i ovo: poslednji dan vojnog roka bio mu je 12. avgust, razdužio je uniformu i opremu, ali 15. avgust bio je Dan graničara i planom aktivnost komandanta za taj praznik bio je predviđen koncert na jednoj karauli. Ali ko da svira kad je duša orkestra već civil? Na molbu komandanta, Dragan je za tu priliku opet obukao vojničku uniformu (formalno gledano: maskirao se u vojnika) i održao koncert na Staroj planini, za desetak vojnika-graničara, stotinak meštana okolnih sela i poneku zver, medveda i vuka, koji su virili iz prikrajka...
Onda se vratio u Sarajevo, povevši sa sobom devojku, svoju današnju ženu.
Svetski grad
Godina je, rekosmo, 1986. Sviraju večni Indeksi, jedinstvena Jadranka Stojaković, već isfolirano Bijelo dugme... Sarajevo je svetski grad, samo dve godine ranije u njemu je održana Zimska olimpijada.
A rat? - Ma kakvi rat! Ja sam i dan prije nego što je puklo bio spreman ruku dat da to nikad neće bit! Toliko mi je bilo nepojmljivo!
Ali puklo je! U Srbiji nigde nije imao ništa, osim tazbine u Pirotu, i tu su se, kad su napustili Sarajevo, on i žena skućili. Za njim su iz Sarajeva došli i njegovi roditelji, koji su danas tu i sahranjeni.
- Tako sam postao Piroćanac - kaže.
Imao je sreću da je njegova kuma Ljilja radila u „Putniku“, u ono vreme vodećoj turističkoj agenciji. Zaposlio se kod nje i okrenuo turizmu.
- Od rata, od Sarajeva, nisam nikad zasvirao! Imam kod kuće novu gitaru i malo pojačalo, ali nijedan ton nisam odsvirao!
Šta je i kako Dragan radio u „Putniku“, najbolje svedoče brojne nagrade koje je pirotska filijala ove agencije osvajala. A kad se „Putnik“ udavio u talasu privatizacije, prešao je 2007. u Turističku organizaciju grada.
I tu se vraćamo na početak ovog teksta i na Draganovu ljubav prema gradu. Ima po opštinama u Srbiji „radnika u turizmu“ koji nekim čudom dolaze na ta mesta i kao da im fali malo inicijative, ali ima i zaljubljenika u ovaj posao, kojima ništa nije teško da urade, ni da nauče.
Dragan Novaković je neumoran kad počne da priča o turističkoj ponudi Pirota. Mesta, manifestacije, diplome na sajmovima, ponuda... Sve to sipa kao iz rukava kao da je u strahu da neće stići dovoljno da nahvali Pirot. Meni je ipak najupečatljivija bila jedna njegova rečenica, opis nastupa na nekakvoj smotri turizma: - Znaš kako je naš štand izgledao!? To je bila čista poezija!
Poezija
Možda i grešim, nisam proveravao, ali ja ga vidim i kako ukucava eksere koji drže draperije, slaže kataloge u lepezu i namešta tacne sa narezanim kačkavaljem, a onda se izmiče, odmerava pogledom, pa malo zarotira oval sa peglanom kobasicom... Poezija!
Ili ovo: priča o znamenitoj kući Malog Riste u kojoj je danas gradski muzej. Rista je bio trgovac, a moć koju mu je davalo stečeno bogatstvo sezala je čak do Carigrada. Ali bog ga nije obdario stasom, bio je izrazito nizak... Rista je u Pirotu sazidao veliku i lepu kuću, ali je tavanica u njoj bila veoma niska, pa su oni koji su dolazili kod njega, Srbi, ali i Turci, svi odreda, stajali povijeni, kao da mu se klanjaju. Dragan Novaković, rođen u Beogradu, odrastao u Sarajevu, priča ovu pirotsku legendu sa uživanjem, kao da lično sedi pored Malog Riste na šarenom ćilimu i uživa u klanjanju turskih aga i begova...
- Nema grada koji bi za život bio lepši od Pirota - kaže oduševljeno. I njegov sin Novak deli isto mišljenje. Kad je okončao studije u Nišu, vratio se kao diplomirani ekonomista u Pirot.
- I dobro je što je tako, jer dok je mladih, obrazovanih, ovaj grad ima šansu... Dragan nabraja šta sve Pirot ima, a drugi nemaju, ubeđen da ni u čemu ne greši, priča sigurno, jedino se istinski zbuni kad ga pitam gde da ga slikamo. Muka živa!
- Pa na tvrđavi! Čekaj, na keju... Ne, na tvrđavi, jesi li bio skoro tamo, znaš kako smo je sredili! E, a je l’ može i na tvrđavi i ispred ćilima!?
Momčilov grad
Pirotska tvrđava Kale, ili Momčilov grad, po Momčilu iz narodnog predanja koji je imao konja Jabučila i nevernu ljubu, zaista je primer kako je moguće obnoviti srednjovekovna utvrđenja, a da ne liče na makete iz Diznilenda. Na ćilime iz ovog kraja, opet, ne treba trošiti reči... A sve to je Dragan Novaković usvojio i smatra svojim, i brine o njemu kao da su mu dedo vi i pradedovi sticali. Istina, i grad je usvojio njega. Tokom desetominutne šetnje kroz centar grada javljali su mu se čistači ulica, kroz niske otvore mahali mu i dovikivali iz kioska, prilazili da se pozdrave ljudi s druge strane ulice...
Oni su pričali „piroćanski“, a on kao... pa kao Goran Bregović. I odlično se razumeli.
Oznake na putu
Pešačke staze Stare planine
Osim što je odličan poznavalac pećina, potoka, vodopada i mesta odakle pucaju najlepši vidici, Dragan je i strastveni ljubitelj pešačenja. A svakog proleća sa kolegama iz Turističke organizacije, prijateljem Bojanom Božićem i planinarskim vodičem Robertom Ilićem, uzima u ruke kante s bojom, materijal za markiranje i kreće na Staru planinu da osveži oznake pešačkih staza na usputnim stablima ili da markira nove puteve za sve ljubitelje prirode. - Između ostalog, i to ti je u opisu radnog mesta u Turističkoj organizaciji? - Me ne, to radim jer volim da što više ljudi dođe i upozna čarobnu ljepotu Stare planine, pirotskog kraja...
NE PROPUSTITE
