NOVO GROBLJE MESTO TUGE I MUZEJ NA OTVORENOM: Kad čovek iz vlasti sahrani četvoro dece, ali ipak sina pošalje da pogine u boju

Novo groblje - mesto tuge gde mnogi plaču, ali i muzej na otvorenom i svedočanstvo o epohama i ljudima, od kojih su brojni bili veliki, bogati ili moćni, ali na kraju ipak samo smrtnici. Često i tragičari. Među njima beše i onih koji su žrtvovali sve što imaju za principe i otadžbinu. A takvi se retko rađaju.

Groblje je nastalo krajem 19. veka, ali uistinu mnogo pre jer su ovde prenete kosti i spomenici s onog starog, Tašmajdanskog. I upravo zato dr Violeta Obrenović, istoričarka umetnosti u JKP „Pogrebne usluge”, provodi nas od groba do groba ljudi iz dva veka, čiji je život omeđen i Obrenovićima i Karađorđevićima, koji su dosanjali slobodnu Srbiju, a neki čak i Jugoslaviju. Ali i danas su veliki.

I gotovo 130 godina od tragedije, ovaj spomenik potresa svakog ko stane pred njega. Četvoro preslatkih mališana u reljefu, koji su pod zemlju otišli s po nekoliko leta, cepa srce. Čuveni radikal, koji je u obe dinastije išao iz jedne fotelje u drugu, imao je sve, a opet nije imao ništa. Andra Nikolić (1853-1918) je za četiri dana izgubio četvoro dece od difterije.

- Bukvalno nije stizao da se vrati sa sahrane, a saznavao je da mu je sledeće dete umrlo. I to ga nije sprečilo da u Nišu 1914, kao predsednik Skupštine, nasledniku koji se tek vratio sa školovanja u Francuskoj, kaže: „Sine Dušane, prijavi se u vojsku, otadžbina ne može da čeka”. Poginuo je na Suvoboru. Dok su drugi spasavali svoju decu, poput Nikole Pašića i sličnih, Andra Nikolić je žrtvovao sve što je imao - priča Violeta i pokazuje da je upravo zato nadgrobni stub prelomljen kao simbol prerane smrti.

Kosta Vujić

Kamenorezac mu skraćivao vek

l Interesantna je izrada nadgrobnog spomenika čuvenog profesora Koste Vujića (1829-1909), koji ga podiže za života, a tužio je kamenoresca što je uklesao 18, misleći da će umreti u 19. veku. I stvarno ga je s pravom tužio - umro je 1909. godine.

Ilija Garašanin

Pošteni političar

l Ilija Garašanin (1812-1874), tvorac „Načertanija”, predsednik Vlade, ministar policije... i jedan od retko poštenih i nekorumpiranih političara svoga doba, veli Violeta:

- Pozajmio je neke pare od Miše Anastasijevića i kada je osetio da mu se bliži kraj, rekao mu je: „Dajem ti onoliko koliko imam, prepisujem kuću, ako treba moja deca će ti vratiti ostatak”. Kapetan Miša se uvredio: „Ne pomišljaj na to”. Zamislite, godinama je razmišljao da vrati te dugove, nikada nije posegnuo za državnom kasom. Sahranjen je u Grockoj, pa prenet ovde.

Milenko Vesnić

Političar i kicoš

l Iz Sandžaka i potpunog siromaštva, preko Beograda gde se najpre školovao i nosio drva da bi plaćao sobičak, Milenko Vesnić (1863-1921) dosegao je do franuske aristokratije, u koju uvodi i kralja Petra, i oženio se milionerkom Blanš Ulman. Pomagao je Srbiji gde god je mogao, bio je i ministar i predsednik Vlade, ali narod ga nije voleo jer je nosio moderna odela i monokle, pušio havanu i vozio se kočijama.

Prerana je bila smrt i Strahinje Bana (1895-1915), jedinca Branislava Nušića (1864-1938). Poginu kao jedan od 1.300 kaplara, a Nušić podiže večnu kuću za celu porodicu - u obliku piramide.

- I sam Nušić govorio je da je oštrim jezikom povredio mnoge, koji obećaše da će mu oskrnaviti grob: „Napravio sam kapelu s oštrim ivicama, da se poseku na njih ako probaju da je oskrnave”. Tu je 1921. sahranjen Strahinja Ban. Imao je Nušić priliku da ga spase kod regenta Aleksandra, ali nije mogao to da učini. To ga je proganjalo celog života - veli Violeta.

Znameniti Srbin prenet s Taša

Kolarčeve kosti sa širitom i brkovima

l Kosti Ilije Milosavljevića Kolarca (1800-1878) prenete su s Taša, gde je i sam preneo iz Pešte kosti supruge Sinđelije.

- Jedna od anegdota je da je iz Beograda prešao u Pančevo jer je knez Miloš zabranio nošenje širita (ono što visi s fesa). Kada su iskopavali njegove posmrtne ostatke s Tašmajdana, jedino što su našli bio je taj fes sa zlatnim širitom, ali i brkove jer sporo trule. Doduše, našli su pored Sinđelijinih i ostatke još jedne žene, pa su po čaršiji kolale razne priče - govori Violeta.

Još jedan tragičar, Petar Kočić (1877-1916), genije i narodni tribun koji je tamničen, skončao je u ludnici na Guberevcu. Smrt trogodišnjeg jedinca Slobodana 1913, bio je okidač koji je ubrzao odlazak do poslednje stanice - Guberevca, poznate duševne bolnice.

- Kočićeve posmrtne ostatke, u bolničkom mantilu, stavili su u sanduk u kupatilu. Isklesao ga je pacijent Miloš, za šta je dobio Kočićev kaput. Poče služba, a pacijentkinja Natalija, kao da je bila vođena višim naumom, primeti: „Pa, gde ćete da sahranite čoveka gologlava i bosonoga”. Neko donese njegove nove crvene papuče, a neka duša koja kao da je poznavala Petrovu, stavi mu šajkaču na glavu i lik kao da mu se ozari, pisao je Milan Jovanović Stojimirović. Izvezen je noću i skromno sahranjen u parceli 72 - priča Violeta i dodaje da je Kočić posle rata dočekao Aleju velikana, a spomenik je uradio baš vajar Sreten Stojanović, koji je i sam bio član Mlade Bosne.

Vrhunska umetnost

Bogorodica na grobu Matavulja

l Grobnica pisca Sime Matavulja (1852-1908) izdvaja se od ostalih, a on je testamentom tražio skromni grob i sahranu bez govora i popova.

- Sahrana je bila sve samo ne ono što je poželeo. Ispratilo ga je pola Beograda, a kad su spuštali sanduk, jedan iz mase reče: „Mnogo sam vas voleo i poštovao. Ja sam poslednji s kim ste razgovarali. Želim vam miran počinak. Arsa Mišić, kelner iz Grand hotela”. I njegova druga supruga shvati da takav čovek ne može u običnu humku. Reljef Vaznesenje Bogorodice verovatno je inspirisan njegovom pripovetkom „Bogorodica Trojeručica”.

Veliki Ðura Jakšić (1832-1878) bizarno je umro, a iz groba na Tašu prenet je 1907.

- Dan pred prenos Nušić je u Politici otkrio Ðurinu tajnu - da mu je velika ljubav bila konobarica Mila, koja je bila inspiracija za čuvenu pesmu „Ana toči, Ana služi, a za Milom srce tuži” i impresivnu sliku „Devojka u plavom”. Pozvao je Milu od 74 godine da dođe na sahranu - priča Violeta.

Godinu ranije Žarko Ilić u Zastavi otkrio je da uzrok Jakšićeve smrti seže od srpsko-turskog rata, kada je generala Ranka Alimpića prozvao da se bojištem šeta ko da je u svatovima.

- Kad je Ðura video Alimpića u kafani „Pariz”, platio je jednom seljaku da prođe pored, udari volove i kaže: „Mirno, mirno, ko Ranko Alimpić na Drini”. To veče su ga maskirani ljudi prebili u Skadarliji i više nije ustao iz kreveta - priča Violeta i navodi da mu je spomenik kasnije diglo Tipografsko društvo s ispisanim Ðurinim stihovima: „U svetu, brale, nema ljubavi”.

Dok prilazimo kapeli Radomira Putnika (1847-1917) na velikom raskršću, tužna povorka nekoga ispraća na poslednji počinak i to baš uz zvuke „Pukni, zoro”. „Zasviraše trube, završi se boj... „ - odzvanja melodija. Veliki vojskovođa umre usred Velikog rata 1917. u Nici, gde je tražio leka. Kovčeg je stajao u prozoru tamošnje crkve sve do 1926.

- Kapela je podignuta 1928, Kolo srpskih sestara je poklonilo srebrnu palminu grančicu, koja je trebalo da se inkorporira na nju, ali je sahranjena s Putnikom - veli Violeta.

Još jedan velikan leži ovde - vojvoda Živojin Mišić (1855-1921).

- Umro je hladnog januarskog jutra, ispratilo ga je pola Beograda, za kovčegom je išao i zlatni venac koji je poslala Francuska. Spomenik žaleće Srbije podignut je godinu kasnije - ženska figura sa spuštenom zastavom i dignutom palminom grančicom, kao simbol da je završio zemaljske bitke i vinuo se u večnost.

Umro je usred rata, a pokoj je ovde našao posle njega i čuveni kirjanja - ministar finansija Lazar Paču (1855-1915).

- Kad je kralj Petar od Laze tražio dve plate unapred da dovrši Oplenac, odbio ga je. A kad je stigao račun za ruže zasađene na Oplencu, rekao je: „Ako hoće da mu miriše, neka sam plati”. Jedino je Mišić imao hrabrosti da od njega traži dupliranje vojnog budžeta za kupovinu dva miliona opanaka - priča Violeta.

Među velikanima je i velika Milunka Savić (1890-1973). O heroini Srbija sve zna. Skromna umre i skromno bi sahranjena, da bi joj se država Srbija odužila tek 2013. Alejom velikana. Ali Srbija gotovo da ne zna za Antoniju Javornik, alijas Nataliju Bjelajac (1893-1974), ženu koja je iz trećeg puta uspela da pobegne iz Slovenije, a potom se pridružila ujaku Martinu u 11. pešadijskom puku „Karađorđe” u Prvom balkanskom ratu, gde je bila bolničarka.

- Izjavila je: „Nisu me potresali dugi marševi, ni ranjenici, ni poginuli, ali me potreslo kada je srpska vojska došla na Kosovo. Kada su pali i počeli da ljube zemlju” - priča Violeta.

Od Drugog balkanskog rata Antonija je već vojnik. Vatreno krštenje bilo joj je na koti 505 na Drenku, kada zarobljava bugarsku bateriju. Na Ceru joj gine Martin, ona na Kajmakčalanu zarobljava 30 Bugara i dobija silna odlikovanja:

- Ponudili su joj zemlju, nije prihvatila jer joj je to bilo kao trampa - frtalj krvi za komad zemlje. Živela je siromašno u Malom Mokrom Lugu, komšije su je zvale Nana. Ime Natalija Bjelajac uzela je da bi zaštitila porodicu u Sloveniji.

Draga Ljočić Milošević

Borba za ženska prava

l Pažnju privlači i reljef na spomeniku Drage Ljočić Milošević (1855-1926), prve žene lekara u nas, jedne od prvih koja je zadržala svoje prezime i osnivačice Materinskog udruženja 1904. U muškoj Srbiji jedva je došla do priznanja svog znanja, stečenog u Cirihu. Kraljica Natalija je morala da interveniše da bi joj dali da položi državni ispit, a 1882. počinje da radi za državnu instituciju, ali kao sekundant. Kad se žalila ministru Milutinu Garašaninu da je izjednači s muškim kolegama, dobila je otkaz 1889. godine.

Slična je sudbina i Sofije Jovanović Krsmanović (1895-1979), koju su vojnici prozvali Sofronije.

- Otac joj je bio poznati mesar, koji je stalno govorio da nema sina da osveti Kosovo. Otišla je u rat i rekla: „Neću da budem bolničarka, već vojnik. Ako ijednog momenta posustanem ili se okrenem, slobodno me ubijte”. Imala je 12 rana i 13 ordena, razneto joj je i stopalo. Posle rata je sve ordenje stavila u maramicu, obukla haljinu, obula ženske cipele i više nikad nije pričala o tome - veli Violeta.

Nikolaj Hartvig

Prva žrtva rata

l Nezvanično, prva žrtva Velikog rata je Nikolaj Hartvig (1857-1914), ruski carski poslanik na srpskom dvoru. Umro je pošto mu je austrougarski poslanik baron Gizl saopštio da će izbiti rat sa Srbijom. Bilo je to 18 dana pre početka rata, a država Srbija mu podiže spomenik po projektu arhitekte Georgija Kovaljevskog s motivima ruke narodne umetnosti, kubetima i kandilom u vidu krune velikog kneza Vladimira.

Jovan Cvijić

Skromna kamena kocka za velikana

l Kamena kocka i silne perunike koje sve pokrivaju - to je grob Jovana Cvijića (1865-1927). Skroman, kao i on sam. Ministarstvo prosvete podiže spomenik 1928. od domaćeg kamena, a SANU je 70-ih godina prošlog veka odbila da umesto ove kocke bude velika bista jer to ne bi bio Jovan Cvijić.

jedinstven gradonačelnik

Iz svog džepa platio dugove Beograda

l Miloš Savčić (1865-1941) bio je prebogati inženjer koji je podigao i Dedinje, a čija je bila čuvena vila u Užičkoj. On je odbio da radi na čuvenom tornju Gistava Ajfela da bi se vratio u Srbiju, a ostao je upamćen i kao jedinstveni gradonačelnik.

- Prvi je i jedini gradonačelnik koji je iz svog džepa isplatio dugove, odnosno nepovoljne kredite Beograda - veli Violeta.

Ni mrtav nije imao mira

Sin opljačkao Pašićevu grobnicu

l Pod Arkadama, u Aleji velikana počiva i Nikola Pašić (1845-1926). Čuveni Baja nije mogao na miru ni pod zemljom i to zahvaljujući sinu mu Radomiru Radu, koji mu s groba ukrade bistu ne bi li je prodao.

- Upravo zato stavljena je zabrana za sahranu u očev grob i Rade počiva u parceli četiri - kaže Violeta dok nam pokazuje običnu grobnicu s imenima brojnih Pašića.

Nije dočekao krematorijum

Čovek s dva groba

l Vojislav Kujundžić ceo život borio se da se podigne krematorijum, a iako je kremacija odobrena još 1928, nije ga dočekao. Umro je 1946, a osatci mu preneti u počasni rozarijum 1 tek 1965, kad su izgrađene celine za kremaciju.

Obrenovićevci

Tužne sudbine

l Alejom velikana dominira Obrenović koji to nikad zvanično nije bio - na centralnom mestu kapela je Velimira Mihaila Teodorovića (1849-1898), vanbračnog sina kneza Mihaila koga je ovaj dobio sa Slovenkom Marijom Berghauz. Prva je kapela koju je država podigla jednom dobrotvoru, i to 1927. i ujedno najveća privatna na Novom groblju.

Blizu glavne kapije groblja počiva Jovan Ristić (1831-1899) - veći obrenovićevac od samih Obrenovića. - Siva eminencija na Berlinskom kongresu 1878, namesnik kraljevima Milanu i Aleksandru. Interesantno, i čovek koji je prvi preveo i doneo Šekspira u Srbiju. Grobnicu mu je radio bečki, dvorski arhitekta Edvard Hauzer, što nije slučajno - priča Violeta.

Pored je grob Katarine Konstantinović (1848-1910). Prelepe, a nesrećne. Nesuđena kneginja i bliska mu rođaka bila je s knezom Mihailom kad je ubijen, a potom je udadoše za dosta starijeg Milivoja Blaznavca.

- Kad osta udovica, preuda se za Vojislava Bogićevića, ali kasnije zaljubi u studenta, druga svog sina. Odlazi kod njega u Pop Lukinu, moli ga da je uzme za ženu. Vladan Ðorđević slučaj iznosi pred Skupštinu, sve pravdaju klimaksom - priča Violeta.

Sjajan vodič Violeta Obrenović

Jelena Spasić